Japanorama

RAMEN – SUPA SA ISTORIJOM

Kada japanski službenici, studenti, putnici, požele da se za kratko vreme najedu u pauzi za ručak, mnogi od njih će otići u restoran koji služi RAMEN, supu poteklu iz Kine, koju ne možete da probate u zemlji porekla. Tvrdi se da je ramen prvi pripremio kineski učenjak Zu Šunsui u 17. veku, kada je želeo da pripremi nešto za tadašnjeg šoguna Micukunija Tokugavu. Zu je godinama boravio na šogunovom dvoru, podučavajući ga budizmu i konfučijanizmu, ali je želeo da svom domaćinu-učeniku pripremi neko ukusno jelo iz svoje postojbine.

Kasnije, u 19. veku ramen su počeli da prave Kinezi u Jokohami, lučkom gradu sa mnogo radnika, želeći da ih jednim obrokom što bolje nahrane. Tako, umesto male količine supe u običnoj maloj zdeli, kako se služi u Kini, počeli su da pripremaju supe od velike količine mesa, kostiju, ribe, povrća, jaja i mnogo drugih namirnica, samo da bi supa bila što izdašnija i hranljivija. Supe, naravno, nema bez velike količine debelih rezanaca, koje Japanci sa uživanjem srčući supu bukvalno gutaju, demonstrirajući tako koliko im se supa sviđa.

U Jokohami je čak otvoren Muzej ramena, ali, ako negde u Tokiju želite da pojedete klasični ramen, najbolje je da odete u “Manpuku”, restoran u centralnom kvartu Ginza, koji je star oko 100 godina. Manpuku (萬福) je prvo služio zapadnjačku hranu na tezgi postavljenoj nasred ulice, ali je od 1929. počeo da služi ramen i to nije prestao skoro čitav vek.

Svakog dana osim nedelje služe se klasične vrste ramena, koji se možda jedino u ovom restoranu zovu još starim nazivom “ćuuka soba” (rezanca iz Kine). Zdele su takođe starinske, ogromne, a nameštaj je isti kao što su restorani imali pre jednog veka.

Glavno jelo “ćuuka soba” košta 700 jena (700 dinara), a pored njega možete da naručite i kineske valjuške (gjoza – đaozi), prženi pirinač sa povrćem i druge poslastice. Imaju i “mojaši soba” – supu sa izdancima soje i još mnogo toga, a sama činjenica da sedite u restoranu koji radi čitav vek, daće vam utisak kao da ste se vratili vek unazad – kao da jedete u “živom” muzeju.