AKIRA KUROSAVA
RTS 2
Ponedeljak, 18. maj 2020, 23:00
“Pijani anđeo” (醉いどれ天使 Joidore tenši), snimljen 1948, mnogi nazivaju prvim velikim filmom ( remek delo ) režisera Kurosave, kome je to bio osmi film. Ipak, evidentno je da je Kurosava od prvog filma „Sanširo Sugata“ ( Džudo saga ) ne samo zreli stvaralac, već režiser koji od samog početka prati svoje „vjeruju“. A kod njega to su opčinjenost lepotom života, borba za humanost, za osnovne ljudske vrednosti, neko ko junake nalazi ne u značajnim ličnostima, liderima, već u ljudima bukvalno sa društvene margine.
Kurosava već od prvog filma postaje prepoznatljiv po svojoj neuobičajenoj režiserskoj tehnici, koju su Japanci od početka kritikovali kao nešto pod jakim uticajem Zapada, što usred II Svetskog rata, kada je Kurosava počeo da snima ( prvi film je snimio 1943. ), ne bi nikako moglo da se shvati kao kompliment. Naprotiv, moglo je da ga košta karijere, pa i, u to opasno doba, života.
Iako je kao režiser počeo u 33.oj godini života, delovao je kao neko mnogo stariji, jer je već od prvog filma imao prepoznatljive karakterne osobine. Pored upotrebe scena prirode, da izrazi raspoloženje svojih junaka, Kurosava je često imao scene sa decom na ulici, a jedna od njegovih najupadljivijih osobina bila je: nije voleo da mnogo menja glumce, voleo je neku vrstu stalnih postava. A to mu nikako nije smetalo, jer su glumci koje je birao bili toliko vrsni u svom poslu, da su na ekranu bili isključivo ličnosti koje igraju, nikada nisu ( kako mnogi glumci u svetu praktikuju ) igrali sami sebe.
Glavni junak filma “Pijani anđeo” je veoma neobični lekar Sanada ( Takaši Šimura ), izvrstan kao stručnjak, ali čovek mekog srca, koji pokušava da brine o svima u svojoj okolini, od sestre u ordinaciji, do pacijenata, slučajnih poznanika. Doktor Sanada, istovremeno, ima ljudske mane potpuno neprihvatljive za lekara – on je i sam pijanica, kao mnogi njegovi pacijenti, voli žene, tvrdoglav je, svadljive je prirode, ali opet, vrlo lako oprašta onima sa kojima se sukobi.
Mladi gangster, član bande zloglasnih jakuza, Macunaga ( Toširo Mifune ) dolazi kod doktora Sanade u ordinaciju da mu izvadi metak iz šake, a ovaj vrlo brzo shvata da mu pacijent ima veoma ozbiljno obolenje – tuberkulozu. Iako se često verbalno sukobljavaju, dvojica razvijaju neku vrstu prijateljskog odnosa, pa doktor Sanada ubedi mladog gangstera da prestane da pije i da počne da se leči.
Ali, izlazak iz zatvora šefa gangsterske bande, uništava tek stvorenu idilu. Macunaga ponovo počinje da pije, da živi neurednim životom, a sa šefom bande se sukobljava i doktor Sanada, pokušavajući da zaštiti sestru iz svoje ordinacije – nekadašnju šefovu ljubavnicu.
Kada shvati da će biti žrtvovan, zbog sređivanja odnosa sa drugim klanom jakuza, Macunaga se sukobljava sa šefom bande, koji ga ubija. Doktor sreće ženu iz prodavnice, koja je volela Macunagu, dok kreće na put u selo gde namerava da sahrani Macunagin pepeo, a doktor saznaje da je jedan drugi pacijent o kome je brinuo, uspeo da se izbori sa tuberkulozom.
Ceo film je jedna veoma uspela slika japanskog društva samo tri godine posle poraza u ratu i kapitulacije. Uništena zemlja, privreda u potpunom kolapsu, strahovito težak život u vreme američke okupacije (koju film bukvalno ne spominje), ali u kojoj vladaju crna berza i opasni gangsteri. Niko ne brine o nesrećnim pojedincima ( većini), koji nisu mogli da se snađu, kao što je uspeo društveni šljam – jakuze. Nesrećnima niko ne pokušava da pomogne, osim humanog i dobrog lekara, koji je i sam, delimično, na ivici opstanka, kao grad oko ogromne bare – prave močvare. Ceo Japan simbolizovan je u prljavoj i smrdljivoj baruštini oko koje se vrti cela radnja filma, a životnog optimizma, koga ima mnogo više u setnom filmu “Divna nedelja” , osim poslednje scene, nema uopšte.
Ovo je film u kome su prvi put zajedno igrali Takaši Šimura i Toširo Mifune. Šimura, pet godina stariji od Kurosave, snimio je čak 37 filmova pre “Pijanog anđela” (bio je i pozorišni glumac i glumio u nemim filmovima), a sa Kurosavom je bio od početka. Šimura je u kompaniju “Toho” došao 1943. i odmah igrao u Kurosavinom prvencu “Sanširo Sugata”, učitelja džudoa Muraija. Igrao je još u tri Kurosavina filma pre “Pijanog anđela”.
Toširo Mifune je bio na samom početku karijere kada je došao na jednu od audicija za “Pijanog anđela”. Kurosava nije nameravao da prisustvuje audiciji, ali su mu rekli da se prijavio glumac koji mnogo obećava. Kada ga je video pred komisijom kako igra, Kurosava je odmah bio opčinjen. Posle je rekao da ga nijedan glumac nije toliko odmah oduševio kao Toširo Mifune.
Takaši Šimura i Toširo Mifune postali su stubovi Kurosavinog stvaralaštva, Šimura je igrao u dvadeset jednom Kurosavinom filmu, a Mifune u šesnaest. Šimuru su i Kurosava i cela njegova porodica zvali “čiko”, i mnogo ga ožalili kada je rano umro 1982. godine, posle trideset četiri godine saradnje. Mifune je relativno kratko bio uz Kurosavu, sedamnaest godina, ali je igrao u njegovim najznačajnijim filmovima (Rašomon”, “Sedam samuraja”, Jođinbo”, “Sanđuro”, “Krvavi presto”…).
Poslednji Kurosavin film u kome je igrao Mifune bio je “Riđobradi” 1965, istovremeno poslednji Kurosavin crno-beli film. Tu su se njih dvojica razišli, delom zbog toga što je Kurosava poremetio sve planove snimanja, i odužio ga, pa Mifune nije mogao da odgovori drugim planiranim obavezama. Živeli su blizu jedan drugoga još trideset dve godine, ali više nisu sarađivali – Kurosava je umro 1998, a Mifune 1997, godinu pre deset godina starijeg Kurosave.