Za vreme virusa Korona – ČITAJMO KNJIGE – da sačuvamo ZDRAV DUH!
Đunićiro Tanizaki (1886 – 1965) jedan je od najznačajnijih japanskih prozaista moderne epohe, prihvaćen još u ranoj mladosti i od zahvalne japanske književne publike, ali i od kritičara i kolega pisaca, koji su ga smatrali pravim majstorom. Nije napunio ni šezdesetu, kada je prihvaćen kao „živi klasik“ i godinama je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Prvo pobornik modernizacije, a onda zaljubljenik u klasični Japan, bio je opsednut ženskom lepotom i senzualnošću i vođa japanske neoromantičarske škole. Za života dobio je sve najveće japanske književne nagrade i priznanja i državni „Orden za kulturu“, a postao je i počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, prvi japanski pisac koji je doživeo tu počast.
Novela „Ključ“, čiji odlomak donosimo, deo je knjige „Četiri priče o neuhvatljivoj ženstvenosti“, koju je preveo i priredio Dragan Milenković
Đunićiro Tanizaki
KLJUČ
( odlomak )
#Nova godina
Ove godine nameravam da počnem da pišem o temi koju ovde u prošlosti nisam smeo ni da pomenem. Uvek sam izbegavao da govorim bilo šta o svojim seksualnim odnosima sa Ikuko, sve iz straha da bi ona mogla da potajno počne da čita moj dnevnik i da se uvredi kada pročita njegov sadržaj. Pretpostavljam da ona tačno zna mesto gde se dnevnik nalazi, ali rešio sam da o tome više ne brinem. Njeno staromodno vaspitanje iz Kjota* ulilo joj je dovoljno starinskog poštenja, kojim se ona ponosi, pa ne izgleda verovatno da bi čeprkala po muževljevim privatnim rukopisima. Ali, bilo kako bilo, to nije sasvim nemoguće. Ako sada, prvi put, u svom dnevniku počnem da iznosim detalje našeg seksualnog života, pitam se da li će ona odoleti iskušenju? Po prirodi je stidljiva, voli da ima tajne, uvek je uzdržana i predstavlja se neupućenom. Što je najgore, to predstavlja kao neku vrstu ženske skromnosti. Mada imam nekoliko skrovišta za ključ od fioke sa sveskom u kojoj ispisujem dnevnik, takva žena ih je već sve mogla otkriti. Uostalom, duplikat ključa uvek možete da nabavite.
Upravo sam rekao da sam odlučio da neću da se brinem, a možda sam, ustvari, odavno i prestao da se brinem. Potajno sam se po¬mirio s tim da ga ona čita, čak sam se tome i nadao. Zašto onda zaključavam ormarić i krijem ključ? Verovatno da bih udo¬voljio njenoj sklonosti za uhođenjem. Osim toga, stavim li ga negde gde bi ga najverovatnije mogla da vidi, pomislila bi: »To je pisano mene radi« i mogla bi prestati da veruje u ono što kažem. Mogla bi čak da pomisli: »Njegov pravi dnevnik je na nekom drugom mestu.«
Ikuko, voljena moja ženo! Ne znam da li ćeš čitati ovo ili nećeš. Ne bi imalo smisla da te pitam, jer ti bi sigurno rekla da ne činiš takve stvari. Ali budeš li to činila, molim te, veruj da ovo nije izmišljotina, da je svaka reč iskrena. Ne želim dalje da navaljujem — time bih izazvao veće podozrenje. Sam dnevnik biće dokaz svoje istinitosti.
Ja, razume se, neću sebe prisiliti da pišem o stvarima koje bi ona želela da čuje. Ne smem izbegavati stvari koje će za nju biti neprijatne, čak mučne. Razlog zbog koga sam se osetio prinuđenim da pišem o tim stvarima jeste njena krajnja odbojnost — njena »finoća«, njena »ženskost«, ona takozvana skromnost zbog koje se stidi da sa mnom govori o bilo čemu što je intimne prirode, i da me sluša u retkim prilikama kada pokušavam da govorim o delikatnoj temi.
Čak i danas, posle više od dvadeset godina braka, sa kćerkom stasalom za udaju, ona odbija da učini bilo šta više od pukog obavljanja seksualnog čina u tišini. Ne prošaputati koju blagu, ljubavnu reč dok se jedno drugom nalazimo u naručju — zar je to stvarno brak? Ja pišem, jer osećam prazninu zbog toga što nisam nikada imao priliku da joj govorim o našim seksualnim problemima. Odsad, čitala ona ovo ili ne čitala, ja ću uzimati kao da ona to čini i posredno ću se obraćati samo njoj.
