Piše: Alma Halilović
I tako mi je Dragan dao ideju da napišem kako se mi to hranimo i šta i koliko jedemo u Zemlji izlazećeg sunca!
Kad kuvam, uvek kombinujem sve što sam naučila od kulinarstva i u Kini, a i u Japanu, što podrazumeva raznorazne azijske specijalitete i sa našom balkanskom kuhinjom, tako da smo danas imali ovaj izbor:
Za mene riba (koju uvek radije jedem od mesa i koristim svaku priliku da je sebi pripremim kad Taro nije kod kuće jer on više voli meso), a Taru meso.
Jednom sam pitala moje japanske prijateljice šta najviše spremaju kad su same kod kuće (dok muževi rade, a deca idu u školu) i sve su u glas rekle ribu. Onda sam shvatila zašto je to tako. Japanci u samoposlugama prodaju već pripremljenu ribu, na komad ,koju vi stavite u gril ugrađen u štednjaku ,koje ima svako japansko domaćinstvo (dok recimo rernu nemaju) i riba je gotova za pet minuta. Uz neku salatu, ukusno, jednostavno i zdravo!
Ovde ručak nije glavno jelo, kao kod nas, već večera, što je normalno, jer Japanci duže rade, pa je veća verovatnoća da će cela porodica biti na okupu.
Za večeru se i više kuva,i to uglavno uz pirinač još dva tri jela koja se sastoje od povrća i mesa. Služi se u većim posudama i svi članovi porodice se poslužuju sami.
Naš današnji ručak je pored mesa i ribe imao prilog od jednog krompira i ćingen cai (nešto kao naša blitva).
Taro voli japansko jelo koje se zove šjogajaki a to je pečeno meso sa dosta izrendanog đumbira ,marinirano sa soja sosom,- mirinom (mirin je sos koji se dobija fermetiranjem pirinča uz dodatak šećera ,tako da je sladkast).
Skuvala sam i supu od pilećih nogica i povrća i napravila knedle od kukuruznog brašna jer u Japanu nema griza. Japanci sem supe miso nemaju običaj i potrebu da jedu supe i nigde u restoranu nećete naći supu kao našu.
Nešto slično našoj supi bi bili rezanci ramen, koji se služe u tekućini dobijenoj kuvanjem nogica, mesa,ribe, soje ali meni je to prejako i nisam ljubitelj ramena. Postoje restorani koji služe samo ramen i Japancima je dovoljno da pojedu samo tu “supu” koja se služi u velikim zdelama. Obično to jedu i stojeći ili za šankom, u vreme pauze za ručak. Jedan ramen košta od 500-800 jena (otprilike isto u dinarima).
Inače , pošto svi jedu napolju , ima mnogo retorančića koji služe samo ručak u koji je uključeno i jedno piće, salata, supa miso, pirinač i glavno jelo. Cene su od 500-1000 jena.
Svaka veća firma ima i svoju menzu ili prodavnice sa onigiri, salatama, i jednostavnim lanč boksovima. Onigiri su pirinčani “sendviči”, trouglastog oblika i unutra se obično nalazi malo ribe ili povrća i sve je umotano u “nori” ili presovane alge. Jedan onigiri je 100 jena, a ručak iz prodavnice od 300 -700 jena.
Japansko domaćinstvo obavezno ima i suihanki ili električni aparat za rižu , gde kuvate jednu, dve ,tri zdelice… po potrebi čistog belog pirinča i koji ga drži toplim i sledećeg dana. U poslednje vreme su popularne “starinske” zemljane posude za pirinač, kojom smo i mi zamenili naš aparat, jer je pirinač skuvan u toj zemljanoj posudi mnogo ukusniji. Japanci (i Kinezi) imaju “ćahan” jelo koje se pravi od hladnog pirinča (koji ostane) tako što se na malo ulja proprži jaje sa prazilukom, nešto povrća i posoli. To je slično našim prženicama, jer i mi uglavnom koristimo stari hleb.
U japanskoj kuhinji je glavni začin soja sos, mirin i sake (pirinčana rakija), te se sva variva i meso, pripremaju uz ove ukuse. Zelenilo kao spanać se samo blago obari i posipa se sa malo soja sosa i pahuljicama sušene ribe.
Za vreme letnjeg perioda, kad su vrućine sa velikim postotkom vlage, služe se tanki rezanci somen, koji se za minut skuvaju, operu hladnom vodom i služe na ledu, uz specijalni rashlađeni sos.
Može se dodati i povrće, sa japanskim pečurkama i bamjama.
Nešto što dugo nisam mogla da jedem je bio natou, koji je neizostavan prilog pirinču, a to je fermentirani sojin pasulj, koji se prodaje u malim kartonskim čašicama, i pre serviranja se obavezno doda malo soja sosa i senfa i mora se dobro promešati kada počinje da se razvlači i ima jak miris.
Natou važi kao “super hrana”, jer sadrži jako mnogo vlakana, probiotika i vitamina K2, što smanjuje nivo holesterola, krvnog pritiska i štiti od srčanih bolesti.
Sada za vreme izolacije u Japanu se pojavila nestašica “natou-a” pa su uveli da jedno domaćinstvo može kupiti samo jedno pakovanje.
Pakovanje obično sadrži tri ili četri porcije i košta 100-130 jena.
Iznenadili biste se kada biste videli japansku samoposlugu, u kojoj je sve posebno i lepo upakovano i mislim da mnogo troše plastike, stiropora i providne folije.
Moje tri najbolje japanske drugarice ili “mama tomo” (mama drugarice, jer su nam deca išla u isti razred celu osnovnu školu) i ja se sastajemo svaka tri meseca kod jedne od nas (rotiramo se) kada svaka od nas pripremi po jedno jelo i onda ručamo zajedno, družimo se a na kraju ostatak podelimo i nosimo kućama tako da se i naši muževi lepo posluže.
Običaj je da posle sve zajednički pospremimo, operemo, obrišemo i poslažemo tako da se ni jedna od nas ne umori, a uvek se ekskluzivno počastimo. Inače, Japanci koje pozovete u goste obično će vam priskočiti u pomoć i u kuhinji, jer misle da to “besplatno jelo” treba i da se plati nekim radom.