Piše: Alma Okađima
Posvećujem ovaj tekst svim mojim japanskim drugaricama koje su mi pomogle da bolje upoznam Japan i da saznam kako Japanke razmišljaju.
Biti Japanka je skoro kao neka vrsta prvoklasnog brenda. Japan je, zahvaljujući višedecenijskom ulaganju u svoju kulturnu prezentaciju, stekao veoma visoku reputaciju u svetu, pa su samim tim i Japanke, za koje se generalno smatra da su tihe, nenametljive i poslušne, postale san mnogih muškaraca.
A kada dođete u Japan, dočekaće vas iznenađenje, možda i lepše nego što ste očekivali, sa izuzetno negovanim devojkama i ženama, porculanskog tena i bujne kose.
U poređenju sa Japankama, strankinje u Japanu deluju otvorenije i grublje, pa su time i manje atraktivne, iako, u principu, imaju mnogo lepšu građu, duže noge, struk i sve ostale adute koje zadovoljavaju muškarce. Pitaćete se kako to? Čime to Japanke uzbuđuju i pobuđuju mušku maštu?
Zapravo, vrlo jednostavno. Slatke su ,što bi se u Japanu reklo “kavaii”, – male, negovane, pa se u svoj toj slatkoći zanemare neki ostali nedostaci, kao što su na primer, relativno kraće noge, što Japanke kompenziraju tako što će se popeti na 10cm visoke štikle (iako mnoge baš i ne znaju da hodaju na njima, pa nije retko da ih vidite u cipelama sa iskrivljenim štiklama, ili u većem broju nego što zaista nose – a sve kako bi lakše savladale svakodnevne distance koje se moraju preći, jer stanica voza (metroa) je retko blizu kuće stanovanja, a i do odredišta od najbliže stanice treba hodati i do pola sata).
Nekada su bile moderne haljine koje su sečene ispod grudi, a sada je popularno da se majice ili košulje uvlače u pantalone, ili suknje jer tako noge izgledaju duže.
(Postoji nepotvrđeni mit da Japanci imaju duži gornji deo tela u odnosu na donji zato sto imaju od 1.5 – 2 metra duža creva nego bela rasa).
Japanke su uvek “cakum pakum” doterane, čiste i ukusno obučene, a vrlo mlade devojke su često u minićima i šorcićima i kratkim majicama, a da nikada ne izgledaju vulgarno. Uvek pomislim da kada bi se strankinje tako oblačile, da bi izgledale kao da su izašle direktno iz nekog bordela, jer bi naše obline u takvoj odeći slale drugačije signale od ‘kavaii’ signala koje šalju mnoge mlade Japanke.
Svaki fizički nedostatak na njima, kao, na primer, nepravilno raspoređeni zubi, ili poveći očnjaci, ili čak klempave uši, u Japanu važe za vrlo simpatične i privlačne karakteristike. Jednom rečju, “kavai”, što takođe, ima i konotaciju nevinosti i naivnosti.
Ipak, sve to može zavarati muškarca koji se zaljubi u Japanku, jer, nemojte zaboraviti, Japanke su ipak zrele žene, one su te koje su često u vezi jače i odlučuju o svemu.
Dok japanski muškarac radi u firmi i toliko je zauzet da ga deca skoro ne viđaju, japanska žena vodi domaćinstvo, bavi se dečijim i školskim i vanškolskim aktivnostima, i, što je možda najznačajnije, upravljaju kućnim budžetom. Isto se očekuju i od muževa, koji nisu Japanci. Većina Japanki čak i onih fakultetski obrazovanih, prestaje da radi kad se uda, jer cilj većini nije profesionalna karijera i njihova vlastita plata, već da se “dobro” udaju, kada postaje normalno da one vode računa o muževljevoj plati, a muževima onda daju džeparac od njhove plate.
Većina muškaraca se tako, kako one često kažu, pretvara u “banku”, tj. izvor prihoda za domaćinstvo i dečije školovanje, kojima u potpunosti upravlja žena. Napuštanje svog posla i karijere kad se udaju je odraz strogog tradicionalnog, konfućijanskog razmišljanja. Očekuje se da žena treba biti primarno domaćica i majka i voditi računa o porodici. Japansko društvo je stoga tako i uređeno da muškarci provode više vremena u firmi nego kod vlastite kuće, a žene preuzimaju brigu oko svega ostalog.
Iako vam može delovati da su žene u Japanu diskriminisane, kada zagrebete ispod površine ovog društva, videćete da japanskim ženama uopšte nije tako loše. One ne samo da dobijaju platu za to što su domaćice, nego zarade i penziju preko muževljeve firme, tako što svaka firma izdvaja poseban deo plate i za ženinu penziju.
Dok naše žene mnogo više spremaju, peru prozore, kuhaju i generalno su nezadovoljne, jer je to ogroman i u suštini necenjen rad, Japanke se ne uzbuđuju oko toga što su terasa ili prozori prljavi! One vole da sređuju sebe i ne zamaraju se ostalim kućnim “glupostima”. Kad sam mami ispričala da nikad nisam videla svoju svekrvu da pere prozore ili vrata, ili kako pegla, ona mi je lepo rekla: “mogla bi i ti nešto naučiti od nje”.
U svom tom ulaganju u vlastiti fizički izgled, sa naglaskom na ‘prirodnost’, Japanke su usavršile i način “prirodnog šminkanja” sa posebnim senkama za oči i veštačkim trepavicama. U slučaju očiju, ideal su ovog puta oči strankinja, koje su otvorene i bez kapka koji prelazi preko unutrašnjeg ugla očiju, koji Japanke masovno operišu, često zbog toga putujući u susednu Južnu Koreju, koja je estetsku hirurgiju dovela do savršenstva, a značajno je jeftinija nego u Japanu. Zategnut ten bez bora mogu zahvaliti kako genetici tako i obliku glave, okruglastom sa jačim kostima jagodica, ali i japanskom jeziku koji ne zahteva preteranu mimiku za izgovaranje reči.
Koliko su se Japanke izborile za svoj status u društvu, videćete kada ujutru budete ulazili u voz – tamo ćete naći kupe samo za žene, uveden da se one ne bi podvrgavale pipkanju i naslanjanju (što muškarcci rade, pravdajući se gužvom u transportu), a i zato da one, čiste i mirisne, ne bi morale da trpe zadah muškaraca, koji su se opijali do kasno u noć. Nije retka pojava takođe da vam nepoznat saputnik spava na ramenu, premoren od konstantnog prekovremenog rada.
Isto tako ,bioskop koji obično košta 1800 jena je svake srede, na “Ladies day” samo 1000 jena za žene, a robne kuće od 8 spratova obično imaju samo jedan sprat za muškarce.
Zahvaljujem se mojim dugogodišnjim drugaricama Branki i Maji, koje su ovaj tekst pročitale i sugerisale mi kako da ga napravim jasnijim za čitaoce koji nemaju iskustvo života u Japanu pa im se poznavanje mnogih, specifično japanskih, detalja ne podrazumeva.