SVETSKA IZLOŽBA DONOSI PROFIT I POSAO ZA SVE NAS: Srbija imala najveći broj glasova u sva četiri kruga glasanja za EKSPO 2027.
DAN posle objave u medijima da će Beograd biti domaćin Međunarodne specijalizovane izložbe „Ekspo 2027“, na koncertu japanskog pijaniste u sali Kolarčeve zadužbine u Beogradu 23. juna 2023, čestitke piscu ovih redova počeli su da direktno upućuju prisutni Japanci, diplomate iz Ambasade Japana i poslovni ljudi, predstavnici japanskih firmi u Srbiji.
Za Japance koji borave u Srbiji to je bila vest dana za našu zemlju na početku prošlog leta, a meni su čestitali kao dugogodišnjem dopisniku Tanjuga i izveštaču iz Japana, koji je, u tom svojstvu, često pisao i o privrednim temama. „Biće mnogo angažovanja i posla za sve nas“, rekao mi je u pauzi tog koncerta i novi ambasador Japana u Srbiji, njegova ekselencija gospodin Akira Imamura, koji je tek bio stigao u Beograd i u tom trenutku još nije bio predao akreditive predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
Druga serija čestitki te iste večeri sačekala me je kod kuće, hrpa mejlova, većina pristiglih iz Tokija, Kjota, Kumamotoa i drugih japanskih gradova. Prijatelji iz Japana radovali su se zbog nas, ali želeli su i da me obaveste da i Japan ima razloga za radovanje, jer su učesnici 170. samita Generalne skupštine Međunarodnog biroa za izložbe (BIE), onog istog tela koje je izabralo Beograd za domaćina, doneli odluku da se „Ekspo 2025“ održi u japanskom gradu Osaki ( trećem po veličini japanskom gradu – iza Tokija i Jokohame ).
JAPANCIMA je posebno bilo interesantno to što je je Srbija, uprkos velikoj konkurenciji gradova iz SAD, Tajlanda, Španije i Argentine, imala najveći broj glasova u sva četiri kruga glasanja, a oni koji su taj skup u Parizu pratili uživo, zapazili su da su u kampanji Beograda u kandidaturi za „Ekspo 2027“, pored predstavnika Vlade Srbije i Grada Beograda, učestvovale i mnoge poznate ličnosti iz Srbije, među njima najpopularniji u Japanu teniser Novak Đoković i violinista Stefan Milenković.
U Japanu, inače, postoji veoma širok krug ličnosti, bivših diplomata sa mandatom u našoj zemlji, članova njihovih porodica, profesora univerziteta, ranijih beogradskih „đaka“, lektora za japanski jezik, koji su bili angažovani na Filološkom fakultetu u Beogradu, umetnika koji su posećivali Srbiju, izlagali svoja dela ili organizovali koncerte i druge umetničke nastupe, japanskih građana u braku sa građanima Srbije, koji u toj dalekoj zemlji, iz čistog entuzijazma, promovišu Srbiju. Veliki broj njih te iste večeri mi se direktno javio mejlom, ili preko svojih naloga na „Fejsbuku“.
JAPANCI vole međunarodne skupove i izložbe, privredne i ostale, sportska i druga takmičenja, jer su, vekovima izolovani na svojim dalekim ostrvima, shvatili njihov značaj za komunikaciju sa svetom, posebno posle Olimpijskih igara u Tokiju 1964. i Međunarodne izložbe „Ekspo“ u Osaki 1970. godine. Posle dugog perioda u kome je za Japan bio rezervisan položaj „svetskog parije“, zemlje zaboravljene posle Drugog svetskog rata, zbog toga što je bila jedan od njegovih vinovnika i zato što je iz rata izašla poražena, Japan je 1964. u Tokiju mogao da se predstavi svetu kao država u ekonomskom usponu i kao veoma organizovana zemlja.
Japanci su dočekali strane posetioce pristigle povodom Olimpijskih igara u Tokiju 1964. superekspresom šinkansen, vozom najbržim na svetu, a iz Tokija je prvi put u svetu krenuo satelitski prenos „ za celu Zemljinu kuglu“ ( baš jednog od sportskih događaja ). Posle Tokijske olimpijade svet su počeli da osvajaju prvo japanski borilački sportovi, a onda i novi trend zdrave ishrane, umetnosti i veštine, kao što je uređivanje vrtova, aranžiranje cveća – ikebana i još mnogo toga.
Još veći uspeh za Japan (bar tako oni misle) bilo je održavanje Svetske izložbe „Ekspo“ u Osaki 1970, šest godina posle Olimpijskih igara u Tokiju. Na izložbi je, računajući i Japan, učestvovalo 77 zemalja, 32 izložbena paviljona bila su podignuta na površini od 330 hektara, a ukupno je izložbu, od 15. marta do 13. septembra (pod parolom „Progres i harmonija za čovečanstvo“) posetilo 64.218.770 ljudi . Prosečno je izložbu dnevno razgledalo 350.000 posetilaca, a rekord posete postavljen je 5. septembra, ukupno je u tom samo jednom danu ( subota ) bilo 836 000 posetilaca. Rekord posete „Ekspo“ posle Japana tek je prevaziđen nedavno u NR Kini, na EKSPO Šangaju 2010. godine.
