Japanorama

AKIO MORITA – GOSPODIN SONI (na dvadesetogodišnjicu smrti)

– Jedan od osnivača japanske kompanije „Soni” Akio Morita, koji je postao i simbol te jedne od najuspešnijih kompanija na svetu, primer je kako čovek može da uspe u životu, ako ima jaku volju. Menadžment se ne uči, menadžment se oseća.

     Godinu dana posle završetka Drugog svetskog rata,7. maja 1946. godine, dvadesetak mladih ljudi okupilo se na trećem spratu poluspaljene zgrade u ratom uništenom Tokiju. U poraženom Japanu, zemlji bez nade, sa ogromnim brojem nezaposlenih, spaljenim fabrikama i stambenim zgradama, sa malo prirodnih resursa, svaki optimizam bio je nešto što je moglo da se smatra i ludilom, toliko je stanje u zemlji bilo bezizgledno.

     Mladi ljudi, među kojima je najstariji bio Masaru Ibuka, tada trideset pet godina , odlučili su da osnuju kompaniju koja će se baviti proizvodnjom elektronskih aparata. Nisu imali mnogo novca, koji bi uložili u posao, nisu imali uređeni radni prostor, instrumente ni mašine, ali većina njih elektroniku je smatrala svojom ljubavlju. Kompaniji su dali ime „Tokio Cušin Kogjo Kabušiki Kaišja” – skraćeno „Toko” ( Tokijska kompanija za proizvodnju elektronike ) , da bi ga posle nekoliko godina promenili u zvučnije ime „Soni”, koje je uskoro postalo sinonim za kvalitet elektronskih proizvoda i jedna od najpoznatijih kompanija sveta.

     Medju osnivačima bio je i jedan dvadesetčetvorogodišnjak, Akio Morita, mladić koji je , zajedno sa Ibukom, postao kopredsednik kompanije, i , kao čovek zadužen za prodor i promociju „Sonijevih” proizvoda u inostranstvu, van Japana postao poznatiji od svih drugih osnivača. Inventivnost, prodornost, odlučnost Akija Morite, bila je važna u prelomnim trenucima za kompaniju „Soni”, koja je, pod njegovim vođstvom postala svetski gigant. Njega su i u Japanu i van njega uskoro počeli da zovu „mister Soni”.

     Izuzetno dobrog zdravlja, Morita je obišao Zemljinu kuglu više puta, možda, više nego bilo koji Japanac. Prestao je da broji kada je 125-ti put putovao u Sjedinjene Države, a putovanja u Evropu takođe je imao bezbroj. Dolazio je i kod nas, u Jugoslaviju, pred sam njen raspad, i obišao, između ostalog, Niš i Beograd, pokazujući ogromnu vitalnost i živost duha.

     Akio Morita je umro pre dvadeset godina, 3. oktobra 1999. godine. Ipak, kompanija „Soni”, nastavlja da funkcioniše, jer je u njoj duboko ugrađen Moritin duh. Njegova kreativnost, njegove ideje, njegovo originalno shvatanje posla i uspeha u poslu, toliko su veliki, da je sada , možda, prilika da se podsetimo nekih njegovih zapisa, sećanja, misli, koje je izložio u knjizi „Mejd in Džapan” (Proizvedeno u Japanu), napisanoj 1986, a prevedenoj kod nas i objavljenoj 1990. godine.

     Kada je posle objave japanske kapitulacije, prestalo bombardovanje japanskih gradova, Tokio je izgledao sablasno. Od sedam miliona stanovnika, koliko je prestonica imala pre rata, oko četiri miliona ljudi izbeglo je van grada. Tokio je izgledao čak gore nego posle katastrofalnog zemljotresa 1923. godine, u kome je grad skoro potpuno izgoreo.

     Stanovnici su lutali, tražeći hranu, a samo deset odsto vozila gradskog saobraćaja bilo je u upotrebi. Samo je šest autobusa bilo u voznom stanju i šačica kamiona i automobila. Bolesti su harale, a najviše je bilo bolesnih od tuberkuloze – zbog neuhranjenosti. Bolnice nisu imale dovoljno zavoja, dezinfekcionih sredstava, lekova. Police u prodavnicama bile su prazne i ukrašene proizvodima koji su za to vreme bili beskorisni : violinskim gudalima ili teniskim reketima. Hrane, odeće i predmeta neophodnih u domaćinstvu nije bilo.

