Piše: llja Musulin
Najpopularniju pozorišnu trupu u Japanu „Muzički teatar Takarazuka“ čine isključivo žene, koje u mjuziklima i operetama igraju i muške uloge. Njih u pripravničkom periodu upućuju na kratku disciplinsku obuku u vojsku. Tu neobičnu trupu od oko 400 članica osnovalo je železničko preduzeće na inicijativu preduzimljivog direktora, koji je i sam imao nesvakidašnji životni put – on je kasnije postao šef filmske kuće koja je snimila klasike japanske kinematografije „Sedam samuraja“ i „Godzilu“.
U Japanu, zemlji u kojoj se za naklonost publike pored tradicionalnih domaćih formi teatra kao što su no drama, kabuki ili lutkarsko pozorište bunraku, nadmeću i trupe koje izvode u zapadnjačkom stilu i razne alternativne, eksperimentalne scene, „Muzički teatar Takarazuka“ je poslednjih decenija najposećenija i najpopularnija pozorišna trupa.
Ta činjenica sama po sebi možda ne bi bilo dovoljna da pokrene elektronsko pero ili da ispuni novinski stupac. Međutim, taj teatar iz istoimenog grada u prefekturi Hjogo novinarski zadatak čini lakim, jer njegova praksa i istorija nude pregršt neobičnih i fascinantnih detalja, od kojih je najupadljiviji taj da u njemu žene igraju sve muške uloge. Štaviše, one su listom neudate, ne samo zbog toga što gust raspored i naporne vežbe i probe zahtevaju fizičku spremu koja ne dozvoljava prekid usled trudnoće, već i stoga što kolektiv ljubomorno neguje svoju dugu tradiciju: u vreme osnivanja u drugoj deceniji prošlog veka program odgoja tih mladih umetnica sadržao je i izraženu moralističku notu i odražavao aspiracije da se od njih, u skladu s konfučijanskim idealom porodice, naprave i dobre supruge i majke, zbog čega članice i danas po pravilu napuštaju trupu kada se odluče na brak i rađanje dece.
Magnet za devojke
Ta, patrijarhalnim nazorima obojena, i moglo bi se reći, zastarela praksa, međutim, ne umanjuje privlačnost trupe za devojke koje sanjaju o tome da život posvete muzici. Popularnost kod publike, profesionalni i društveni status koji donosi pripadnost tom prestižnom pozorištu, kao i izazov koji predstavlja ovladavanje različitim veštinama: pesmom, plesom i glumom, veliki su motivi za puno mladih, pa je konkurencija na strogom prijemnom ispitu žestoka – za svako slobodno mesto prijavi se između 20 i 50 devojaka.
Pre nego što se priključe redovnoj grupi izvođača nove članice se obučavaju dve godine i dužne su da pored pevanja, baleta, plesa i glume, vežbaju klavir i tradicionalne žičane instrumente, koto i šamisen. Kuriozitet je da se one upućuju na par nedelja u japansku armiju da se nauče postrojavanju, pravom držanju, urednosti i disciplini. One, takođe, slično vojnoj praksi, značajan deo slobodnog vremena provode detaljno i pedantno čisteći sobe internata u kojem su smeštene i prostorije u kojima vežbaju.
Teatar ima i sopstveni sistem za rangiranje u kojem najviše povlastice i privilegiju da budu lice trupe u promotivnim nastupima dobijaju devojke koje su zahvaljujući svom umeću i karakteru proglašene za tzv. „zvezdu najvišeg ranga“. One su po pravilu zadužene za igranje glavnih muških uloga, što podrazumeva pevanje dubljim, izmenjenim glasom i usvajanje i uvežbavanje muških manira u kretanju i govoru.
Neobična istorija
Činjenica da čitav kolektiv čine isključivo žene u stranim medijima se često tumači kao protivteža kabukiju, tradicionalnom japanskom pozorištu u kojem muškarci igraju sve uloge, uključujući i ženske, odnosno, kao izraz emancipacije žena u umetnosti. Ima i pokušaja da se sastav i velika popularnost trupe među ženama, objasne i psihološki, kao manifestacija polusvesnih ili nesvesnih nagona seksualne prirode. Mada u tim tumačenjima možda ima neke istine, glavni razlozi za to što trupu čine samo žene zapravo leže u konkretnim ekonomskim i društvenim okolnostima s početka dvadesetog veka kada je ona osnovana. Odnosno, pre nego izraz visokih filozofskih stremljenja ili manifestacija zatomljenih poriva frojdovskog tipa, sastav trupe je posledica vrlo pragmatičnih rešenja za svakodnevne probleme, kao što su poslovanje i razvitak preduzeća, nedostatak novca, pa i javna kritika.
