Piše: Ilja Musulin

U Japanu se svake godine obavezno održi nekoliko velikih, višemesečnih izložbi slika francuskih impresionista, naročito Kloda Monea, koji se smatra začetnikom te uticajne i popularne škole s kraja 19. i početka 20. veka.

Najpoznatiji i najprisutniji strani modni brend u toj dalekoistočnoj zemlji je francuski Luj Viton, čije su tašne i torbice za šminku na vrhuncu popularnosti nosile gotovo sve Japanke: od imućnijih dama u zrelim godinama, hostesa u noćnim klubovima, do kancelarijskih službenica i srednjoškolki. Njima su se u jagmi za tim simbolom društvenog statusa u savremenom konzumerskom društvu pridružili i japanski muškarci: biznismeni, lekari, advokati i drugi profesionalci, koji su masovno pazarili putne torbe i novčanike te stare pariske kompanije.
U savremenom Japanu francuska kultura i moda, generalno, važe za uzvišene i prefinjene, a konzumiranje galske hrane, alkoholnih pića, parfema i modnih kreacija doživljava se kao luksuz i uživanje u lepotama života. Jedan od razloga zašto ljudi u Japanu gaje veliku privrženost francuskoj umetnosti i dizajnu leži u tome da oni, donekle začuđujuće, zapravo, u sebi već dugo sadrže značajne elemente japanskog kulturnog uticaja, tako da kada Japanci uživaju u delima francuskih impresionista i sebe časte Luj Vitonom oni, praktično, konzumiraju prerađene produkte sopstvenog ukusa i stvaralaštva. Tačnije, oni tada, u nešto izmenjenoj formi, nazad u Japan uvoze likovne koncepte i stil svojih predaka koji su u poslednje tri, četiri decenije 19. veka neobično snažno očarali Francuze i druge zapadne Evropljane slikama, keramikom, nameštajem i drugim zanatlijskim predmetima izvrsnog dizajna.

„Slike plutajućeg sveta“

U drugoj polovini devetnaestog veka na francuske umetnike, tada nesumnjivo vodeće slikare sveta, duboki trag ostavile su japanske grafike u boji ukijoe, koje su prikazivale scene iz života običnog stanovništva, najčešća trgovaca i zanatlija, koji su u ranom modernom dobu, kada je zemljom nakon nekoliko vekova stalnih borbi među feudalnim gospodarima zavladao mir, postepeno izrasli u nosioce ekonomije, delujući u rastućim gradovima.

„Ukijoe“, što bukvalno znači „slike plutajućeg sveta“, nazvane su tako jer su ilustrovale laki i nestalni svet slave i taštine, ljubavi i razvrata, odnosno, prikazivale idole običnog stanovništva kao što su glumci i sumo rvači, te imale izrazitu zabavnu, pa i hedonističku crtu – na njima su figurirale i gejše, lepotice iz četvrti crvenih fenjera i ljubavnici. Taj „plutajući svet“ (ukijo) i uživanje u njemu bili su antiteza budističkom shvatanju ovozemaljskog sveta kao prolaznog, profanog „sveta jada“, što se na japanskom takođe izgovara „ukijo“, ali piše drugim ideogramom.

Doba feudalnih ratova bilo je doba neizvesnosti, gladi i očaja, pa je budističko shvatanje života kao neminovno patnjom ispunjene egzistencije iz koje se treba izbaviti u srednjovekovnom Japanu bilo naglašeno i sveprisutno. Međutim, nakon što je klan Tokugava početkom sedamnaestog veka pod svojom vlašću objedinio ceo Japan nastupilo je doba mira, pa su se misli i nadanja običnih ljudi okrenuli privredi i zabavi, a njihova percepcija života promenila.

U takvim društvenim uslovima pojavile su se „slike plutajućeg sveta“ kao svedočanstvo o životu trgovaca i zanatlija, ali i kao medij namenjen njihovoj zabavi. Bogaćenje trgovačkog sloja i rast gradova poput Tokija i Osake vremenom su povećali potražnju i omogućili procvat te umetničke forme, koja je u Evropi ostvarila dubok, može se reći presudan, uticaj na impresioniste, post-impresioniste i art nuvo.

Ukijoe u Evropi

Filip Franc Fon Zibolt, nemački doktor, koji je kao uposlenik holandske Istočno-indijske kompanije radio u malenom trgovačkom uporištu Holanđana na jugu Japana, prikupio je preko 2.000 slika i ilustrovanih knjiga i te likovne radove objavio u velikom zborniku japanske umetnosti koji je objavio u nastavcima tokom perioda od 20 godina do 1852.

Ipak, šira javnost u Evropi upoznala se s japanskom umetnošću tek na svetskim izložbama u Londonu 1862, Parizu 1867 i Beču 1873. Te priredbe pokrenule su lavinu interesovanja među umetnicima i kolekcionarima, pa i motivisale mnoge imućnije Evropljane da se upute na dug put brodom u Japan i obiđu tu zemlju u vreme kada je izlazila iz viševekovne svojevoljne izolacije.