     Osnivačka suma kompanije, koja će kasnije dobiti naziv „Soni”,  bila je pet stotina dolara. Deo novca pozajmljen je od Moritinog oca, proizvodjača i trgovca sakeom (japanska blaga rakija od pirinča) i sojine paste, neophodne u japanskoj ishrani. Moritinom ocu odlazak sina u Tokio, iz rodnog grada Nagoje, predstavljao je dvostruki udarac. Sin, Akio, ne samo da je počinjao nesigurni posao proizvodnje elektronike, koju u osiromašenom Japanu, teško ko je mogao da kupi, nego je u njemu , kao najstarijem, gubio naslednika u porodičnom biznisu, koji je u porodici Morita trajao vekovima.

     Moritina kompanija prvo je počela da poboljšava postojeće radio aparate, kako bi građanima Tokija omogućila da slušaju američke radio stanice, koje su emitovale džez i drugu novu muziku. Taj posao je dobro išao, ali je razočarenje, pravi šok, došlo kada je prvi pravi proizvod kompanije, magnetofon, jednostavno propao. Niko nije želeo da ga kupi.

     „Magnetofon je bio takva novina, da u Japanu gotovo niko nije imao pojma šta je to uopšte i zbog čega bi trebalo da ga poseduje. U vremenu bede, magnetofon nije bio neophodan i nismo mogli da ga prodamo”, pisao je Morita. To je bilo veliko razočarenje, jer su proizvodnji prethodile stotine i stotine sati istraživanja, neprospavane noći. Magnetofonsku traku Morita i njegovi saradnici sekli su ručno, lepili je, prilagođavali…

     Spasonosna ideja je sinula Moriti kada je prošao pored radnje sa antikvitetima i video veoma skupu staru vazu. Pitao je vlasnika kako očekuje da će neko u doba opšte nemaštine kupiti tako skupu stvar, a ovaj mu je rekao da za svaku robu ima mušterija i da postoji krug ljudi koji žele da za ( inače praktično neupotrebljivu) vazu daju velike pare. „Shvatio sam da svaka roba ima svoga kupca i da ga samo treba naći, a naš proizvod, magnetofon, bio je čak i praktična stvar”, kaže Morita.

     Morita je brzo saznao da su škole stranih jezika i osnovne i srednje škole, u kojima su strani jezici počeli da se predaju, bile krug potencijalnih mušterija za njegovu kompaniju. Da bi naučili strani jezik, Japanci su morali da ga čuju, a stranaca u Japanu bilo je malo. Zbog toga je snimak zvučnih lekcija engleskog jezika bio neophodan. Morita i njegovi saradnici krenuli su po školama, ove su zatražile pomoć od Ministarstva prosvete, i stotine porudžbina za skupe magnetofone počele su da stižu. Moritina kompanija je proizvela nešto skupo, nešto naizgled nepotrebno, ali nešto što je našlo put do kupca. To mu je bio prvi podstrek za markentiško razmišljanje, što je on u “Soniju” od tih samih početaka preuzeo na sebe.

     Za vreme svog prvog putovanja u inostranstvo 1953. godine, Morita je shvatio da ime njegove kompanije „Tokio Cušin Kogjo Kabušiki Kaišja” nije zgodno za promociju u inostranstvu. Čak i skraćeno, „Toko”, ličilo je na ime jedne druge kompanije , koja je bila već poznata, pa je čitava grupa ljudi sela , da izmisli novo ime.    Crtani su razni simboli, pokušavane različite skraćenice, ali ništa se nije činilo dovoljno dobro, dok Ibuka i Morita nisu uzeli rečnik u kome su naišli na latinsku reč „sonus”, što je značilo zvuk. Obrćući tu reč, izgovarajući je više puta, Morita je pomislio da prilično liči na američki izraz za promućurne mlade momke „ soni boj”(Sonny boy),pa je prvo ispisano „Sonny”. Ubrzo je, međutim, jedno N izbačeno i došlo se do sadašnjeg naziva kompanije „Sony”, koje je postalo poznato širom sveta. Morita se, kasnije , prilikom jedne posete Engleskoj , hvalio kako je doprineo obogaćenju engleskog jezika, pa su mu, ljubazni domaćini, na licu mesta napisali diplomu o znanju engleskog.

