Japanorama je dobila novog saradnika Milenka Stevanovića, slikara koji je dugo živeo u Japanu i slikao ga onako kako su ga slikali drevni japanski majstori kroz vekove. U Tokiju i drugim japanskim gradovima Milenko je nalazio prizore i ljude koji su činili najbolju vezu sa japanskom prošlošću i onim što se naziva japanski duh. Rođen u Beogradu, 1983. godine, odrastao je i srednju školu završio u Lazarevcu. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2009. godine, odsek Primenjena grafika. Pohađao je školu klasičnog slikarstva, “Florence Academy of Art”, tokom jeseni 2012. i proleća 2013. godine. Od 2013. do 2019. godine boravio je na studijskom boravku u Japanu, zahvaljući stipendiji Vlade te zemlje. Diplomirao je na Tokijskom univerzitetu umetnosti, Slikarski odsek.
Gospodin Cuđimura i Macućijama Šoden
Asakusa, deo Tokija poznat po velikom broju turista koji ga opseda tokom čitave godine, ima i svoju mirniju stranu. Nadomak velikog i značajanog hrama Senso-đi, opkoljeneg prodavnicama najrazličitije robe i „selfi“ štapovima, samo nekoliko ulica iza, nalazi se Macućijama Šoden. Prvi hram je, prema predanju, nastao još početkom sedmog veka, na malom uzvišenju nadomak reke Sumida. Poznat u Edo periodu kao okupljalište pesnika i umetnika, hram je do današnjeg dana zadržao atmosferu mira i tišine, odvojen visokim drvećem od ostatka grada koji se neprestano menja i raste.
Čitav jedan decembar i polovinu januara, proveo sam u dvorištu hrama, radeći veliki crtež glavne zgrade. Zime u Tokiju su suve i ne previše hladne, pa iako izbor sezone za crtanje na lokaciji nije bio očigledan, sunčanim danima je bilo pravo zadovoljstvo studirati način na koji se svetlo kreće preko ogolelih krošnji i krovova hrama. Nešto van kadra, sa moje leve strane, nalazila se velika kadionica. Dim je hladnijim danima bojio vazduh ispred stepeništa i pravio interesantnu igru svetla i senke.
Budući da sam gotovo svakodnevno bio na svojoj poziciji, ubrzo sam privukao pažnju komšiluka i zaposlenih u hramu. Jedan od prvih koji se predstavio i upoznao sa mnom je gospodin Cuđimura. Gospodin Cuđimura je penzionisani dizajner igrački (sedamdesetih godina je smislio poznatog bradatog pirata koji iskače iz bureta, tzv. „Kurohige-kiki-ipacu“), koji se sada bavi volonterskim radom sa decom, a takođe je i svešteno lice u hramu. Naše poznanstvo se, tokom nekoliko godina mog boravka u Tokiju, pretvorilo u prijateljstvo.
Zahvaljujući gospodinu Cuđimuri, imao sam priliku da vidim kolekciju grafika u posedu hrama, među njima i jedan rad čuvenog Hirošigea koji prikazuje Macućijamu Edo perioda. U isto vreme sam i u svom radu počeo da se interesujem za grafiku, tražeći prikladnu tehniku u kojoj bih ponovio poglede na grad crtane uživo. Sa idejom da obogatim crteže i učinim ih dinamičnijim, odlučio sam da uvedem ljudsku figuru i pokret u scene. Svog prijatelja, gospodina Cuđimuru, jednog dana sam zamolio da pozira za portret.
Tokom razgovora, došli smo na ideju susreta na stepeništu kao zanimljivog motiva. Ja sam kasnije neko vreme premišljao o svim mogućim susretima gospodina Cuđimure, pa sam se na kraju ipak odlučio za nemoguć, fantastičan susret sa ženom iz već pomenute grafike Utagave Hirošigea. Da bih dočarao željenu atmosferu, poslužio sam se idejom iz žanra japanskog slikarstva koji se bavi duhovima, „jurei-ga“, a čitavu scenu sam preneo u svet sna. Tako moj sveštenik sreće žensku figuru iz Edo perioda koja se uspinje uz stepenište, a njen donji deo postaje providan, mešajući se sa dimom koji obavija podnožje scene.
Poslednjeg dana, pre povratka u Srbiju, sam otišao do hrama da poklonim jedan otisak svom prijatelju i zahvalim mu se na svoj pomoći. Prilikom oproštaja, prisutan se našao i glavni sveštenik, pa je odlučeno da i moja grafika bude izložena u hramu. Sada imam tu čast da sam i svojim radom doprineo zbirci grafika i pogleda na Macućijamu. Ponekad su, možda i više od samih crteža, vrednija stečena prijateljstva, iskustvo, i sećanja na jedan period života.