U Japanu je sve manje majstora koji prave samurajske mačeve, posao koji se smatra umetničkim, ali i značajnim za očuvanje nacionalne tradicije. Nekada su samuraji bili jedina klasa u Japanu, koja je imala pravo da za pojasom nosi dva mača, kratki i dugi, a najbolji majstori koji su ih kovali imali su status nacionalne veličine. Mač je smatran dušom samuraja, a govorilo se da često mačevi imaju karakter onoga ko ih je iskovao.

Više nema samuraja, ali kovanje mačeva, veoma težak i komplikovan posao, smatra se i dalje veoma važnim, jer se uvek nađu kupci za ovo oružje od savršenog čelika, kao vredan poklon, izložbeni predmet, ili jedan od najskupljih suvenira koji može da se ponese iz Japana, jer pravi samurajski mač često košta više nego osrednji novi automobil.

Podaci iz 1989. godine govore da je u to vreme u Japanu bilo tri stotine majstora za kovanje mačeva, ali samo dve decenije kasnije 2009, zabeleženo je da u Japanu ima samo 188 majstora ove veštine.

Razlog za rapidan pad broja majstora koji kuju mačeve je činjenica da je sve manje njihovih učenika, koji bi ih nasledili, pa, kad jedan majstor ode u penziju ili umre, njegova radionica se često zatvara.

Majstori primaju nove učenike, ali je njih sve manje, jer obuka traje tačno pet godina, a za to vreme od majstora učenici ne dobijaju nikakvu platu, niti novčanu nagradu. Sve troškove, od hrane, smeštaja, opreme, učenici moraju da snose sami, a kada se obuka završi, to ne znači da će novi majstor odmah moći da otvori sopstvenu radionicu.

Majstorska diploma se dobija tek posle veoma teškog i komplikovanog ispita, koji traje kontinuirano punih osam dana. Ako se ne dobije prelazna ocena, za sledeći ispit kandidat mora da čeka punu godinu dana.