     Kada je „Soni” proizveo prvi džepni tranzistorski radio prijemnik, 1958. godine, samo jedan procenat japanskih kuća imao je televizore, pet procenata je imalo mašine za pranje veša, a samo dve desetine imalo je frižider. Zahvaljujući velikim delom i „Soniju”, danas u Japanu više od 99 odsto kuća ima kolor televizore, a više od 98 procenata ima frižidere i mašine za pranje veša.

     Prvi tranzistorski radio Morita je poneo u Sjedinjene Države i , idući od kompanije do kompanije, nudio ga po ceni od 29 dolara i 95 centi po komadu. „Zašto će nam nešto tako malo? Mi Amerikanci imamo sve veliko, velike kuće, velike automobile, mi sami smo krupni. Nama nije potreban mali radio”, glasio je odgovor većine onih kojima je radio ponuđen. Morita je, ipak, bio uporan i ubeđivao je sagovornike da će, sa velikim brojem radio stanica u gradu, i mali radio biti sve neophodniji. „Radio se više neće slušati samo kod kuće, nego i u pokretu„, govorio je Morita.

     Jednog dana, međutim, direktor jedne trgovinske kompanije iznenadio je Moritu. „Odlično, ubedili ste me. Čvrsto smo odlučili da kupimo vaš mali radio. Naručujemo odmah sto hiljada komada. Morita je bio oduševljen, ali došlo je brzo i razočarenje. Kompanija je tražila da se, umesto „Soni”, na radio aparate utisne njeno ime. Na to Morita nije mogao da pristane, ma koliko novčana ponuda bila primamljiva. Iako je „Soni” bio tek u povoju, on je od njega još tada želeo da stvori svetsko ime. I odbio je ponudu.

     „ Od danas, pa za najdalje pedeset godina, ime moje kompanije postaće čuveno, kao što je vaše danas”, rekao je Morita direktoru te američke kompanije. „Soni” je, znamo, postao još čuveniji, postao je svetski.„Nikada nisam zažalio što sam odbio tu ponudu, jer odluka koju sam doneo doprinela je da se osećam ponosnim i samopouzdanim. Bila je to najbolja moja odluka u životu”, piše o tome Morita.

     „Ja sam osoba koja najviše na svetu voli svoj posao, kome sam posvetio ceo život, dok nisam shvatio da volim i sport”, piše Akio Morita.„ Tenis sam naučio da igram u pedeset petoj godini, skijanje u šezdesetoj, u šezdeset četvrtoj postao sam odličan skijaš na vodi. Samo sam golf igrao još u mlađim danima, više od četrdeset punih godina”.

     Morita je prilično kasno dobio i letačku dozvolu. On priča da je jednom, leteći helikopterom svoje kompanije, primetio da je pilot stariji od njega. „Zašto ne bih i sam naučio da pilotiram” , rekao je i uskoro, posle obuke i polaganja, dobio letačku dozvolu „Ne želim da budem bespomoćan i , iako nisam uvek vozio sam, osećao sam se sigurnijim , jer bih u svakoj situaciji mogao da preuzmem upravljač”, pričao je on.

     Svi koji rade u „Soniju”, od vratara do direktora, nose iste radne jakne. Svi mi jedemo zajedno u istom restoranu, u kome nema rasporeda na klase. Na taj način svi u kući shvataju da se mi u „Soniju” prema ljudima ne ponašamo različito i da su svi važni za uspeh u poslu. Mi nijednom direktoru nismo dali privatnu kancelariju, čak ni glavnom rukovodiocu fabrike. Mi smo naterali osoblje iz uprave da sedi sa svojim službenicima i radnicima i da sa njima deli ono što ima. Na svakom radnom mestu, svakog jutra, šefovi se dogovaraju sa zaposlenima šta treba raditi toga dana.

