Ljubaznost i uglađenost manira zapazio je svaki stra­ni turista kao upadljivu japansku crtu. Učtivost je jadna vrlina, ako je pobuđena samo strahom od vređanja do­brog ukusa, dok bi trebalo da bude spoljna manifesta­cija saosećajnog obzira prema raspoloženjima drugih. Ona takođe podrazumeva dužno uvažavanje prikladno­sti stvari; otuda dužno poštovanje društvenih položaja, jer ovi poslednji ne odražavaju plutokratske razlike, već su prvobitno bili odlikovanja za stvarne zasluge.

Dok ovako veličam učtivost, daleko mi je od pomi­sli da je stavljam u prvi red vrlina. Ako je analiziramo, naći ćemo da je povezana sa drugim vrlinama višeg reda, jer koja vrlina stoji sama? Dok — ili pre zato što je bila uzdizana kao svojstvena profesiji oružja i kao takva cenjena u višem stepenu nego što je zasluživala, dolazi do pojave licemerstva. Konfucije je učio da su spoljašnji dodaci isto tako mali deo pristojnosti kao i zvuci muzike.

Kad je pristojnost bila uzdignuta do sine qua non društvenih odnosa, trebalo je samo čekati da izgrađeni si­stem etikecije postane praksa u navikavanju mladeži na Duhovni značaj prikladnog ponašanja — ili mogu da kažem, pozajmljujući iz rečnika „Filozofije odeće“, duhovna disciplina, čije su etikecija i ceremonija samo spoljnje ruho — ne stoji ni u kakvoj srazmeri sa njihovom pojavom koja nas učvršćuje u verovanju.

Rekao sam da je etikecija bila razrađena do takvih tančina, da su postojale mnoge škole koje su zastupale različite sisteme. Ipak, sve one su se slagale u krajnjoj suštini, koju je istakao veliki tumač najpoznatije škole etikecije, Ogasavara 20 , sledećim rečima: „Cilj svake etikecije je da tako kultiviše duh, da se čak i kad mirno sedite, ni najbezobzirniji razbojnik ne usudi da vas uznemi­ri.“ Drugim rečima, to znači da stalnom vežbom u ispravnim manirima neko dovodi svaku sposobnost i sva­ki deo svog tela u savršeni red i takvu harmoniju sa so­bom i svojom okolinom, da izražava nadmoćnost duha nad telom.

Za primer kako najjednostavnija stvar može da se pretvori u umetnost i onda postane duhovna kultura, mogu da uzmem ćanoju, čajnu ceremoniju. Pijuckanje čaja kao lepa umetnost! Zašto ne bi bila? U deci koja crtaju slike u pesku, ili u divljaku koji kleše stenu, bio je nagoveštaj Rafaela ili Mikelanđela. Koliko je tek pijenje pića, koje je počelo transcendentalnom kontem­placijom Hindu pustinjaka 21 , ovlašćenije da se razvije u pomoćnicu religije i moralnosti. To spokojstvo duha, ta mirnoća naravi, to staloženo i pribrano držanje, kao prve bitnosti ćanojua, besumnje su prvi uslov ispravnog mišljenja i ispravnog osećanja.

Savršena čistoća male so­be, zatvorene od pogleda i zvukova razbesnele gomile, pogodna je da odvede nečije misli iz ovog sveta. Neukrašen enterijer ne zaokuplja pažnju kao bezbrojne slike i bezvredni ukrasi zapadnjačke gostinske sobe; prisustvo kakemona ( Svitak sa slikom ili kaligrafijom ) usmerava našu pažnju više na eleganciju po­teza nego na lepotu boje. Cilj kojem se stremi je kra­jnja rafinovanost ukusa. Sve što nalikuje izložbi odbače­no je sa religioznim strahom. Sama činjenica da ju je osnovao kontemplativni usamljenik, u vreme kad ratovi i glasine o njima nisu prestajali, vrlo je podesna da pokaže da je ova institucija značila više od razonode. Pre ulaska u mirni prostor sobe za čaj, društvo okupljeno da uče­stvuje u ceremoniji odlagalo je ustranu, zajedno sa svo­jim mačevima, razjarenost sa bojnog polja ili vladarske brige, da tu nađe mir i prijateljstvo.

