U galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca u Beogradu, u utorak 14. januara, sa početkom od 19 časova biće otvorena samostalna izložba slikara Milenka Stevanovića pod nazivom “Šest godina u Tokiju”. Milenko Stevanović (1983) dugo je živeo u Japanu i slikao ga onako kako su ga slikali drevni japanski majstori kroz vekove.

U Tokiju i drugim japanskim gradovima Milenko je nalazio prizore i ljude koji su činili najbolju vezu sa japanskom prošlošću i onim što se naziva japanski duh.

Rođen u Beogradu, 1983. godine, odrastao je i srednju školu završio u Lazarevcu. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2009. godine, odsek Primenjena grafika. Pohađao je školu klasičnog slikarstva, “Florence Academy of Art”, tokom jeseni 2012. i proleća 2013. godine. Od 2013. do 2019. godine boravio je na studijskom boravku u Japanu, zahvaljući stipendiji vlade te zemlje. Diplomirao je na Tokijskom univerzitetu umetnosti, Slikarski odsek.

Izložba “Šest godina u Tokiju” je rezultat mog boravka u Japanu od 2013. do 2019. godine i čini je serija radova sa temom tokijskog pejzaža i scena iz svakodnevnog života, napisao je za sajt JAPANORAMA.RS Milenko Stevanović . Postavka obuhvata različite faze kreativnog procesa i pokazuje razvojni put ideje od skica i studija na lokaciji, do velikih radova komponovanih u ateljeu.
Izložbu možete posetiti do 01. februara od 10 do 20 časova svakim danom, sem nedeljom.

RIBLJA PIJACA CUKIĐI

Piše: Milenko Stevanović

Riblja pijaca Cukiđi se nalazi nedaleko od centralne stanice Tokio, okružena modernom arhitekturom i poslovnim zgradama sa jedne, i rekom Sumida sa druge strane. Poznata kao najveća riblja pijaca na svetu, decenijama unazad je privlačila more znatiželjnih turista. Veliki posao se obavljao noću, uz dramatične licitacije tune, a običnom posetiocu vrata su bila otvorena za razgledanje i snalaženje među malim vozilima natovarenim robom od devet do dvanaest časova ujutru.

Moje interesovanje za Cukiđi kao motiv počelo je još tokom prve godine studija u Tokiju. Živopisna i stara pijaca, na prvi pogled je izgledala kao zalutala u dvadeset i prvi vek. Prolazeći među šarolikim i gusto načičkanim tezgama, činilo mi se da iza svakog ćoška leži scena koja samo nekog čeka da je zabeleži i sačuva u crtežu: dve mlade žene koje u svom malom, metalnom kontejneru sede i svode dnevni račun; stariji gospodin koji vešto uzduž preseca ribu svojim tankim nožem; šaljivi, grlati prodavac čipsa od jegulje – samo su neki od mnogih prizora koji se javljaju iznenada, traju nekoliko trenutaka i ustupaju mesto drugim, možda još uzbudljivijim scenama.

Večito promenjivi motivi ljudi u pokretu su predstavljali odličan materijal za brz crtež, ali i pravi izazov za bilo kakvu ozbiljniju kompoziciju. Moja taktika i pristup su se vremenom menjali, što sam se bolje upoznavao sa životom pijace. Tako je najbolje bilo krenuti od prodavnice tune Kurogin rano ujutru, kada bi tenda do bila zatvorena, stvarajući zakriljen prostor za stajanje sa skicen blokom između reklamne zastave i drvenog kapka.

Čitava prodavnica se sastoji iz jednog otvorenog, metalnog šanka i nekoliko improvizovanih stolova na ulici, a mušterije se smenjuju munjevitom brzinom, ustupajući svoje mesto sledećem da nešto prezalogaji. Tu se valjalo isprva usredsrediti na šank i nekoliko radnika koji su se u pravilnim razmacima menjali, pa tek nekog narednog dana “uhvatiti” i posetioce.

U popodnevnim časovima bi se uličice malo ispraznile, a tende koje rade od ranog jutra, jedna po jedna, bi počinjale da se zatvaraju. Tek poneka radnja ostaje otvorena, sa prodavcima koji dovikuju dnevnu ponudu, pokušavajući da se domognu još ponekog gosta. Sada se već sve odvija dosta sporije, a tu i tamo se okupljaju grupe radnika i u živom razgovoru završavaju radni dan.

Jedan od restorana koji ostaje otvoren i nakon jutarnje gužve je, meni posebno zanimljivi “Suzuki-saisan”, koji je poslužio kao početna ideja za sliku „Riblja pijaca Cukiđi“. Restoran se nalazi na samom početku pijace, licem okrenut velikoj saobraćajnici. Prvi crtež sam napravio dan uoči lokalnog festivala, a pažnju mi je privukao mali šank za koji se sedalo direktno sa ulice. Jedna gospođa obučena u cvetni kimono ispijala je supu, a sa druge strane je sedelo nekoliko ljudi obučenih u košulje, očigledno na pauzi za ručak. Iza njih, dve figure u šanku, silueta prodavačice zagledane u ulicu ispred i stariji prodavac što prati bejzbol meč na malom televizoru. Tamni zidovi unutra sa nekoliko starih fotografija, posterima i ručno ispisanim menijem na papirnatim trakama, su davali utisak mesta koje već dugo odoleva promenama.

U periodu od nekoliko narednih meseci, vraćao sam se istom motivu, skicirajući i beležeći različite delove, sa namerom da započnem veliku kompoziciju u ateljeu. Šank je postao još uži, žena u kimonou je promenila mesto, a prodavačica je uhvaćena u trenutku kada joj nešto van scene odvlači pažnju. Usledile su višemesečne pripreme u vidu traženja modela, nabavke rekvizita i građenja mini-kulise u studiju.

Jedan od najvećih izazova u svim većim radovima je bio očuvanje svežine i prirodnosti koju prvobitna skica nosi. U postavci izložbe sam pokušao da pokažem ovaj razvojni put slike, pa će posetioci imati priliku da zajedno sa mnom prođu kroz skicen blokove i ulice Tokija u potrazi za scenom i vide neke od prvih studija pored završenih radova.