Naime, taj teatar, koji izvodi adaptirane i originalne mjuzikle i glamurozne plesne tačke, osnovala je tada mlada železnička kompanija koja se borila za opstanak i svoje mesto na tržištu transporta ljudi i robe. Privatno preduzeće „Hankju“, sa sedištem u trgovačkom i industrijskom gradu Osaki, upravo je bilo izgradilo železničku liniju koja je polazila iz srca tog velegrada, ali se završavala na periferiji u mestašcu Takarazuka, koje je u to vreme bilo vrlo retko naseljeno. Da bi izbegla velike gubitke koje je nagoveštavala relativno nepovoljna geografska lokacija pruge, kompanija je bila prisiljena da osmisli način na koji bi mogla da privuče više putnika u svoje vozove. Kao nužnost nametnula se ideja da se u samoj Takarazuki stvori novi sadržaj koji bi građane Osake podstakao da više putuju u to malo naselje. S obzirom da je u njemu već postojala četvrt sa tradicionalnim javnim kupatilima izgrađenim na toplim izvorima i da je naselje po njoj bilo poznato, rukovodstvo kompanije, na čelu sa osnivačem i predsednikom Ićizo Kobajašijem, najpre je odlučilo da podigne novi banjski objekat koji bi se razlikovao od drugih po tome što bi bio modernog izgleda i sadržaja, odnosno, imao prostorije koje bi bile u skladu s promenama u stilu života koje je diktirao proces vesternizacije japanskog društva započet krajem devetnaestog veka.
Međutim, ispostavilo se da to nije bilo dovoljno da probudi interesovanje građana Osake, pa je dodatno izgrađen i jedan zatvoreni bazen, prvi te vrste u Japanu. Uprkos tome, gostiju je bilo vrlo malo, jer u to vreme, zbog strogih moralnih nazora, muškarci i žene nisu mogli da se kupaju zajedno u istom bazenu. Takođe, voda u njemu nije bila zagrevana kako je to bio slučaj u javnim kupatilima na koja su Japanci bili navikli. Nemajući kud, železničari su uklonili vodu iz bazena i pretvorili ga u parter sa sedištima, i na bini postavljenoj na njegovom obodu počeli da organizuju modne izložbe i druge komercijalne događaje namenjene ženama. Pri tom su formirali i malu muzičku grupu čiji je zadatak bio da svira pratnju za te događaje. Ona je bila sastavljena isključivo od devojčica starosti između deset i 14 godina – deca su izabrana da bi se uštedelo na troškovima za profesionalne izvođače.
U narednih nekoliko godina taj mali orkestar prerastao je u muzičku školu i teatar koji prima devojke koje su završile srednju školu. Međutim, to novooformljeno pozorište brzo se našlo na meti ozbiljnih kritika. Naime, kada je 1919. godine pokušao da mu pridoda muške izvođače, Kobajaši se suočio s oštrim prigovorima da je potpuno neumesno da pojedini muškarci u zemlji plešu i pevaju dok desetine hiljada njihovih vršnjaka, poslatih u Rusiju da pomognu u gušenju Oktobarsku revolucije i, po mogućstvu, zauzmu istočni Sibir, ginu i pate u surovim uslovima.
Osnivanje trupe, dakle, bilo je motivisano jasnom ekonomskom potrebom, a njen čisto ženski sastav skrojili su, najpre, nastojanje da se ostvare uštede, a potom i kritike političke prirode.
Novi pokušaj da uključi muškarce Kobajaši je napravio po okončanju Drugog svetskog rata, ali je Takarazuka u to vreme već bila dobro poznata širom zemlje kao trupa sastavljena isključivo od žena. Ona je već i važila za simbol izvođačkog kvaliteta i prefinjenosti, pa su njeni poklonici nezadovoljno gunđali, a ženske zvezde se otvoreno protivile. Usled toga, muškarci koji su u prvih sedam posleratnih godina prošli audiciju bili su osuđeni na sporedne, anonimne uloge: na pevanje horskih pesama iza zavese i sviranje instrumenata u tami partera, te nikada nisu otvoreno stupili na scenu kao pevači i plesači. Od momenta kada je muški ogranak i zvanično ukinut 1954. godine, više nije bilo sumnji u vezi sastava i imidža teatra – on je definitivno postao čisto ženski kolektiv, moguće, jedini takav u svetu.