     Jedanput je Morita primetio jednog inženjera koji nije izgledao zadovoljno. Zapitao ga je šta mu se dogodilo i ovaj je odgovorio da je pre dolaska u „Soni” bio zadivljen imidžom koji firma ima i da je zbog toga došao da se u njemu zaposli.„ Ali, moj šef je izuzetno glup čovek i smatram da nema dovoljno osećaja za posao koji radimo. Za mene je on „Soni”, pa sam postao razočaran , jer je tako nesposoban čovek i deo moje buduće karijere. Ja više nisam srećan što ovde radim”. Morita je odmah promenio radno mesto tome čoveku i praksu čestog pomeranja šefova i ljudi i čestog ispitivanja mišljenja o rukovodstvu pretvorio u pravilo.

     „Kompanija ne bi daleko otišla ako bi sve ideje i sva razmišljanja bili isključivo prepušteni rukovodiocima. Svi koji rade u kompaniji, pa i oni na najnižim mestima, moraju da doprinesu njenom napretku. Neki ljudi na Zapadu se mršte što mi od zaposlenih u našim kompanijama u inostranstvu tražimo sugestije, ali ja uvek govorim da je za rukovodioca najvažnije da u zaposlenima probudi interesovanje, talenat i sposobnost”, piše Morita.

     U „Soniju” se ne kažnjava za učinjenu grešku. Ukazivanje na jednog krivca uticalo bi loše na moral ostalih, pa krivica postaje zajednička. Ali, greška ne sme da se ponovi, jer će onda posao trpeti, pa se svi trude da do iste greške ponovo ne dođe. I tu leži velika razlika u ponašanju rukovodilaca na Zapadu , koji po svaku cenu nalaze krivca i kažnjavaju ga za učinjenu grešku. U jednoj američkoj fabrici kompanije „Soni” Morita je iznenadio direktora kada je bio protiv otpuštanja radnika koji je napravio tešku grešku. „Nikada nisam nikoga otpustio, pa mi ni sada to ne pada na pamet”, rekao je.

     Kada je kompanija u nevolji, kada se profiti smanjuju, prvo se smanjuju primanja rukovodilaca, pa tek onda drugih zaposlenih. Rukovodioci u „Soniju” nikada nisu primali viškove, koje već decenijama, dva puta godišnje, dobijaju svi, od najobičnijih radnika u kompaniji.

     Morita je imao problema u SAD, gde su u „Sonijevim” američkim kompanijama direktori jurili za suviše brzim profitom. „Želim da dugo ulažem ,a da mi se to kasnije isplati. Ne želim novac preko noći”, objasnio im je Morita.„Ako čovek ima samo profit u glavi, zapostavlja razvoj i sve mogućnosti za dugoročni uspeh koje stoje pred njim”, kaže on.

     „Postoje tri kreativnosti: kreativnost u tehnologiji, u proizvodnom planiranju i u marketingu. Imati samo jednu kreativnost , bez druge dve, je samoubistvo u poslovanju”, piše Morita.

     Jedan od direktora „Sonija” u Tokiju počeo je da pokazuje nezadovoljstvo nekim Moritinim idejama. Netrpeljivost tog čoveka prema predsedniku kompanije rasla je i rasla, dok jedanput, prilikom jedne rasprave, on nije viknuo na svog pretpostavljenog: „Ne mogu da podnesem vaš način razmišljanja. Nas dvojica smo toliko različiti, da ne možemo više da zajedno ostanemo na jednom mestu. Ovog trenutka podnosim ostavku”, vikao je nezadovoljni čovek.

     „Ako bi svi ljudi u „Soniju” isto mislili, on nikada ne bi postao ovo što jeste. Tek razlikama u mišljenju možemo da doprinesemo većem zajedničkom uspehu”, rekao je mirno Morita i nije prihvatio ostavku ljutitog čoveka.