Đunićiro Tanizaki ( 1886-1965) je jedan je od najznačaj­nijih japanskih prozaista moderne epohe i jedan od retkih pisaca, koji je još u ranoj mladosti bio prihvaćen i od za­hvalne japanske književne publike, ali i od kritičara i kolega pisaca. Vrlo rano, kada još nije bio dostigao šezdesetu, počeo je da bude smatran živim klasikom i postao je jedan od naj­prevođenijih japanskih pisaca posle Drugog svetskog rata. Bio je dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu za knji­ževnost, koju je 1968, tri godine posle njegove smrti, dobio trinaest godina mlađi od njega pisac Jasunari Kavabata.

Rođen je 1886. godine u bogatoj trgovačkoj porodici, koja je živela u kvartu Ningjoćo, vrlo blizu kvarta Nihonbaši ( Japanski most ), mesta u Tokiju koje se vekovima smatralo geografskim centrom prestonice, ali i čitavog Japana. Sudbi­na je htela da je još Đunićirov deda, pored trgovine, odlučio da se bavi štampanjem i kupio jednu od prvih štamparskih presa u Japanu, zemlji koja je tek izlazila iz okova izolacije od ostalog sveta i tek stupila na prag modernizacije. Ovom presom, na neki način, predodređen je i Đunićirov život, jer je, umesto da nastavi da se bavi porodičnim poslom – trgovi­nom, upisao književnost na Carskom univerzitetu u Tokiju.

Sudbina je, međutim, htela da porodica naglo osiromaši, pa je mladić ne samo morao da prekine studije, jer nije mo­gao da plaća skupu školarinu na elitnom univerzitetu, nego je morao i da se preseli da živi sa jednom porodicom, čijoj deci je davao časove i pomagao im u učenju.

Književnu karijeru započeo je 1909. godine objavljivan­jem pozorišne jednočinke, štampane u književnom časopisu „Nova misao“, čiji je Đunićiro bio jedan od osnivača, ali je javnost saznala više o njemu tek iduće 1910. godine, kada je objavio svoju prvu kratku priču „Majstor tetoviranja“.

Tanizaki je po mnogo čemu rasan pisac za koga na sta­zi prema vrhovima japanske književnosti kao da nije bilo nikakvih većih prepreka. A pojavio se u početku ipak kao buntovnik.

U početku, Đunićiro Tanizaki bio je opsednut stranim uticajima, kulturom Evrope i Zapada uopšte. Čitao je mno­go prevedenu književnost i bio pod uticajem Edgara Alana Poa, Šarla Bodlera i Oskara Vajlda, živeo na boemski način i postajao sve poznatiji u književnim krugovima. Objavljivao je mnogo, a, kao i u prvoj priči „Majstor tetoviranja“, u ko­joj tetovirana žena dobija demonsku snagu da uništi čoveka koji je na njenim leđima istetovirao ogromnog pauka, često su junakinje njegovih proznih dela bile fatalne žene, koje su lepotu koristile da bi porazile muškarce.

Oženio se 1915. godine, taj brak nije bio srećan, a završio se tako što je Tanizaki bukvalno naveo svoju ženu Ćijoko da stupi u ljubavnu vezu sa njegovim prijateljem poznatim piscem Haruom Satoom. Psihološki uticaj takve stresne si­tuacije na muškarca prikazao je u nekoliko autobiografskih priča, ali i u drami „Zato što sam je voleo“ ( 1921. ) i „Između ljudi i bogova“ ( 1924. ). Tanizaki je već tada postao jedan od najuvažavanijih savremenih pisaca i sa Kafuom Nagaijem je bio vođa takozvane neoromantičarske škole. Tematika kasni­jeg romana „Ključ“ kao da je delom uzeta iz ove Tanizakije­ve životne priče.

Da bi bolje osetio duh Zapada, kojim je bio opsednut, odlučio je da se 1922. godine preseli u Jokohamu, novi grad, luku koju su Japanci izgradili da bi u nju dolazili strani bro­dovi. U Jokohami je živeo najveći broj stranaca, tu su bila predstavništva stranih preduzeća i institucija, pa je taj grad bio potpuno kosmopolitanski.

Ali, slučaj je hteo da 1. septembra 1923. godine katastro­falni zemljotres potpuno uništi prestonicu Tokio, ali velikim delom ošteti i grad Jokohamu, pa se Tanizaki te godine pre­selio na jugozapad, u staru prestonicu Kjoto, u kojoj je ne samo bilo starih hramova i palata građenih tu vekovima, nego je i u načinu života bio sačuvan duh starog Japana. Kao probuđen iz ružnog sna, pisac pravi potpuni obrt u svojim in­teresovanjima i naklonostima i postaje zaljubljenik u estetiku drevnog Japana, u njegove vekovne vrednosti i u lepotu stare japanske književnosti i umetnosti.

Otada Đunićiro Tanizaki ne samo da piše na teme iz bli­že ili dalje istorije, ili govori o ljudima koji žive u regionu Kansai, čiji centar je Kjoto, nego čak ponekad u svojim de­lima koristi lokalni dijalekt, koji se umnogome razlikuje od jezika koji je u upotrebi u Tokiju. Ne samo da je pisao brojna dela na stare teme, nego je preveo-priredio sa starog japan­skog na moderan jezik prvi japanski ( i verovatno svetski ) roman „Povest o princu Genđiju“ ( Genđi monogatari ) i time omogućio novu popularnost ovog dela, pisanog na kraju 10. ili početkom 11. veka.