Neobični osnivač
Mada činjenica da je „Muzički teatar Takarazuka“ osnovala jedna železnička kompanija jeste neobična, ona nije proizvoljna ili nelogična. Njegov utemeljivač, krupni industrijalac Ićizo Kobajaši, najveći deo života bavio se poslovima vezanim za finansije i menadžment, ali je u ranoj mladosti, kao srednjoškolac i student, bio zaljubljen u umetnost. On je pisao romane i priče, i u jednom listu u svom rodnom kraju, prefekturi Jamanaši, objavljivao i pozorišne kritike.
Kobajaši je do kraja života ostao patron trupe koja je iznedrila brojne zvezde japanskog teatra. I on sam je imao neobičnu, može se reći, zvezdanu karijeru: pored železničke kompanije koja i danas postoji i saobraća u trouglu između gradova Kjoto, Osaka i Kobe, koji su najveća naselja u zapadnom delu mnogoljudnog ostrva Honšu, on je osnovao i poznati lanac robnih kuća „Hankju“ i važnu filmsku kuću „Toho“, koja je i danas najveći operater bioskopa u Japanu. Kobajaši je čak bio postavljen i na funkciju ministra trgovine i industrije, a zatim i ministra bez portfelja u teškim ratnim godinama kada je međunarodna trgovina bila u potpunosti onemogućena, a industrija podređena ratnim naporima. Po završetku rata i pred kraj života, dok je uz Takarazuku predvodio kompaniju „Toho“, ta filmska kompanija je 1954., u istoj godini, domaćoj i svetskoj publici podarila legendarna kinematografska dela „Sedam samuraja“ i „Godzilu“.
Sinonim veštine, glamura i uspeha
Počev od tridesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem muzičkih revija u kojima je uživao društveni krem Pariza i upečatljivih brodvejskih mjuzikala čije su note odjekivale i u filmskim studijima u Holivudu, „Muzički teatar Takarazuka“ je uspostavio svoj prepoznatljivi recept: revijalna izvedba raznolikih, tematski labavo povezanih plesnih tačaka u japanskom i zapadnom stilu i prikazivanje glumački zahtevnih mjuzikala i opereti – sve to na kraju začinjeno dugim defileima kabaretskog tipa s gromoglasnim horskim pevanjem i obiljem šljaštećih kostima i predimenzioniranog perja, s očiglednom namerom da se, po ugledu na francuske uzore, gledalac opije zavodljivim koktelom raskoši i glamura.
„Muzički teatar Takarazuka“ danas u Japanu važi za najpopularniju pozorišnu trupu i sinonim je za virtuozno umeće, predani rad, pa i moralnu čistotu, jer je njegov osnivač od samog početka nametnuo rigorozni režim vežbi, spartanski način življenja i jasan set principa za ponašanje na sceni i u privatnom životu, koji se poštuju već čitav vek. Devojke i žene koje u njemu nastupaju, posebno one koje igraju zahtevne muške uloge, uživaju tretman poput onog koji imaju holivudske zvezde: bodre ih i progone klubovi obožavalaca, o njima se pišu knjige i ispredaju legende.
Teatar, čije predstave godišnje uživo vidi oko dva miliona ljudi, poseduje velike dvorane u Takarazuki i Tokiju, sa dve, odnosno, dve i po hiljade sedišta, koje su uvek pune, jer oko 400 aktivnih članica rade podeljene u pet grupa, od kojih svaka ima svoj sopstveni repertoar i nastupe, a armija vernih obožavalaca, koja uglavnom obuhvata žene svih uzrasta iz srednjih i viših slojeva društva, decenijama ne gubi na snazi i entuzijazmu. Teatar ima i sopstvene novine i lanac prodavnica u kojima se nude nosači zvuka, fotografije, posteri, kalendari i knjige. On takođe žanje prihode od ugovora sa proizvođačima kozmetike, odeće, dodataka ishrani i školskog pribora.
Muzički teatar, čiji su koreni u skromnim dečjim izvedbama namenjenim za poboljšanje platnog bilansa mlade železničke kompanije, tako je sada ne samo simbol talenta, veštine i posvećenosti umetnosti, već i glamura, društvenog statusa i materijalnog uspeha.
Interesantno, u tom slavnom umetničkom kolektivu izvođačice i danas, u prvim godinama svoje karijere, dok ne steknu pravo na individualni, profesionalni ugovor, zvanično imaju status zaposlenog u železničkom preduzeću „Hankju“.