Prvo što ljudima padne na pamet, kad se pomene japanska kultura, su njihovi nakloni i načini izražavanja poštovanja. Japanci se mnogo manje oslanjaju na reči, kako bi preneli značenje svojih misli, kod njih najveću ulogu u komunikaciji čine neverbalni znakovi.
Japanci su, stvarno, simbol neverbalne komunikacije. U Japanu je, na primer, veoma neobično čak i nepristojno, direktno nekoga kritikovati. Deo njihove kulture je negovanje harmonije i takvih odnosa i zbog toga izbegavaju da rečima povrede nečija osećanja. Međutim, i kada ne žele da javno pokažu šta zaista misle i osećaju, oni to ipak čine, ali na jako suptilan način – neverbalno – nekom gestikulacijom ili izrazom lica.
Neki od najupečatljivijih načina takvog izražavanja su pozdravi. U većini kultura,pokret za „dođi ovamo“ je obično kretanje dlanom okrenutim prema gore gde se prsti ili cela ruka koriste da bi nekoga dozvali. U Japanu je to slično kretanje, ali s dlanom okrenutim suprotno, prema dole.
Iako su Japanci uglavnom prijateljski raspoloženi prema stranim posetiocima, neki Japanci osećaju anksioznost kada treba da govore engleski, pa tako mogu jednostavno mahnuti sagovorniku, uz gest koji predstavlja reč „ne“. Ovaj gest malo liči na zapadnjački koji se koristi za loš miris, sa rukom koja maše levo desno ispred lica, ali sa manje zgloba i postavljenim malo bliže bradi, a ne ispred nosa. Ponekad ne samo prema strancima nego i među sobom, Japanci koriste gest u obliku slova X gde ukrste podlaktice i tako nekome kažu ,, Ne“.
Kada putujete vozom, metroom, ili se nađete na nekom mestu sa puno ljudi oko sebe, možete naići na neverbalni signal za „izvinjenje“, ako neko pokušava da prođe pored vas. Jedna ruka se stavi ispred lica sa savijenim laktom pod uglom od 90 stepeni kao da pokušavate da dodirnete čelo prstima, ali to ne uradite. Mnogi ljudi takođe malo pognu ramena dok prolaze pored nekoga, da bi bili što uočljiviji. Ovi gestovi predstavljaju izraze „Sumimasen“ ili ,, Gomen’’ što znači „Izvinite“.
Još jedan od zanimljivih gestova je za ,,OK’’. Kod nas i u većini kultura, signal za „OK“ može biti samo podizanje palca iz šake. Međutim, u Japanu je neverbalni signal za „OK“ mnogo veći gest, napravljen držanjem ruku iznad glave u obliku slova „O“ sličnog pozi u baletu. Obično se koristi za signalizaciju iz daljine, ili kod velike grupe ljudi, ali ne licem u lice.
Nešto sa čime se svako susreće čim kroči u Japan jeste naklon i klanjanje. Mogu se koristiti za sve, od pozdrava, preko zahvalnice, do izvinjenja, pri čemu dubina ukazuje na nivo formalnosti. Školujući se u japanskoj nacionalnoj školi, ovaj vid pozdrava mi je bio svakodnevnica. Jako mi je bilo neprirodno da drugarice ne grlim ili ljubim u obraz kad se vidimo. U školi i domu, ili čak i na ulici, kad sretnem nekog poznatog, profesora ili druga, drugaricu, uvek ih pozdravim tako što se poklonim, ili samo klimanjem glavom uz osmeh. Posle nekog vremena, shvatila sam i važnost javljanja starijim učenicima (seniorima) na ovaj način. Bila sam i u situaciji kada sam se od silne zahvalnosti nekom senioru ili profesoru zahvalila tako što sam se naklonila skoro do poda. Ali isto tako sam bila i u situaciji kada se meni profesor izvinjavao tako što je počeo da se spušta na kolena, kako bi mi se izvinio zbog nekog nesporazuma. Tek tada sam razumela koliko ozbiljno shvataju taj gest.
Neverbalna komunikacija je najlepši način prenošenja osećanja. Bilo da su to zahvalnost, ljubav, sreća ili bes. Opšte poznato je da reči nekada ne znače ništa ukoliko ih naša dela ne opravdavaju. Ovo su Japanci uspeli da prevaziđu na najbolji mogući način-neverbalnom komunikacijom. Tako da njihove reči ne budu prazne, nego da njihova dela pokazuju iskrenost njihovih postupaka.