Klod Mone, Edgar Dega, Eduar Mane, Pol Gogen, Anri de Tuluz-Lotrek, Kamij Pisaro, Pol Sezan, Vinsent Van Gog, Ogist Roden, samo su neki od mnogih čuvenih umetnika koje je privukao i opio egzotični svet japanskog ukijoea. Njega su tvorile žene ovalnih lica u teškim, višeslojnim kimonima čarobnih dezena i boja, s dugim, bogatim kosama koje su uvezane na vrhu glave držali neobični češljevi i šnale; glumci oštrog, ljutog izraza, lica oslikanih šminkom tako da izgledaju kao da nose preteće maske; životinje poput riba i insekata za koje niko u evropskoj umetnosti nije hajao, nacrtane u krupnom planu na podlozi čudesnih boja, tako detaljno i pažljivo da se čine živim i prisnim čoveku…

Za francuske i druge zapadne slikare novo je bilo odsustvo perspektive i senke, bez kojih se u Evropi nisu mogle zamisliti ni osnovi edukacije za slikara, a kamoli majstorstvo. I sloboda kompozicije na japanskim delima, koja nisu bila opterećena simetrijom, za njih je predstavljala osveženje. Takođe, umetnike i publiku u Evropi i tad, kao i danas, su fascinirale neobične, jarke boje „slika plutajućeg sveta“. Zbog svega toga, za zapadnoevropske umetničke krugove japanski ukijoe je predstavljao sinonim subjektivnog izraza, spontanosti i neusiljenosti.

Štaviše, „slike plutajućeg sveta“ za Evropljane su bile nove, ne samo kada su u pitanju forma i tehnika, već i sadržaj. Dok su evropskim platnom tradicionalno dominirale religijske teme, realistični pejsaži i portreti kraljevskih porodica, plemstva i vojskovođa, na japanskom papiru prikazivane su scene iz gradskog života i s putovanja, figurirale su ptice, ribe, insekti i biljke, a osim nešto slavnih sumo rvača, uglavnom su pozirali niži društveni slojevi, ljudi kao što su trgovci, glumci, gejše i kurtizane.

Ti japanski radovi često su sadržali i scene ljubavne intime, pri čemu je i seksualni čin prikazivan eksplicitno, što je za Evropljane tog doba, ophrvane puritanskim duhom, bilo skandalozno i opsceno, ali, za neke od umetnika, i intrigantno i privlačno. U doba kada su japanskim društvom dominirali samuraji i dvorsko plemstvo, „slike plutajućeg sveta“ bila su dela namenjena za opuštanje i zabavu nižih društvenih slojeva – ona su uglavnom govorila o svakodnevnom životu i omiljenim formama provoda običnog gradskog stanovništva.

„Japanizam“ u slikarstvu

U Francuskoj je već 1872. godine skovan je termin „japanizam“ koji su kritičari i kolekcionari koristili da označe snažan uticaj ukijoea i drugih umetničkih formi iz Zemlje izlazećeg Sunca na domaće slikare.

Klod Mone, koji se smatra osnivačem impresionizma, čija je glavna karakteristika da svet prikazuje ne onako kako on objektivno jeste već kako ga umetnik doživljava, iz ukijoea je usvojio filozofiju subjektivnog oslikavanja stvarnosti i ponovnog vraćanja istom objektu ili sceni radi usavršavanja sopstvene veštine i otkrivanja novog lica ili dimenzije toga što se slika. On je u mestu Živenri, na 80 kilometara od Pariza, napravio japanski vrt i u njemu stvarao. Kao i pisac Emil Zola, Mone je bio pasionirani kolekcionar japanske umetnosti i prikupio je preko 240 ukijoea, od kojih je više od 50 izložio na zidovima svoje kuće.

Na holandskog majstora Vinsenta Van Goga „slike plutajućeg sveta“ ostavile su neizbrisivi utisak svojim žarkim koloritom i temama iz prirode, a koliko je njihov uticaj bio jak govori činjenica da je on naslikao kopije nekoliko ukijoea i pri tom čak prepisao ideograme koji su se na njima nalazili iako nije znao šta znače. Poznat je i autoportret Van Goga s obrijanom glavom i blago zakošenim očima, koji je on naslikao nakon što je video knjišku ilustraciju koja prikazuje budističke monahe u Japanu. Holandski umetnik idealizovao je japanski narod tvrdeći da on živi prirodno i neusiljeno poput cveća. On je sanjao o putovanju u Japan i „gutao“ sve što je mogao da nađe od štiva o toj dalekoistčnoj zemlji.

Evropski i američki slikari s kraja 19. veka nisu samo pokušavali da u svoja dela unesu subjektivnost, kompoziciju i kolorit kakve su videli u ukijoeu, već su i nalazili zadovoljstvo u tome da naslikaju svoje partnerke i prijatelje obučene u japansku odeću ili okružene kolekcijom japanskih predmeta – to su, na primer, pored Monea i Van Goga činili i Žame Tiso i Džejmz Visler.