Ćanoju je više od ceremonije — to je lepa umet­nost; to je poezija, sa svojim artikulisanim pokretima; to je modus operandi duševne discipline. Njena najveća vrednost leži u ovoj poslednjoj fazi. Ne tako retko, druge faze su preovladavale u svesti njenih sledbenika, ali to ne dokazuje da njena suština nije bila duhovne prirode.

Učtivost će biti velika tekovina, čak i ako ne uradi ništa više od davanja gracioznosti manirima; ali njena funkcija ne prestaje ovde. Izvirući iz motiva milosrdnosti i skromnosti, i pobuđena osećanjima obzira prema osetljivosti drugih, pristojnost je uvek uljudan izraz saosećanja. Ona zahteva da jadikujemo sa onima koji jadikuju i da se radujemo sa onima koji se raduju. Kad se ovako didaktički zahtev redukuje na sitne, svakodnevne životne detalje, izražava se u malim, jedva primetnim postupcima. Ali ako oni postanu upadljivi, onda su, kao što mi je rekla jedna misionarka koja je ovde živela dva­deset godina, „stvarno smešni“.

Napolju ste na vrućini, žarko sunce bez senke nad vama. Japanski poznanik pro­lazi. Vi ga oslovljavate i odjednom, on skida šešir — do­bro, to je savršeno prirodno, ali „strašno smešna“ predsta­va je da sve vreme dok priča sa vama, on drži spušten svoj suncobran i stoji na žarkom suncu isto kao vi. Kakva glupost! Da, tačno tako, pod uslovom da je motiv bio ni­ži od ovog: „Ti si na suncu. Ja saosećam s tobom. Rado bih te primio pod svoj suncobran da je dovoljno velik, ili da smo prisni poznanici. Kako ne mogu da te zaklo­nim, deliću tvoju neugodnost.“ Mali postupci ove vrste, isto toliko, ili još više zanimljivi, nisu samo gestovi ili konvencionalnosti. Oni su spoljašnji vid promišljenog ose­ćanja obzira prema raspoloženju drugih.

Još jedan „strašno smešan“ običaj diktiraju naši kanoni učtivosti; ali mnogi površni pisci o Japanu odba­cili su ga jednostavno ga pripisujući opštoj zbrci u narodu. Svaki stranac koji je to posmatrao priznaće nelagodnost koju je osećao kod davanja prikladnog odgovora u takvoj prilici. Kad u Americi dajete poklon, hvalite ga primaocu. U Japanu ga potcenjujemo ili ga klevećemo. Nagla­šena ideja kod vas je: „Ovo je lepo: da poklon nije lep, ne bih se usudio da ti ga dam, jer bi to bila poruga ako bih ti poklonio nešto što nije lepo.“ Nasuprot ovoj, naša je logika: „Ti si divna osoba i nijedan poklon nije dovolj­no lep za tebe. Ti nećeš prihvatiti ništa što ja stavljam pred tvoje noge, osim kao znak moje dobre volje; dakle, primi ovo, ne zbog njegove prave vrednosti, već kao znak. Uvredio bih te ako bih i najbolji poklon nazvao dovolj­no dobrim za tebe.“ Postavimo dve ideje jednu pored druge i videćemo da je krajnja ideja jedna te ista. Nije­dna nije „strašno smešna“. Amerikanac govori o materi­jalu od kojeg je načinjen poklon; Japanac govori o duhu koji nadahnjuje poklon.

Zato što se naš osećaj pristojnosti pokazuje u svim, pa i najmanjim vidovima ponašanja, pogrešno je uzeti naj­manje važan među njima i istaći ga kao tip, a propustiti prosuđivanje o samom principu. Šta je važnije, jesti ili pridržavati se pravila pristojnosti o jelu? Kineski mudrac odgovara: „Ako uzmete neki slučaj gde je jelo jedino važno, a pridržavanje pravila pristojnosti od male važnosti i uporedite ih, zašto jednostavno ne kažete da je jelo važ­nije?“ „Metal je teži od perja“, ali da li ova izreka daje odnos jedne metalne kopče i kola punih perja? Uzmite komad drveta od jedne stope i stavite ga na vrh hrama, niko neće reći da je ono više od hrama. Na pitanje: „Šta je važnije, reći istinu ili biti učtiv?“, kažu da Japanac daje odgovor dijametralno suprotan onom koji daje Amerikanac — ali uzdržavam se od svakog komentara dok ne počnem da govorim o istinoljubivosti i iskrenosti.

( odlomak iz knjige Inazoa Nitobea “Bušido duša Japana”