Japanorama

KAD IZGUBITE NEŠTO U JAPANU

Davnih osamdesetih godina prošlog veka, dok sam studirao u Japanu, čudio sam se što se u jednoj tako ogromnoj zemlji, ljudi ne brinu toliko kao mi u Srbiji, kada izgube nešto. „Pa naći će to neko i vratiće vam“, govorili su mi prijatelji Japanci, ali sam ja bio sumnjičav. Nikako im nisam verovao. Ali, malo po malo, uveravao sam se u istinitost tih tvrdnji – i gledajući oko sebe, ali i na sopstvenom primeru. Bilo je takvih slučajeva više, većine čak ne mogu da se setim, ali dobro pamtim da sam nalazio ono što zaboravim ( izgubim ) i ne samo to, sećam se dobro kako su se svi, slučajni prolaznici, ljudi koji se zateknu oko vas, iskreno brinuli zbog toga i trudili se da vam pomognu.
Možda je najdrastičniji primer bio kada se jednom od mojih prijatelja, u mom prisustvu, izgubilo petogodišnje dete, u velikoj gužvi koja nedeljom vlada u pešačkoj zoni Tokija, čuvenoj ulici Ginza. Nije prošlo više od nekoliko minuta od kako smo to prijavili policajcu pozorniku, a već je nekoliko policajaca trčalo ulicom, zagledajući u svako dete koje bi moglo da odgovara opisu. Posle petnaestak minuta pojavila su se i dva policajca na konjima, koji su još brže špartali ulicom dugom nekoliko kilometara, i dete je, za ne više od dvadesetak minuta bilo nadjeno. Zagledalo se u neke elektronske igrice u jednoj prodavnici, a roditelji to nisu primetili.
 Mnogi poznanici, koji i ovih godina idu u Japan, prvo se iznenade kada vide da Japanci bez ikakve briige ostavljaju lap topove na stolu da bi otišli do WC-a, ostave mobilni telefon pored sebe i gledaju u drugu stranu, ostave auto otključan i pređu preko puta, ne zagledajući mnogo iza sebe. I ništa se ne dogodi, jer su u Japanu, i pored mnogih promena, sitne krađe veoma retka stvar. Skoro da ih nema. Japanci, kada nešto nađu, ne uzimaju, ili ukažu nekome na to, službeniku, prodavcu, policajcu i tamo su, svi nalazači, pošteni.
O pronalaženju izgubljenih suma novca ( za razliku od nas ) mediji ne pišu niti izveštavaju u Japanu, jer je vraćanje izgubljenog novčanika, torbe sa novcem, normalna stvar. Samo jedanput, za više od deceniju koliko sam ( sa prekidima ) boravio u Japanu, novine su pisale i televizije izvestile o jednom prilično drastičnom slučaju, jer se radilo o velikoj sumi novca.
Bio je to slučaj bakice od ko zna koliko godina, koja je, zavijenu u bošču ( napravljenu od velike marame ), nosila čak 8 miliona jena ( to je isto kao 8 miliona dinara, ili, ako vam je lakše, oko 70 000 evra ). U bošči je bilo 800 novčanica od po 10 000 jena, a baka ju je zaboravila na sedištu metroa linice Jamanote u Tokiju, koja ide u krug po centru ogromnog grada i nema poslednju stanicu. Baka je istrčala, jer je kasno shvatila da treba da izađe na jednoj stanici, bošča je nastavila da putuje vozom, a ona je shvatila da je novac zaboravila tek posle više od pola sata. Nije mogla da tačno kaže u kom vozu je bila, jer oni, jedni za drugim, jure okolo Tokija svakih nekoliko minuta, ali je, kada je to prijavila, prošlo nešto više od pola časa dok novac nije nađen na sedištu u vagonu, baš tamo gde ga je ostavila. Putnici su se smenjivali na sedištima pored, niko nije zagledao šta je u bošči, sve dok nisu naišli službenici železnice, uzeli bošču i odneli je vlasnici.
Raspisao sam se, jer je tema stvarno interesantna, a o njoj je nedavno na televiziji NOVA S govorio Bob Živković, pa pogledajte taj prilog. On je izgubio naočare u vozu, a kako su mu ih i koliko brzo, našli, pogledajte na linku:
https://www.facebook.com/2009387719379906/posts/2252472188404790/
D.M.