RTS 2, Ponedeljak 29. jun 2020. 22.35h
Akira Kurosava je film “Živeti” snimio 1952, desete godine njegovog intenzivnog rada na filmu, koje je proveo neprekidno radeći ( čak i tokom Drugog svetskog rata ), ponekad snimajući i po dva filma godišnje.
“Živeti” kao da je kulminacija prve faze njegovog stvaralaštva, u kojoj je pokazao svo svoje majstorstvo, dubinu duše i snagu emocija, a ovaj film se s pravom naziva prvim njegovim stvarno velikim filmom i jednim od najboljih filmova snimljenih u svetu u celoj dosadašnjoj istoriji tog medija.
Kao i svakog puta, Kurosava je koscenarista, a film, kao i u “Idiotu” radnju zasniva na jednom ruskom delu, Tolstojevoj noveli “Smrt Ivana Iljiča”. Film je i kulminacija Kurosavinog insistiranja na individualnosti, kao načinu projekcije sveta, kao da je želeo da svojim zemljacima ukaže na pogubnost kolektivnih emocija, koje mogu da naciju odvedu u katastrofu, kakva je bila japansko ratovanje na Dalekom istoku i na Pacifiku.
Jedna od glavnih tema filma može da bude neefikasnost snažne birokratske mreže, koja je u to vreme ojačala u Japanu, ali i propast tradicionalnih veza u porodici, koja se, zbog novih uslova modernog života, raspadala.
Kanđi Vatanabe ( igra ga Takaši Šimura ) je sredovečni službenik, koji, posle monotonih trideset godina rada u kancelariji, iznenada saznaje da je teško bolestan i da mu je možda ostalo najviše pola godine života. Žena mu je umrla, živi sa sinom i snajom, koji kao da ga ne primećuju kao ljudsko biće, baveći se sobom i svojim planovima za budućnost.
Vatanabe prvo pokuša da sinu kaže da ima rak, ali, pošto ovaj jednostavno ne želi da ga sasluša, on pokušava da se uteši, toneći u mračni okean tokijskog noćnog života. Vodiš kroz taj “pakao” Vatanabeu je ekscentrični pisac, koga slučajno upoznaje, a u baru, u kome možda prvi put u životu provodi deo noći, Vatanabe naručuje da mu sviraju “Pesmu o gondoli”, koju, uz pratnju klaviriste, neobično tužno peva.
Sledećeg dana, na poslu, Vatanabe razgovara sa mladom službenicom Tojo, kojoj je njegov potpis neophodan, kako bi mogla da preda otkaz i počne da vodi novi život. Videvši osobu koja na neki način nalazi načina da uživa u životu, u njegovim običnim sferama, ne u karijeri, Vatanabe otkriva da devojka uživa u pravljenju igračaka, što joj daje utisak kao da se igra sa decom širom Japana.
Vatanabe shvata da ni za njega nije kasno da učini nešto od značaja u svom jednoličnom životu, vraća se na posao i počinje da radi na zahtevu grupe roditelja, koji žele da u svom susedstvu umesto zapuštenog đubrišta naprave dečije igralište. Iako time zadire u nadležnost druge birokratske uprave, Vatanabe daje sve od sebe da se taj plan ipak ostvari.
Posle njegove smrti, kolege i članovi porodice razgovaraju o vidnim promenama koje su se dogodile kod Vatanabea u njegovim poslednjim nedeljama života, ne mogavši u potpunosti da shvate šta im je bio uzrok. To ne shvata čak ni sin, koji nije imao vremena da porazgovara sa ocem o njegovom zdravlju.
Onda se pojavljuje osoba koja je videla Vatanabea, neposredno pred smrt, kako sedi na ljuljašci na igralištu, čiju gradnju je pomogao i, dok sneg pada, peva “Pesmu o gondoli”. Kolege su zadivljene time, razmišljajući i sami da pokušaju da promene nešto u svom životu, ali ih birokratska svakodnevnica zahvata, čim se vrate u kancelariju. Oni nastavljaju da žive svoj dosadni i beskorisni život.
Interesantno je da Kurosavina kritika društva nije jednoobrazna, niti plitka, on zadire u mnoge njegove pore. Kada, na primer, prikazuje sina neosetljivog prema očvoj bolesti, Kurosava ne propušta da nam kaže da sin oseća odbojnost prema ocu i zbog toga što je otac, zaokupljen svojim birokratskim obavezama, propustio da bude uz sina kada je on, kao desetogodišnjak, i sam bolovao.
Film je dobio Specijalnu nagradu grada Berlina na Berlinskom filmskom festivalu 1954, kao i nekoliko glavnih japanskih nagrada za kulturu, ali je tek kasnije, svestrano analiziran, zauzeo najbolja mesta na svetskim listama najboljih filmova svih vremena. Iako uz dvoje poznatih scenarista, Kurosava je, prema svedočenjima, odsudno uticao na tok radnje, pa čak i naziv filma, koji je u početku imao duži naziv. Mnogi kritičari, u Japanu, i u inostranstvu, ovaj film nazvali su “Kurosavinim najboljim filmom”.
Primetno je i odsustvo Tošira Mifunea među glumcima u ovom filmu, verovatno kao rezultat Kurosavine želje da mnogo mlađi energični Mifune svojom izražajnošću ne “zakloni” njemu omiljenog Takašija Šimuru. Obojica se, međutim, pojavlju ponovo zajedno u filmu “Sedam samuraja”, koji je Kurosava snimio 1954. godine i potvrdio svoju svetsku slavu.
Trajanje: 143 minuta