Ilja Musulin

Ovaj tekst objavljen je u knjizi Ilje Musulina „Fascinantni Japan“ koju je objavila Izdavačka kuća „Tanesi“

Dok razglas metalnim tonom objavljuje polazak brzog međugradskog voza, na glavnoj železničkoj stanici u Tokiju, šarenolika grupa ljudi na peronu se tiska da objektivom kamere obuhvati lokomotivu i pozdravi mašinovođu. Tu su očevi koji u naručju dižu sinove prema kabini lokomotive u kojoj se mašinovođa smeška i resko otpozdravlja na uzbuđeno mahanje dece, majke koje se iz petnih žila trude da prizovu pažnju i osmeh mališana koji poziraju pred vozom i foto entuzijasti koji, pritešnjeni rančevima i torbama sa objektivima, sitnim, gotovo plesnim koracima u gužvi traže idealno mesto, najbolji ugao i svetlo.

Vikend tako otkriva da vozovi u Japanu nisu samo prosto saobraćajno sredstvo koje se čeka ravnodušnog izraza lica, već fenomen koji inspiriše divljenje i koji se pozdravlja.

Železnički putopisi

Privrženost, pa i ljubav Japanaca za vozove naročito je vidna u brojnim televizijskim putopisima u kojima oni figuriraju. Na japanskim televizijama se mogu videti najrazličitije verzije emisija o putovanju vozom – one u kojima se snimateljska ekipa sve vreme nalazi u vagonu prenoseći gledaocima izraze lica i komunikaciju među putnicima, uz poneki pogled na pejsaž snimljen u pokretu kroz prozor; preko onih u kojima neka javna ličnost vozom obilazi određeni deo grada, region ili stranu zemlju i silazi na pojedinim stanicama upoznajući gledaoce sa kulturnim i istorijskim atrakcijama duž pruge; pa sve do onih koje akcenat stavljaju na samu železnicu, u kojima se gledaocima pored tehničkih karakteristika voza i istorijata njegove službe predstavljaju ruta, arhitektonski izgled stanica duž nje i sloj stanovništva koji ih najčešće koristi.

 

Najpoznatiji železnički putopis u Japanu je serija kratkih priloga televizije „Asahi“ po imenu „Svet kroz prozor vagona“, koja se snima širom Zemljine kugle i teče još od polovine 1987. godine i upravo je dostigla cifru od 10.450 nastavaka.
Japanski TV kanal „Tabi“, posvećen putovanju i turizmu, prikazuje serijal u kojem su tema železničke linije sa najmanjim brojem putnika i koji se ne zadovoljava prostim predstavljanjem pruga u zabačenim krajevima carevine, već i poenima ocenjuje šarm, komfor i pristupačnost njihovih malih postaja i lepotu prirode koja ih okružuje.

„Železnička nostalgija“ u medijima

U Japanu televizijske stanice u vestima redovno donose reportaže ne samo o uvođenju novih železničkih linija i tipova voza, kako se to čini i u drugim delovima sveta, nego i o njihovom povlačenju iz službe. Japanske železničke kompanije penzionisanje određene vrste kompozicije objavljuju mesecima unapred, tako da obožavaoci vozova i medijski poslenici mogu da se pripreme za oproštaj – poslednji put se provozaju vozom koji su redovno koristili ili slikaju lokomotivu koja odlazi u istoriju. Japanski novinari ponekad čak isprate i sudbinu voza nakon njegovog povlačenja, odnosno da li je završio u muzeju, da li je preuređen za ugostiteljske svrhe, ili prodat u staro gvožđe. Tako se može reći da mediji u toj ostrvskoj državi, pored izveštavanja o novim pogodnostima za građane i tehnološkom napretku u šinskom saobraćaju, praktikuju i neobični žanr koji bi se mogao nazvati železničkom nostalgijom, u kojem se sa setom osvrću na dugogodišnju službu, ekonomski značaj i sentimentalnu važnost ražalovanog voza za određeni region i njegovo stanovništvo.

Više od hobija

Makete vozova su jedna od najomiljenijih igračaka za decu i velika strast mnogobrojnih odraslih kolekcionara u Japanu. Interesantno, prvi model voza u Japanu bila je maketa parne lokomotive koju je kao ilustraciju tehnoloških mogućnosti ruskog carstva doneo mornarički komandant Jefimij Vasiljevič Putjatin 1853. godine tokom svoje miroljubive, diplomatske misije, usmerene na uspostavljanje političkih i trgovačkih veza sa Japanom.

Po proračunima Ekonomskog instituta Jano, ljubitelji železnice u Japanu danas prosečno potroše između 400 i 500 evra godišnje na makete vozova. Ređi i kvalitetniji modeli, međutim, dostižu cene od preko 3.000 evra, a pasionirani zaljubljenici u slobodno vreme novac troše i na vožnju najrazličitijim linijama, video igrice koje simuliraju upravljanje lokomotivom, časopise namenjene obožavaocima železnice, pa i uniforme koje nose službenici železničkih kompanija.

Časopisi za ljubitelje železnice, koji po pravilu imaju oko 200 strana i liče na velike knjige, štampaju se na najkvalitetnijom papiru, obiluju fotografijama i pišu o svemu, od mašinskih sklopova i električnih uređaja u lokomotivama i vagonima, preko sistema kontrole i upravljana železničkim saobraćajem, do izgleda i namene depoa, zadataka radnika različitih struka i hrane koja se servira u vozovima. Oni, takođe, donose arhitektonske planove stanica, detalje o ugostiteljskim radnjama u njima i daju savete gde i kako je moguće snimiti atraktivne fotografije vozova ili kupiti železničke suvenire. Tri najpopularnija časopisa te vrste izlaze već pola veka.

