U Japanu je večera uvek bila obilan obrok, mnogo veći od doručka i ručka. U porodicama u 20.veku živele su bar dve generacije zajedno, ponekad i tri, u jednoj kući ili u jednom većem stanu. Deca su ujutro odlazila u obdaništa ili školu, deo odraslih je odlazio na posao, a kod kuće je ostajala samo domaćica ( udate Japanke su retko bile zaposlene ), eventualno njena ili muževljeva majka, pa je večera bila jedina prilika da se svi članovi porodice nađu zajedno i obeduju. Vreme za večeru bilo je u 19.00, kada je počinjala glavna emisija vesti Nacionalne televizije NHK, a posle nje je emitovana igrana serija koju su mogli da gledaju svi članovi porodice. U veseloj atmosferi, u kojoj se prilično razgovaralo i sa decom, služena je velika količina hrane, stvarana je prijatna atmosfera, koja je, za one koji su imali priliku da je dožive, bila nezaboravna.

U ovom 21.veku, kada u Japanu populacija rapidno stari, stariji građani sve češće žive ili sami, stari bračni par, ili su sve češća  samačka domaćinstva u kojima je samo po jedna stara osoba. U takvoj situaciji, menjaju se i navike vezane za večeru, kao nekada glavni ili najobilniji obrok.

Masako Maebara voli da kuva. „Moj muž je pomalo izbirljiv u jelu, pa sam se uvek trudila da mu pripremam zdrava jela — sva tri obroka“, kaže ona. To je bila njena rutina decenijama, do prošlog leta, kada je njen muž slomio nogu i morao je da bude smešten u bolnicu. Dugo se oporavljao u rehabilitacionom centru, ostavljajući Masako (83) samu kod kuće.

Ona je redovno posećivala svog muža, ali iznenadna samoća, u kombinaciji sa rekordnom vrućinom proteklog leta, poremetili su  njenu sposobnost da planira obroke za sebe. Zbog toga je pribegla širokom izboru gotove hrane, vrste koje se mogu dopeći u mikrotalasnoj rerni ili kuvati. Takođe na njenom meniju su prethodno narezano upakovano povrće i paket ručkovi ( o bento ) koji su veoma zdravi.

„Nemoguće je da neko sam pojede, na primer, ceo kupus“, kaže Masako, koja živi u oblasti Jamagata. Ona je član rastuće japanske grupe starijih, čije nove navike transformišu kulinarski pejzaž zemlje sa najstarijom populacijom na svetu.

Zajedno sa sve većim brojem domaćinstava sa jednom osobom, potražnja za hranljivim obrocima za jednu porciju raste usred smanjenja ukupnog unosa energije u Japanu. Fenomen je usko povezan sa teškom situacijom kupaca u manje nastanjenim oblastima, kojima nedostaje lak pristup prodavnicama. Oni nemaju supermarkete, čak je sve manje i mobilnih prodavnica hrane.

U septembru 2023. godine, uoči nacionalnog praznika pod nazivom Dan poštovanja prema starima ( 16. septembar ), vlada je objavila da je nacija dostigla statističku prekretnicu: broj ljudi starijih od 80 godina sada prelazi 10% celokupne populacije. Oni sa 65 i više godina — koji se u Japanu definišu kao stariji — čine 29,1%, što je rekord.

U međuvremenu, ukupan prosečan energetski unos stanovništva po glavi stanovnika blago je pao sa 1.911 kalorija u 2007. na 1.907 u 2017, prema izveštaju Instituta za istraživanje politike Ministarstva poljoprivrede. Gledajući unapred, međutim, pod pretpostavkom da se prethodni trendovi smanjenja potrošnje nastave, ova cifra bi mogla pasti na prosečnih 1.648 kalorija dnevno do 2050. godine, dodaje se u izveštaju. (Poređenja radi, prema izveštaju USDA o ishrani za Amerikance, odraslim ženama je potrebno od 1.600 do 2.400 kalorija dnevno, a odraslim muškarcima od 2.000 do 3.000 kalorija dnevno.)

Dakle, šta to znači? Više ljudi jede kao Masako, odlučujući se za prerađenu hranu sa manjim porcijama. Sa smanjenjem broja stanovnika i opadajućim brojem brakova, očekuje se da će jednočlana domaćinstva činiti preko 30% svih rashoda za hranu do 2035. godine, dok će odnos domaćinstava na čelu sa osobom od 65 ili više godina verovatno biti najveći, 40% do iste godine.

Dakle, ono sa čime se suočavaju mnoga preduzeća koja se bave hranom, u Japanu je tržište na kojem je sve veći broj potrošača starijih, koji su sami i koji sve manje jedu.

