Japanorama

PRVI PUT U JAPANU

Minja Zeljković (1999) upravo se vratila posle trogodišnjeg školovanja u Japanu. Tamo je diplomirala na Japanskoj vazduhoplovnoj akademiji (Japan Aviation Academy) u oblasti Jamanaši, kao stipendista fondacije Makoto iz Japana.

 


I tako sam se, neplanirano, našla u avionu koji je leteo za Japan. Pred nama je bilo deset sati leta, a ja i dalje nisam bila svesna da putujem na drugu stranu sveta, a tek šta ću sve tamo da doživim. Donekle je izgledalo kao da spavam, da sanjam, a probudila sam se tek kad sam izašla, prošla kroz vrata aerodroma i kročila na ulice Tokija.

Nisam baš shvatala sve ono što se dešavalo oko mene, gde se ja to nalazim. Kakva je to čudna atmosfera; nekako,strana. Shvatila sam da se osećam izgubljeno zato što sam to i bila. Izgubljena u japanskom jeziku, jeziku koji ne poznajem, nisam razumela ono što ljudi oko mene govore, šta me pitaju, gde me upućuju i šta žele da mi kažu.

    

Pošli smo ka autobuskoj stanici, gde nas je sačekala prva čar Japana, pokretne stepenice. Naime, normalno smo stajali na stepenicama, dok nas profesorka nije povukla u stranu. Pokazala nam je da se sklonimo sa desne strane stepenica na kojoj smo bile, i da pređemo na levu stranu. Bile smo začuđene, dok nam nije objasnila da u Japanu svi stoje sa leve strane pokretnih stepenica, da bi oni koji se negde žure mogli da prođu desnom stranom.

   

U školi sam imala pravi doček. Grupa mojih vršnjaka je držala srpsku zastavu i mahala njome, sa ogromnim osmehom na licu. Nikoga nisam poznavala, a osetila sam se odmah kao da se vraćam starim drugovima posle dugog vremena. Nisu verovali koliko sam visoka, krenuli su da mi dodiruju nos, pa da upoređuju svoje kapke sa mojim. Oni su prvi put videli osobu bele kože i nisu mogli da veruju da sam stvarna.

Nisam mogla da im kažem koliko su oni meni bili čudniji, više nego ja njima. Svi niži od mene, bez kapaka na očima, bez udubljenja koje odvaja oči i nos, svi sa crnom kosom i svi Japanci. Nisam razumela ništa što su govorili, ali su svi bili tako radosni i slatki i skakutali oko mene, da su mi izmamili osmeh na lice, a da to nisam ni primetila. Pored njih je naravno bila i grupa ljudi, koji su se našli tu slučajno, u prolazu i samo gledali…otvorenih očiju i ustiju, ne pomerajući se, jer su i oni, izgleda, bili začuđeni.

Započela sam život u Japanu 20. maja 2016. Godine, u kampusu nedaleko od Tokija, sa tri cimerke u sobi i jos oko 800 učenika sa kojima sam provodila svaki dan u školi i domu. Moj život se, iz jedne rutine koju sam imala u Beogradu i komfora, koji sam osećala u kući sa porodicom, pretvorio u ponovno učenje, ne samo predmeta u školi, nego jezika, kulture, novih pravila i prolaženja kroz nove, meni totalno nepoznate situacije. Moglo bi se reći, kao novorođena beba.
Učila sam jezik, kako bih mogla da se sporazumevam, učila sam kulturu i običaje, kako bih znala kako da se ponašam u društvu. Takođe sam morala da naučim sva pravila, da bih odvajala dobro ponašanje od lošeg i mnoštvo drugih stvari, da bih uopšte mogla da opstanem u Japanu.

Prvih nekoliko dana je bilo kao na rolerkosteru, skoro svaki moj korak bio je pogrešan, pa pometnja u školskoj kafeteriji, pošto od svih tih 800 učenika samo ja nisam znala da jedem štapićima, pa su morali specijalno za mene da postavljaju viljušku i nož.

Toalet je očekivano bio zajednički u ženskom domu, ali neočekivana je bila avantura koju sam ja imala verovatno cele prve godine tamo, dok se nisam navikla na njihove tuševe, koji su takođe bili zajednički.
Onsen je kljucni deo japanske kulture, gde se ljudi kupaju zajedno u vodi koja ima oko 25 stepeni i puna je minerala. Služi za relaksaciju i nama je to bio jedini način kupanja u domu. Ne samo u domu, onsena ima u svakom delu Japana i veoma je normalno da ljudi sami ili u grupama odu da se opuste u tom zajedničkom kupatilu posle napornog dana. Takođe, kada odete u onsen možete videti veliki broj stranaca za koje je to atrakcija i nešto veoma zanimljivo.

Jedini problem je što u ta kupatila ne mogu da uđu osobe sa tetovažama.
(Nastaviće se)