RTS 2 ponedeljak 15. jun 22.56
Rašomon (羅生門, Rašōmon) je film koji je proslavio režisera Akiru Kurosavu, a Japan, kao zemlju, vratio u široki krug država sveta, koje utiču na kulturu i način mišljenja većine zemalja.
Kada se pojavio na Filmskom festivalu u Veneciji 1951. Japan je još bio poražena zemlja u tek okončanom ratu, jedan od začetnika Drugog svetskog rata, krivac i svetski parija, koga su svi zaobilazili.
Nagrada Zlatni lav u Veneciji za film “Rašomon” Kurosavi potvrdila je da Japan ima duhovne snage da govori o dobu samuraja, a da je tema filma od početka do kraja u potpunosti ljudska, bez primesa epike, ili bilo kakvog nacionalizma, nacionalne izuzetnosti i želje za hegemonijom nad drugima. Kurosava je ljude ogolio do samih kostiju, secirajući njihove nagone, želje i strasti, a sa dovoljno stvaralačke snage da film završi optimizmom i verom u čoveka.
Japan se, čini se, nikada nije dovoljno odužio svome filmskom “imperatoru” Kurosavi, za ovaj čin – recimo to eksplicitno – patriotizma, jer je film bio rađen u potpunosti na domaćoj, nacionalnoj temi, a uzdigao ju je do visina najuzvišenije ljudskosti. Potka za scenario bila je rađena na osnovu kratkih priča ( “ U čestaru” i “Rašomon” ) Rjunosukea Akutagave, jednog od najvećih i najinternacionalnije orijentisanih japanskih pisaca, koji je za svreme svog kratkog života ostvario takve domete proze, koje su Japan prvenstvenio povezale sa okruženjem (jer je teme često crpeo iz susednih kineskih i korejskih klasika), uvek ih uzidižući na najviši stepen artističkog umeća.
Samo je Kurosava mogao da od tih kratkih priča stvori naoko sporu i hermetičku naraciju, koja svojom originalnošću i humanom percepcijom prodire do najvećih dubina ljudske duše.
Film je sniman 1950. godine, dok je Japan još bio pod američkom okupacijom, odmah posle filma “Skandal”, dela osrednje vrednosti.
“Rašomon”, što je najinteresantnije, ima oblik psihološkog trilera, kriminalističkog filma smeštenog u japansku prošlost – 8. vek. Film počinje scenom na razrušenoj kapiji grada Kjota, stare prestonice Japana, na kojoj drvodelja (Takaši Šimura) i putujući sveštenik (Minoru Ćiaki) sede iza kapije, u zaklonu od kiše, i razgovaraju o nedavnim događajima, a razgovor sluša slučajni prolaznik.
Drvodelja je u šumi našao telo ubijenog samuraja, pa je pozvao lokalne vlasti i obavestio ih o tome. On je o tome svedočio na sudu, a svedok je bio i sveštenik, koji je slučajno video samuraja i njegovu ženu, koja je jahala konja, kako prolaze kroz šumu. Na sudu oni vide razbojnika Tađomarua (Toširo Mifune), koji je takođe video samuraja i ženu, pa, pošto mu se ona svidela, pošao za njima u šumu.
Tađomaru je na sudu ispričao da je samuraja ubedio da je našao vredne stare mačeve u šumi i naveo ga da siđe sa staze i pođe za njim. Prevario je samuraja i vezao ga za drvo, a onda doveo njegovu ženu da vidi vezanog muža. Žena, prema njegovim rečima, prvo pokuša da se odbrani od razbojnika, ali je on savlada, a ona mu se poda, dok je muž bio primoran da sve posmatra. Žena, onda, vidno uzbuđena, počne da traži od razbojnika da ubije njenog muža, kako ne bi morala da živi osramoćena pred njim, ali razbojnik oslobađa samnuraja, bori se sa njim, ali ga na kraju ubija. Razbojnik je čak pohvalio samurajevu veštinu vladanja mačem, ali je, kako kaže, ipak uspeo da ga savlada. Žena, kako on tvrdi, u međuvremenu uspeva da pobegne.
Pred sudijama se pojavljuje i samurajeva žena, koja tvrdi da ju je razbojnik silovao pred vezanim mužem, i da ju je ostavio u šumi. Ona je onda, kako kaže, oslobodila muža, tražeći od njega da je ubije, da bi tako sprala sramotu. Pošto je muž i dalje neprekidno zurio u nju i nije ništa govorio, ona, kako kaže, uzme bodež i ubije ga. Pokušala je I sama da se ubije, ali nije uspela u tome.