„Smatram da postoji mnogo upakovane i pripremljene hrane za starije osobe koja je prilično ukusna i hranljiva“, kaže Masako. „Zato se oslanjam na njih kada sam umorna, kada mi se ne kuva, ili kada se ne osećam dobro.“

Prošle 2023. godine, broj novorođenčadi u Japanu pao je ispod 800.000, po prvi put od početka vođenja evidencije 1899. godine, dok je broj umrlih porastao za 8,9% na 1,58 miliona. U međuvremenu, broj stanovnika Japana je u stalnom opadanju otkako je dostigao vrhunac od 128 miliona 2008. godine, a očekuje se da će pasti ispod 100 miliona do 2056. godine.

Prema kompaniji za istraživanje tržišta “Intage”, „Kako populacija bude opadala, tako će biti manji i broj stomaka za punjenje. Ljudi takođe imaju tendenciju da jedu manje kako stare, naročito kada ne jedu u društvu, što znači da možemo očekivati da će se tržište koje se odnosi na hranu i piće smanjiti dok nacija postaje sve manje brojna.”

Kompanija procenjuje da će kombinovana veličina tržišta hrane, pića i alkoholnih pića pasti sa 18,1 triliona jena u 2022. na 16,6 biliona jena u 2030. Preduzeća, u međuvremenu, nude personalizovanija i prilagođenija rešenja za hranu i piće, kako bi privukla sve manji broj potrošača.

“Topvalu”, privatni diskontni brend, nedavno je lansirao seriju rashlađenih pripremljenih jela koja uključuje tajlandsko jelo od piletine i činiju od tajvanskog mlevenog pirinča. Firma je već ulagala mnogo u manje porcije, izbacivši komplete za dokuvavanje, koji se mogu pripremiti u pojedinačnim porcijama.

„Proizvodna strategija našeg privatnog brenda “Topvalu” uključuje razvoj novih proizvoda za domaćinstva sa jednom osobom“, kaže Makoto Suejoši, portparol kompanije “Aeon”, koja upravlja sa više od 500 supermarketa širom Japana.

Vlada je 2018. godine izvestila da je 11% od 1.786 ispitanika u anketi jelo samostalno skoro svakog dana, dok je još 4,3% reklo da jedu sami četiri do pet dana u nedelji – što je značajno povećanje u odnosu na 2011. godinu.

Čak se i pica, koja se obično deli među porodicom ili prijateljima, smanjuje. U februaru, “Domino’s Japan”, najveći nacionalni lanac isporuke pica, predstavio je “Mi Domino’s”, set obroka koji omogućava kupcima da naruče malu picu od 7 inča sa dva priloga po razumnoj ceni.

„Pojedinačni potrošači rastu, ne samo u Japanu već i u svetu, i pitanje je kako da dođemo do ovih ljudi, kako da ponudimo nešto posebno za ove kupce“, kaže Martin Stenks, izvršni direktor “Domino’s Japan”. „Bento je uvek za jednu osobu, pa zašto ne napraviti picu za jednu osobu? ”

Koncept se pokazao kao hit i prema “Domino’s Japanu”, do 15. jula 2023. je isporučeno je više od 2 miliona porudžbina. Pored toga, kompanija nudi činije za pice i sendviče za picu — takođe ciljajući na pojedinačne potrošače — i pokušava da dopre do starijih klijenata koji su obično manje tehnički upućeni u poređenju sa svojim mlađim kolegama.

„Većina onih od 65 i više godina naručuje tokom ručka, ali ne koriste stvari poput aplikacija, samo dolaze u prodavnice“, kaže Steenks. „Moramo pronaći druge načine da se povežemo sa njima.“

Tradicionalna japanska ishrana je usredsređena na pirinač i obično se sastoji od više jela koja sadrže morske plodove, posebno ribu, kao i biljnu, kiselu i fermentisanu hranu.

Poznati kao „vašjoku“, obroci su bogati proteinima i hranljivim materijama, a malo šećera i kalorija – aspekt koji se često navodi kao razlog dugog životnog veka nacije. Međutim, priprema ovih jela može biti dugotrajna.

„U pogledu ravnoteže PFC-a, 1980. godina je bila odlična“, kaže Juđi Oura, profesor na Univerzitetu poljoprivrede u Tokiju i stručnjak za prehrambeno ponašanje potrošača.

PFC je skraćenica za proteine, masti i ugljene hidrate — tri glavna hranljiva sastojka koja su posebno neophodna za ljude. U stvari, idealan kalorijski odnos svakog obroka se smatra 15% proteina, 25% masti i 60% ugljenih hidrata. Taj odnos za Japance težio je prema ugljenim hidratima 1965, ali je bio savršeno izbalansiran 1980. „To je takođe godina kada je japanska kuhinja postala poznata širom sveta po svojim zdravstvenim prednostima“, dodaje Oura.

Međutim, nakon kolapsa balona cena imovine, početkom 1990-ih, domaća potrošnja je postala spora, a preduzeća su se fokusirala na ponudu jeftinijih proizvoda, koji su više odgovarali stagnirajućim platama. Dijetetski život Japanaca se od tada znatno više oslanjao na meso i masnoću, sa manje pirinča, i postao je bliži tradicionalnoj ishrani u zapadnom stilu do 2010.