Kada je u pitanju sam izlazak na trasu vozova, puno Japanaca svih uzrasta uživa u prikupljanju pečata koji su dokaz da su prošli kroz određenu stanicu. Taj običaj je dostigao tolike razmere da sada svaka stanica u Japanu ima sopstveni veliki pečat sa originalnim dizajnom koji obično oslikava njenu istoriju ili turističke atrakcije u njenoj neposrednoj okolini. Železničari čak prodaju specijalne sveske koje služe za prikupljanje tih pečata. Kada je u 2014. obeležavana stogodišnjica izgradnje glavne železničke stanice u Tokiju preko milion japanskih građana stalo je u red da dobije poseban, novi pečat izrađen povodom te godišnjice.

Penzioneri, roditelji s decom i ljubitelji železnice u Japanu tokom vikenda i praznika rado obilaze gradske četvrti koje gravitiraju prema železničkim stanicama, silazeći na svakoj sledećoj stanici linije koju su odabrali da istraže.

Obožavaoci železnice takođe sakupljaju karte, pa i alate i delove signaliazcije koji se koriste na prugama i koji se mogu kupiti u specijalizovanim prodavnicama, ali i dobiti u sklopu nagradnih igara i reklamnih kampanja. Najzagriženiji čak snimaju i prave kolekcije zvukova kao što su saopštenja unutar vozova i na platformama, kratke melodije koje se puštaju pri ulasku voza u stanicu i pri polasku, pa i zvuk pištaljke otpravnika na različitim linijama.

Istorijska pozadina

Japanci tako, čini se, prema železnici osećaju bliskost kakva se ne viđa na drugim meridijanima. U kulturnom smislu, razloge za to je moguće tražiti u velikom opštem interesovanju koji oni gaje za mašine i tehniku, ali treba istaći da su istorijski faktori, ideološke i ekonomske prirode, odigrali presudnu ulogu. Naime, na izlasku iz feudalnog doba u drugoj polovini pretprošlog veka, kada su pod pritiskom stranih sila odustali od politike samoizolacije i aktivnije se uključili u međunarodnu trgovinu i političke odnose, Japanci su ispoljili snažnu želju da nadoknade tehnološki i organizacioni zaostatak za Zapadom. Težak i vrtoglavo brz rad na tome da se Japan svrsta u red razvijenih, civilizovanih nacija i postane ravnopravni član međunarodne zajednice u vremenu kada su zapadne sile nastojale da rasparčaju do tada najmoćniju dražavu Dalekog istoka Kinu podrazumevao je osvajanje mnoštva novih tehnologija i znanja. U devetnaestom veku železnica je bila simbol napretka i civilizacije, pa ju je Japan brzo usvojio: prva železnička linija u toj ostrvskoj zemlji, koja je spajala Tokio i Jokohamu, otvorena je već 1872. godine, samo četiri godine nakon promene političkog uređenja koje je označilo početak modernizacije po zapadnjačkim uzorima. Japanska prestonica je prva u Aziji dobila metro, koji je počeo da radi 1927. godine.

I kasnije, nakon širenja drumskog i avionskog saobraćaja, kao zemlja koja nema rezerve nafte i drugih fosilnih goriva, Japan je bio prinuđen da se oslanja na železnicu kada je u pitanju masovni transport ljudi i robe. Potreba, vredan planski rad i samopregor doveli su do stvaranja guste, potpuno elektrifikovane i funkcionalne železničke mreže. Japan i danas, u 21. veku, među razvijenim industrijskim zemljama ima najveći procenat putnika koji koriste železnicu u odnosu na one koji koriste automobile i avione.

Besprekoran rad glavni razlog za omiljenost železnice

Ipak, ono što omogućava i održava osećaj privrženosti železnici kod japanskog stanovništva, više od svega je sigurno to što ona besprekorno funkcioniše. Japanski železničari su na svetskom vrhu kada su u pitanju prevencija nesreća, eliminacija kašnjenja, sinhronizacija reda vožnje različitih linija i železničkih kompanija, te organizacija vezana za naplatu karata, označavanje perona i sedišta, čišćenje i opravku vagona. Oni su, takođe, jedan od nekoliko svetskih lidera u tehnološkim inovacijama i usavršavanju vozova.

Ono na čemu su putnici u Japanu naročito zahvalni železničarima je njihov konstantni trud da ostvare savršeno tačnu uslugu – red vožnje u Zemlji izlazećeg Sunca mogu da poremete samo nevreme, prirodne nesreće i pad putnika sa platforme na prugu, a nikako greške u planiranju, nedostatak delova ili nesavesnost u obavljanju dužnosti. Brzi, međugradski vozovi, poznati kao šinkansen, koji voze i na linijama dužim od hiljadu kilometara, kasne najviše nekoliko desetina sekundi.

Zato nije čudno da Japanci železnicu doživljavaju ne samo kao nacionalni ponos, odnosno otelotvorenje sopstvenog tehnološkog i društvenog napretka, već i kao nerazdvojni deo svog života i nešto vrlo blisko srcu.