Onda sud pozove ženu koja priziva duhove, pa ona prizove duh ubijenog samuraja, a on, kroz njena usta, svedoči na sudu. Samuraj tvrdi da je razbojnik, pošto je pred njegovim očima silovao njegovu ženu, pozvao ženu da krene sa njim i bude mu ljubavnica. Ona pristaje, ali traži od razbojnika da ubije vezanog muža, kako bi ona mogla da bude mirne savesti. Šokiran tim zahtevom, razbojnik uhvati ženu i traži od muža da odluči šta da radi sa njom – da je pusti da ide, ili da je ubije. Žena, u međuvremenu, uspe da se otrgne i pobegne, razbojnik potrči za njom, a samuraj, osramoćen, ubije se ženinim bodežom.
Posle duha ubijenog samuraja, pred sudom svedoči drvodelja. On tvrdi da su lagali i razbojnik, i samuraj i njegova žena, a da je priča drugačija. Pošto je razbojnik silovao ženu, on traži od nje da se uda za njega, a ona onda oslobodi muža i traži od dvojice muškaraca da se bore. Muž odbija da se bori, jer kaže da njegova žana nije vredna toga, a razbesnela žena, optužujući obojicu da nisu dovoljno muškarci, na kraju ih ubedi da počnu da se mačuju. Borba nije bila nimalo viteška, ali je razbojnik imao više sreće i ubio samuraja, a žena, videvši to, pobegne u šumu. Razbojnik je onda, zgrabio samurajev mač i otrčao za ženom.
Radnja filma se ponovo vraća na kapiju Rašomon, gde prolaznik nailazi na ostavljenu bebu i pokušava da ukrade kimono u koji je uvijena i skupocenu amajliju. Kada drvodelja počne da grdi čoveka zbog toga, prolaznik kaže drvodelji da je i on lažov, jer je on očigledno ukrao mač sa mesta događaja, pre nego što su vlasti stigle, pa je tako i on, vođen interesima, lagao pred sudom. On tvrdi da su svi ljudi ustvari vođeni svojim interesima i da niko na svetu nije pošten.
Drvodelja, iznenada, kaže da želi da ostavljenu bebu uzme sa sobom i da je gaji zajedno sa svoje šestoro dece, pa sveštenik, koji je slušajući kazivanja o događaju u šumi, bio izgubio poverenje u ljudsku humanist, najzad dobija razlog da ponovo veruje u ljude. Dok on to govori, kiša prestaje i sunce počinje da ponovo greje, dajući nadu za život.
Film je sniman sa veoma malim budžetom, tako da postoje bukvalno samo tri mesta događanja, kapija Rašomon, šuma i dvorište suda, u kome se održava suđenje. Pored već pomenutih tumača glavnih uloga, ženu je igrala Maćiko Kio. Dok je trajalo snimanje, režiser, njegova ekipa i glumci provodili su dane zajedno, neprekidno, pa, kako je Kurosava kasnije rekao, snimanje je trajalo bukvalno dvadeset četiri sata. Kurosavi je sve vreme pomagao filmski stručnjak Kazuo Mijagava, koji je i dao ideju za film, ali i neprekidno asistirao velikom režiseru. Interesantno je da je adaptacija Ravelovog “Bolera” bila delom upotrebljena u filmu, posebno dok je trajala “ženina priča”. Posle filma sa mnogo kontradiktornih priča, u svetu je stvoren termin “Efekt Rašomon”, što je kod nas prevedeno sa “Rašomonijada” – termin za priču sa nmnogo verzija i skrivenih značenja. Međutim, film “Rašomon” doprineo je da se u srpskom slengu stvori i termin “rašomonci”, koji uglavnom označava voajere.
“Rašomon” je u Japanu prikazan 24. avgusta 1950, a u svet krenuo posle nagrade u Veneciji 1951. godine. Vrlo brzo je prikazan i u Jugoslaviji i inicirao talas interesovanja za japanski film, književnost i kulturu uopšte.
Japanski kritičari i publika bili su hladni prema ovom filmu, tvrdeći da su ga van Japana hvalili jer je bio “najzapadnjačkiji od svih dotadašnjih japanskih filmova”.
Kurosava je to primio hladno, rekavši da “Japanci vrlo malo znaju o sebi samima”. Posle Zlatne palme u Veneciji, “Rašomon” je dobio počasnog “Oskara” i kasnije svrstan u najveće filmove ikada snimljene u svetu.