„U međuvremenu, potrošači, posebno stariji, postali su svesniji zdravlja“, kaže Oura, „i vidimo povećanje nutritivno izbalansiranih proizvoda, koji se lako pripremaju za one koji nemaju vremena ili energije za kuvanje.”

Stariji ljudi na selu Japana se suočavaju sa poteškoćama u nabavci osnovnih životnih potreba. Ovo je dovelo do povećanja broja mobilnih supermarketa, kao što je “Shopping Store Imagava”, koji ljudima donose namirnice na ulazna vrata.

Komercijalna sfera supermarketa u Japanu obično pokriva radijus od 1 kilometra u urbanim sredinama, a prodavnice skladište svoje proizvode u skladu sa porodičnim strukturama svoje klijentele. Ovo je rezultiralo povećanjem manjih pakovanja robe — uključujući meso, ribu, voće i povrće — u oblastima sa značajnim udelom domaćinstava sa jednim samcem.

„Problem je na selu, gde su mnogi stariji stanovnici ostali bez vozačke dozvole, a daleko im je do malih radnji“, kaže Oura. „To je posebno rasprostranjeno među starim udovcima, koji, pod tradicionalno patrijarhalnim vrednostima Japana, nikada nisu naučili da pravilno kuvaju za sebe. Razgovarao sam sa starijim muškarcima koji su se hranili jednim obrokom dnevno, jeli parče hleba ili šolju rezanaca samo da se ne bi kretali.”

Situacija oko takozvanih izbeglica u kupovini, ili onih koji nemaju lak pristup prodavnicama za svakodnevne potrepštine, rezultirala je većom potražnjom za mobilnim supermarketima – prodavnicama na točkovima, koji im dovoze robu do praga.

“Tokušimaru”, podružnica tokijske službe za dostavu povrća, sada upravlja sa preko 1.100 lakih kamiona u svih 47 prefektura, od kojih je svaki natovaren sa oko 400 artikala iz lokalnih supermarketa. Tipičan kamion redovno opslužuje oko 150 kupaca, koji navraćaju u njihove domove otprilike tri puta nedeljno.

Vlasnici kamiona primaju honorare od supermarketa sa kojima se udružuju i često učestvuju u programima za posmatranje zajednice zbog poznavanja samačkih, staračkih domaćinstava, kaže Naomi Ogava, predstavnica firme.

Društvena izolacija i usamljenost među starijima povezani su sa nizom zdravstvenih problema, uključujući lošu ishranu, kardiovaskularne bolesti, smanjenu spoznaju, loše mentalno zdravlje i Alchajmerovu bolest, između ostalog.

Od 2009. godine Kimura i njene kolege sprovode istraživanja o usamljeničkim navikama u ishrani među starijim stanovnicima grada Tosa u planinama prefekture Koći.

Istraživanje je otkrilo da je oko 33% od 856 stanovnika starijih od 65 godina, koji su učestvovali u istraživanju, jelo obroke u samoći više od polovine nedelje, a da je čak i među onima koji su živeli sa svojim porodicama, oko 20% njih su jeli sami.

Kimura kaže da stariji usamljenici imaju manje raznolik unos hrane, lošije psihičko zdravlje i veću učestalost pothranjenosti i depresivnih sklonosti.

„Da bismo ublažili deo izolacije, eksperimentisali smo da vidimo da li se obroci mogu deliti preko linije kako bi se podstakla komunikacija“, kaže ona, misleći na najrasprostranjeniju komunikacijsku aplikaciju u Japanu.

Kimura i kompanija su napravili grupu za ćaskanje koja uključuje volontere i istraživače, kao i socijalnog radnika i pet učesnica iz Tose između 64 i 85 godina koje su pohađale časove upotrebe pametnog telefona. Podsticani su da podele fotografije i poruke u vezi sa njihovim obrocima. Dve žene su živele same, dok su ostale živele sa svojim muževima, ili sa porodicom.

Iako je interakcija bila ograničena na liniji, kaže Kimura, bilo je slučajeva kada je osećala da su članovi zaista povezani.

„Jednom je jedna učesnica koja pokazuje depresivne sklonosti podelila fotografiju jela okonomijaki koji je napravila, prelivenu oblikom srca od majoneza“, priseća se ona, misleći na popularno japansko jelo prženo u tiganju koje se priprema od testa, kupusa i drugih sastojaka.

„Ovo je tako slatko!“, odgovorio je jedan član. „Ovo izgleda tako ukusno! I tvoje srce izgleda dobro“, napisao je drugi.

Ushićena, žena je otkucala: „Vau! Toliko (emođi) srca! Tako sam srećna, da sam zaplakala, što je oduvalo moj stres! Hvala vam!“

Izgleda da je eksperiment ublažio neke od negativnih aspekata samostalne ishrane, ali, dugoročno gledano, navođenje ljudi da šalju fotografije svoje hrane neće sprečiti druge posledice.

Za sada, Kimura kaže: „Još uvek je najbolje da ljudi mogu da jedu u društvu.

Izvor: Džapan Tajms