„Japanizam“ kao poštovanje i divljenje za celokupnu japansku kulturu

Evropski umetnici i inteligencija, prvenstveno zahvaljujući „slikama plutajućeg sveta“, stekli su utisak da su Japanci narod tananog duha, koji živi u skladu s prirodom, u stanju nevinosti i naivnosti, odnosno, neiskvarenosti tehnologijom i politikom, što je bio ideal koji se često javljao u evropskoj književnosti i slikarstvu s prelaska iz devetnaestog u dvadeseti vek. Umetnost tog doba u Evropi je veličala život samopregornih, prostodušnih seljaka, ali i dalje gajila romantičarsku opčinjenost dalekim egzotičnim zemljama, avanturom i otkrivanjem nepoznatih kultura, koja se javila u pesništvu nekoliko decenija ranije.

Fascinacija Japanom nije ostala ograničena samo na slikarstvo, već se proširila i na zapadnu književnost, muziku i industrijski dizajn. Čuveni američki i britanski pisci Volt Vitman, Ezra Paund, Radjard Kipling i Oskar Vajld pisali su inspirisani Japanom, a i evropski kompozitori na prelasku iz 19. u 20. vek stvorili su nekoliko dela u kojima figurira ta dalekoistočna zemlja, od kojih je najpoznatija tragična opera „Madam Baterflaj“ italijanskog kompozitora Đakoma Pučinija. U njoj on je u melodiju pretočio priče francuskih autora koje su nosile naslove „Madam Leptir“, odnosno, „Madam Hrizantema“ i govorile o ljubavi između zapadnjaka i Japanki. I pozorišne trupe u Engleskoj, gde je veliki uspeh komične operete „Mikado“ doveo do produkcije nekoliko drugih sličnih postavki, izvodile su komade čija su radnja, likovi i kostimi bili inspirisani Japanom.

U Francuskoj radionica Luj Vitona počela je da izrađuje putne torbe i kovčege ukrašene oznakama koje su bile inspirisane porodičnim amblemima koje su posedovale samurajske i plemićke porodice u Japanu. Motivi s japanskih ukijoe našli su se i na evropskom staklu, keramici, odeći i nakitu, a u Americi ih je prihvatio i čuveni „Tifani“.

Japanizam, međutim, nije bio strast samo umetničkih stvaralaca i zanatlija. I francuski građani drugih profesija ubrzo su se uključili u jagmu za japanskim rukotvorinama kupujući i sakupljajući japanska kimona, lepeze, porcelan, suncobrane i predmete od lakiranog drveta, kao što su posude, kutije i vitrine. Zanatlijski proizvodi i umetnine iz Japana naročito su bili popularni među pariskim damama, koje ne samo što su nosile kimona i koristile lepeze, već su često u svojim domovima i uređivale japanski salon sa ukrasnim pregradama, nameštajem, porculanskim posuđem i slikama „plutajućeg sveta“. Talas interesovanja za Japan zapljusnuo je i niže slojeve u Evropi. U Velikoj Britaniji, na primer, niknuli su zabavni parkovi koji su imitirali japanska naselja i prodavali jeftine suvenire.

Zanimanje i pasija za japanske rukotvorine u zapadnoj Evropi, naročito Francuskoj, dostigli su takve razmere da im više nije pristajala ni reč „moda“, pa su ih savremenici počeli opisivati kao „kult“, „maniju“ i „idolatriju“.

Obostrana fascinacija

Kuriozitet je da je u isto vreme Japan, koji je upravo počeo otvaranje za trgovačku i kulturnu razmenu s inostranstvom, jednako bio opčinjen zapadnjačkim izumima i umetničkim formama, te da je uvozio fotografiju i evropski slikarski stil, usled čega je najednom opao interes za ukijoe. Postoje zapisi i o tome da su i ranije, u doba kada je veštačko ostrvce Deđima u današnjoj prefekturi Nagasaki bilo jedini prozor Japana u svet evropske kulture i tehnologije, pojedini japanski majstori domaće slikarstvo, upravo zbog odsustva perspektive i senke, koje su čuveni francuski umetnici s kraja 19. veka pozdravljali kao izraz kreativnosti i slobode od konvencija, smatrali detinjastim.

Tako je uporedo s japanizacijom evropskog slikarstva i dizajna počela i vesternizacija Japana. Ona je pre svega bila izraz nužde, jer je toj zemlji bilo neophodno da se brzo modernizuje kako bi se organizaciono, tehnološki, ekonomski i vojno primakla zapadnim silama i izbegla kolonizaciju, ali i svojevoljan čin, jer su Japanci takođe bili duboko impresionirani dostignućima evropske civilizacije i umetnosti.
Otkrivanje nepoznatog i fascinacija drugačijim i novim bili su, dakle, osećanje koje su delili i jedni i drugi.

Danas, više od sto godina nakon velikog upliva japanske umetnosti u Evropu, Japanci oduševljeno prihvataju i uživaju u delima francuskih slikara i dizajnera s kraja 19. veka, koja su bila inspirisana Japanom, manje ili više svesno učestvujući u fenomenu povratnog uvoza prerađenih obrazaca sopstvene kulture.