Bašo Macuo (1644-1694) rođen je u mestu Ueno, jugoistočno od Kjota. Posle službe za lokalnog feudalca, koji je voleo poeziju, stigao je 1672. u Edo ( sada Tokio ) sa namerom da postane profesionalni pesnik. Počeo da piše pod pseudonimom Tosei ( zelena breskva ), a već 1678. stiče naziv majstora haikaija i okuplja prve učenike. Živeo je u kolibi pored reke, ispred koje je bilo drvo banane, pa uzima pseudonim Bašo ( drvo banane ), po kome je ostao poznat kao jedan od najvećih japanskih pesnika svih vremena.
Počeo da putuje pešice po Japanu, a 1686. piše čuveni haiku sa žabom koja skače u stari ribnjak. Posle trećeg putovanja napisao je putopis „ Uska staza ka dalekom severu“. Kažu da su Japanci počeli više da posmatraju prirodu, tek kada ih je na to, svojim pesmama, naveo Bašo Macuo.
Buson Josa (1716-1784) je rođen u okolini Osake, a, posle smrti roditelja, otišao u Edo, gde je postao učenik pesnika Hađina Hajanoa. Pripremio je za štampu Bašoov putopis i krenuo njegovim putem, pišući poetske dnevnike. Buson je učio i slikarstvo, i preselio se u Kjoto. Neki od njegovih pejzaža smatraju se nacionalnim blagom u Japanu. U Kjotu je ustanovio pokret „Vraćanje Bašou“ i doprineo utvrđenju Bašoovog ugleda.
Issa Kobajaši (1763-1827) rođen je u oblasti Šinano, otišao je u Edo kao dečak, posle smrti majke, i tamo počeo da piše poeziju. Jedno vreme je lutao Japanom, vratio se u rodno selo i neprekidno pisao poeziju ( Issa, njegov književni pseudonim, znači : šolja čaja ). Za života napisao je čak 20 000 haikua, deset puta više nego Bašo. U njegovim pesmama ima dečije jednostavnosti, dok mu je jezik razumljiv i lak, bez preteranih ukrasa – koristio je lokalni dijalekt. Često piše o insektima, žabama, puževima – njegov haiku o pužu koji se penje na planinu Fuđi, u romanu „ Freni i Zui“, preneo je američki pisac Džerom Selindžer. Isti haiku ruski pisci fantastike braća Arkadij i Boris Strugacki stavili su u naslov svog romana „ Puž golać na uzbrdici“ objavljenog 1966. godine.
Šiki Masaoka, ( 1867-1902) je rođen u gradu Macujama, u porodici osiromašenih samuraja. Otac je rano umro, a o njemu brinuo majčin otac Kanzan Ohara, poznavalac konfučijanizma. Uz dedu čitao je dela kineskih filozofa, a 1883. uspeo da se upiše na Carski univerzitet, gde se družio sa poznatim piscem proze Sosekijem Nacumeom. Prestao je da studira 1892. godine, a, posle objavljenog teksta o značaju haikua, dobio uredničko mesto u listu, koji je objavljivao haikue. Kasnije, u rodnom gradu osnovao je časopis za haiku, „Hototogisu“ ( kukavica ), što je istovremeno bio njegov književni pseudonim. Pao je u postelju 1897, pisao u bolnici sve do smrti. Za kratkog života postavio je zdravu osnovu za dalji razvoj haikua.