Iznad svega želim da kažem da je volim. Ja sam to rekao dovoljno često puta i ranije, to je istina, a mislim da i ona to shvata. Samo, ja njoj fizički ne odgovaram. Ove godine ću navršiti pedeset i pet godina (ona mora da ima četrdeset i četiri), što nije baš doba muške oronulosti, pa ipak se nekako lako osetim zamoren od ljubavnog čina. Jedanput nedeljno — jednom u deset dana — eto to mi odgovara. Ona više od svega mrzi da se iz¬jašnjava o pitanju kao što je ovo; ali, činjenica je da je ona, uprkos njenom slabom srcu i prilično nežnom zdravlju, u krevetu puna energije.
Zbog toga je meni teško kad sam s njom, zbog toga se osećam bezvredan. Znam da kao suprug ne valjam, ali onda — šta bi bilo ako bi počela odnose sa nekim drugim muškarcem. (Biće šokirana od same te moje pomisli i optužiće me da je smatram nemoralnom. Ali ja samo kažem »ako«.) To bi bilo više nego što mogu da podnesem. Postajem ljubomoran pri samoj pomisli na to. A, ustvari, ne bi li trebalo da ona nekako smanji svoje preterane prohteve, pre svega radi sopstvenog zdravlja? Najviše mi smeta što je moja energija u stalnom opadanju. U poslednje vreme posle snošaja osećam se iscrpen. Celog dana posle toga sam tako isceđen, da ne mogu ni da razmišljam… Pa ipak, kad bi me neko upitao da li ne volim seks, ja bih mu odgovorio: ne, upravo obrnuto. I moj stav prema njoj nije ni u kom slučaju odbojan. Nikad nisam morao u sebi da veštački izazivam želju, iz osećanja dužnosti. Na moju sreću ili nesreću, strašno sam zaljubljen u nju.
A sad moram da otkrijem nešto od čega će se ona užasavati. Moram joj reći da poseduje izvestan prirodan dar koga nimalo nije svesna. Da nemam iskustva sa mnogim drugim ženama, to bi moglo da mi promakne. Ali ja sam tom zadovoljstvu naučen od svoje mladosti i znam da se vrlo malo žena može sa njom da meri po fizičkoj ob¬darenosti. Da je bila prodata jednom od onih elegantnih bordela u staroj četvrti Šimabara*, postala bi senzacija, velika zvezda; svi gradski pokvarenjaci sjatili bi se oko nje. (Možda nije trebalo da ovo pominjem. U svakom slučaju, to me može staviti u nepovoljan položaj. Hoće li joj se to saznanje svideti, da li će se zbog toga stideti, ili uvrediti? Neće li se pretvarati da je ljuta, a u sebi se potajno ponositi?) Od same pomisli na taj njen dar u meni se rađa ljubomora. Ako nekim slučajem koji drugi muška-rac sazna za to i ako sazna da sam ja bezvredan partner, šta će se dogoditi?
Takve misli me uznemiravaju, povećavaju mi osećanje kri¬vice prema njoj do te mere da moje prebacivanje sebi postaje nepodnošljivo. Onda činim sve što mogu da bih bio vatreniji. Molim je da mi ljubi očne kapke, jer sam tu osobito nadražljiv. Sa svoje strane činim sve što ona, izgleda, voli — ljubim je ispod mišica, gde stignem — sve da bih je nadražio, a to me još više draži. Ali ona ne odgovara na to. Tvrdoglavo se odupire tim »neprirodnim igrama«, kao da im nema mesta u redovnom seksualnom aktu. Mada pokušavam da joj objasnim da nema ničeg lošeg u toj vrsti predigre, ona se čvrsto drži svoje »ženske skromnosti« i odbija da učestvuje.
Štaviše, ona zna da sam ja nešto kao fetišist kad su u pitanju noge i da obo¬žavam njena izvanredno građena stopala — niko ne bi po¬mislio da pripadaju sredovečnoj ženi. Ipak — ili upravo zbog toga — retko mi dozvoljava da ih vidim. Čak i po letnjoj vrućini ona ne ide bosa. Ako poželim da joj poljubim stopala, ona kaže: »Kako je to prljavo!« ili »Ne bi smeo dodirivati jedno takvo mesto!« Sve u svemu, teže mi je nego ikada da sa njome izađem na kraj.
* Kjoto je stara japanska prestonica (od 794. do 1868. godine) pa se njegovi stanovnici smatraju nekom vrstom japanske elite. (Prim. prev.)
* Šimabara je četvrt Kjota u kome su noćni lokali, javne kuće i lokali sa gejšama. (Prim. prev.)