Da bi taj neocenjivi dragulj stare japanske književnosti postao pristupačan modernom čitaocu, bilo je potrebno da se veliki stvaralac prihvati ogromnog i nesebičnog posla i roman »prevede« na moderni japanski jezik i u modernu verziju, ne smanjujući mu vrednost i ne izneverivši njegovu arhaičnu lepotu. Tanizaki je to mogao da učini zahvaljujući svom poznavanju stare japanske književnosti, svojoj ljubavi za tradicionalno, svom majstorstvu u stilu i jeziku, ali i re­šenosti da u modernoj japanskoj književnosti omogući stru­janja sa njenih drevnih izvora. Može se reći da je Đunićiro Tanizaki presudno uticao na japanske autore da masovno počnu da se bave temama iz bogate japanske istorije.

Iako je bio opsednut autentičnom japanskom kulturom, u njegovim delima sve više se vidi jasno konfrontiranje sta­rih tradicionalnih vrednosti, sa uticajima novoga, pa postaje jasan i rascep koji su te suprotnosti stvarale u psihama ljudi toga doba. U Kjotu Tanizaki kao da živi u nekom vidikovcu u vremenu, vidikovcu koji mu pruža mogućnost da u kalej­doskopu stvaralaštva, po volji svoje mašte, kombinuje crte i sudbine junaka, čiji je život tako često obeležen napetom dvostrukošću do bolne unutrašnje razdvojenosti između onog što je u njima ukorenila japanska tradicija i onog što je nakalemljeno modernim životom i vaspitanjem.

Pred Drugi svetski rat počeo je da piše svoje najznačajni­je i najpoznatije delo „Sasame juki“ ( Sneg sitan kao susam ), poznato u inostranstvu pod naslovom „Sestre Makioka“, pod kojim je objavljen i kod nas. To je obiman roman o devojka­ma – ćerkama stare trgovačke porodice iz Osake i njihovim sudbinama, a objavljivanje romana tokom rata nije uspelo, jer se smatralo da setna tematika ne doprinosi ratnom entu­zijazmu Japanaca.

Iako na prvi pogled podseća na neke evropske romane slične tematike i konstrukcije, od početka do kraja roman „Sestre Makioka“ zasnovan je na tipičnim japanskim odno­sima i sa junakinjama u čijoj se sudbini ogleda velika prome­na u japanskom društvu.

Pisan nekako u isto vreme kad i „Sestre Makioka“ nje­gov kratak roman »Ukus koprive« je karakterističan po tome što je autobiografski i što se u njemu najdublje ulazi u psihološku situaciju tipičnog japanskog intelektualca koji je celog života, manje ili više, bio u sebi razdvojen da bi se konačno odao starinskom načinu života za kojim ga je suvi­še dugo morila nostalgija. Kroz junakove odnose sa žena­ma autor osvetljava njegovu psihološku strukturu. Pri kraju romana za čitaoca je jasan epilog njegove životne drame: on će se posle razvoda sa ženom, moderno obrazovanom Japankom, opredeliti za prilično beznačajnu ženu tipa tra­dicionalne naložnice, koja je dotle bila ljubavnica njegovog tasta, čoveka starinskog kova, koji ju je kupio i vaspitavao po svom ukusu; junak konačno okreće leđa onom što je bilo njegov danak modernom obrazovanju i zahtevima moder­nog života, što su japanski književnici i uopšte misleći ljudi u prošlosti tražili kao mir i duševnu ravnotežu, odmetajući se od sveta u usamljenost, prirodu, asketizam, ovaj moderni Japanac očekuje da će naći u vraćanju tradiciji u svom najin­timnijem životu.

Ali u romanu »Ključ« kao da Tanizakija više ne zanima taj problem. On se upućuje još dublje u tamninu psihe svojih junaka, gde inače svetlost jedva prodire da bi mogla njima i drugome da osvetli njihove činove i motive. Te svoje junake autor kao da je namenio opšteljudskoj galeriji komplikovanih tipova, čija je drama prouzrokovana biološkom uslovljenošću čoveka. Naslov romana „Ključ“ obratnim putem izaziva aso­cijacije na nerazmrsivost i tragičnu (i tragikomičnu) neumit­nost sudbine glavnog junaka.

Đunićiro Tanizaki se kratko, ali uspešno, bavio i filmom. Počeo je sa pisanjem scenarija za neme filmove koje je sni­mao studio „Taikacu“, a 1922. i 1923. godine napisao je sce­narija za dva zvučna filma „Klub amatera“ i „Zmijska po­žuda“, od kojih je ovaj drugi kasnije poslužio kao inspiracija.

Dragan Milenković

( Ovaj tekst objavljen je kao pogovor u knjizi “Četiri priče o neuhvatljivoj ženstvenosti”, koja sadrži njegovu prvu priču “Majstor tetoviranja”, kao i tekst “Pupoljak”, kratak roman “Ključ” i prozu “Most snova” ).