Piše: Minja Zeljković

Imala sam tu sreću da čak tri Nove godine proslavim u Japanu. A, interesantno je, sva tri iskustva su bila drugačija. Dva puta, kada sam bila u Tokiju, su se drastično razlikovala. Prvi put sam bila gost (na home stay-u) kod drugarice iz kluba koja je isto kao i ja svirala flautu. Imali smo prelepu večeru, za koju smo spremale rakove, suši i neka kineska jela, pošto joj je tata Kinez. Jelo koje je bilo izneto na sto videla sam tada prvi put u životu, čak sam i suši prvi put probala kod njih. Odlučili su da ne idemo nigde, nego da zajedno proslavimo kod kuće. Naravno u 12 sati ili 1. januara, obavezno se ide u svetilište vere šinto (đinđa -神社) u koje smo i mi išli.

Japanci imaju ceo ritual, ili kao koreografiju, za ulazak u hram i molitve. Naime, ispred hrama je postavljena velika posuda, kao lonac, sa vodom i kašika uz čiju pomoć operete ruke, a možete isprati i usta (nikako popiti vodu). Naravno i za držanje kašike postoje pravila: uzmete je sa obe ruke, operete slobodnu ruku, pa prebacite kašiku i operete ruku u kojoj ste je držali i na kraju uzmete još malo vode i isperete samu kašiku. Voda se ne vraća u tu fontanu.

Kada smo ušli u svetilište, videli smo ogromnu kutiju i zvono. Imajte na umu da sam ja sve to videla prvi put, a moji prijatelji su išli uz mene i svaki korak mi pokazivali. Bukvalno kao da su me učili neku koreografiju. Drugu korak su ta kutija i zvono. U kutiju se ubacuje novac, nebitno koliko, i pokloni se dva puta, polako, onda se zatapše dlanovima, isto dva puta i na kraju se još jednom pokloni i zamisli želja ili pomoli. Ako postoji zvono, povučete uže da biste dozvali kami-ja (Boga).

Treći korak mi je bio najzanimljiviji. Šizumi ( moja drugarica ) me je odvela do nekog dela sa kutijicama i nekim brojevima. Rekla mi je da protresem jednu od njih i odjednom je ispao neki štapić. Na štapiću je pisao broj i odmah pored su bile male fioke, a jedna od njih je bila sa mojim brojem.

Izvukla sam iz nje papir (omikuđi) na kojem je pisalo šta me čeka cele sledeće godine, sve od zdravlja, ljubavi i karijere. Nešto što liči na horoskope kod nas. Pisalo je takođe koliko ću imati sreće. Postoje čak dvanaest nivoa, od “velike sreće“ do “velikog prokletstva“.

Ja sam (na sreću) dobila “veliku sreću“, ali sledeće godine sam dobila “prokletstvo“, što nije bilo najgore moguće, ali je ipak loše, pa sam onda zavezala papirić za jednu od šipki koje su tu postavljene, kako bi sva loša proročanstva mogao da vidi kami i spreči ih – da se ne ostvare.

Sledeći put kad sam bila kod Harune u Šizuoki, bilo je slično sa posetom svetilištu, samo što su oni proveli Novu godinu skroz tradicionalno, sa jelima koja se jedu 31. uveče i 1. Januara. Da, postoji i određena hrana koju jedete.

OSEĆI RJORI (御節料理- Tradicionalna japanska Novogodišnja hrana ):

· Moći (japanski slatkiš)

· Anko (slatka pasta od pasulja)

· nama fu

· ozoni (supa)

Japanci, takođe, imaju tradiciju da stariji ukućani, kao bake i deke, daju pare mlađima tj. deci. Tako sam i ja dobila novac od njih, iako nisam član njihove porodice, rekli su da trenutno jesam i nisu hteli da prihvate da ne uzmem. Napravili su mnogo ukusne slatkiše i sa njima sam, takođe, zajedno pravila ručak, koji je bio mnogo drugačiji od jela kod Šizumine porodice. Kod Harune smo imali pravi japanski ručak sa svim jelima koje sam navela gore u tekstu. Čak su me naučili kako da pravim moći koji je, inače, preukusan. Isto tako ja sam njima pravila gibanicu i oduševili su se. I dan danas mi šalju slike kad je naprave.

Oba puta smo Novu godinu proveli u kući i sutradan išli u svetilište, ali treći i poslednji put koji sam provela sa Kaviom, koja mi je sada najbolja drugarica, takodje Indijka, proveli smo Novu godinu napolju, ispred svetilišta. Gužva je bila ogromna i, mada smo stigle oko 22.00 pred svetilište, nije moglo ni da mu se priđe. Toliko ljudi je došlo da bi u ponoć mogli da uđu unutra. Mi smo odbrojavanje koje je bilo na ekranu blizu, proveli u redu ali svi su bili uzbuđeni i svi su svima čestitali. Napokon u 01.00 sat smo ušle u svetilište i završile obred za pola sata.

Budući da su svi Indijci, začudilo me je kad sam videla da rade sve isto što i Japanci, a ne samo ono što bi inače radili u Indiji. To mi je bilo jako zanimljivo iskustvo, jer sam provela Novu godinu u Japanu, ali ujedno se osećala kao da sam bila u Indiji. Pošto ih ima toliko u Tokiju, pogotovo u Kanagavi gde oni žive, svi Indijci organizuju proslave za svaki bitniji događaj, pa i za Novu godinu. Okupe se na nekom mestu, plešu njihove tradicionalne plesove, jedu indijsku hranu i pevaju njihove pesme. Čak su mi poklonili i Sari ( indijska haljina) koji sam nosila na toj proslavi.

Iz samo tri iskustva koja sam imala, shvatila sam da svako u Japanu slavi Novu godinu drugačije, ali jedno im je svima zajedničko, a to je – odlazak u svetilište. Bilo da ste proveli Novu godinu u kući sa porodicom, kući samo sa društvom, napolju na trgu Šibuja (gde se ja nadam da ću nekad uspeti i tamo da proslavim sa društvom, rekli su mi da je tamo baš spektakl) ili na karaokama. Svi odmah posle prvo što urade jeste da idu u svetilište i vade proročanstva. Čak i stranci, bilo da su prvi put tu ili oni koji su duže vreme tu, ne mogu da odole ovoj zanimljivoj japanskoj tradiciji.