I TOKIJSKA Olimpijada i „Ekspo“ u Osaki bili su prvi put održani događaji te vrste u Aziji, pa je Japan tako dobio priliku da zauzme neku vrstu pozicije lidera kontinenta, a poslovična japanska tačnost i umeće organizacije predstavili su jednu zemlju koja želi da zauzme najviša mesta u svetu i na ekonomskom planu. Posle dugog perioda rezignacije i zamora ratom, Japan je najzad ponovo imao energiju da radi, proizvodi i živi, što je dokazao, jer od te dve godine počinje i era japanskog ekonomskog uspona.
Ukupni finansijski efekat Međunarodne izložbe „Ekspo 1970“ u Osaki bio je 3,5 triliona jena (u regionu Osake bio je 1,1 trilion jena, a tada se 360 jena menjalo za dolar). Samo u izgradnji paviljona i uređenju celog prostora učestvovalo je direktno 220.000 ljudi, a u celoj zemlji angažovanje se računa na milione učesnika. Odmah posle završetka izložbe osnovana je fondacija koja dodeljuje finansijska sredstva za projekte širom sveta. Prema saznanju autora ovog teksta, najmanje dva projekta poslednjih godina prijatelji Srbije iz Japana realizovali su u našoj zemlji uz pomoć sredstava iz Fondacije „Ekspo“ u Osaki 1970. godine.
Mnogi došljaci u Japan u vreme Olimpijskih igara u Tokiju, a kasnije i za vreme „Ekspo“ u Osaki, nisu mogli da shvate kako su Japanci za tako kratko vreme posle Drugog svetskog rata mogli da ostvare toliki napredak. Mnogi kažu da je tajna, između ostalog, i u dugom radnom vremenu i činjenici da zaposleni na poslu i posle radnog vremena često satima ostaju zajedno. To im daje priliku da se dobro upoznaju i da, kad treba, zapnu i učine nemoguće.
JEDAN japanski lekar, koji je oko deset godina proveo u SAD, posle decenije odsustva vratio se u Japan i zaposlio u luci grada Kobea, blizu Osake, u karantinskom delu, gde se proveravao uvoz životnih namirnica i drugog. Svakoga dana dolazio je tačno na početak radnog vremena na posao, ali je bio začuđen kada je video da su uvek svi, svi osim njega, bili na radnim mestima. I to svakoga dana. Jedanput ga je pozvao direktor luke i zapitao: „Vidim da Vi svakoga dana tačno na vreme dolazite na posao?” „Da”, ponosno je rekao lekar. „Ali, Vi verovatno primećujete da smo svi, uključujući i mene, uvek na svojim radnim mestima kada Vi uđete?” „Da, to sam primetio”, zbunjeno je rekao lekar. „Molim Vas da od sada dolazite na posao ranije, Vi odlučite koliko ranije će to biti, ali je veoma važno da budete tu ranije, pre početka radnog vremena”, rekao mu je direktor. „Ali, na mom radnom mestu ima veoma malo posla, carinski prekršaji koji bi zahtevali moju pomoć ili intervenciju se retko događaju…,” insistirao je lekar. „Ništa ne brinite, važno je da dođete na posao ranije, da budete u skladu sa ostalima. A, ako već nemate posla, čitajte neku knjigu. Mogu i ja da Vam pozajmim neku od svojih knjiga”, mirno je zaključio razgovor direktor.
SVETSKA IZLOŽBA EKSPO STARIJA OD OLIMPIJADE: Za stanovnike Zemljine kugle decenijama su bile mnogo interesantnije, privlačnije i uzbudljivije
15. 01. 2024.
INDUSTRIJALIZACIJA u svetu je počela takozvanom Prvom industrijskom revolucijom, za koju se uzima da je započeta 1764. godine u Velikoj Britaniji, kada je Džejms Vat konstruisao parnu mašinu.
Samo je 61 godina prošla do dana kada su Džordž Stivenson i njegov sin Robert pustili u pogon Lokomotivu broj 1, koja je od 1825. prevozila putnike od Stoktona do Darlingtona.
Pokušaji da se novi izumi prikažu, koji bi svima pomogli da unaprede mašine za proizvodnju robe, da olakšaju ljudski život na neki način, da približe drugima uspehe pojedinaca, gradova ili regiona, prerasli su u prve ideje o organizovanju velikih izložbi, koje bi mogle da okupe što više učesnika, a sa njima i što više publike koja bi želela da sve to vidi. Takve izložbe pratila je i prodaja izložene robe, tako da su i posetioci i izlagači na neki način profitirali.
Nekoliko manjih izložbi bilo je održano u evropskim gradovima u 18. veku, ali se nezvanično smatra da je prva velika industrijska izložba bila održana u Pragu, prestonici Bohemije, dela Habzburške monarhije. Na njoj su bili izloženi proizvodi iz 49 regiona kraljevine, među kojima je bilo najviše tekstila, ogledala i nakita. Izložba je organizovana tako da se tokom nje u junu 1791. održi i krunisanje kralja Leopolda Drugog, koji je tada nosio titulu svetog rimskog cara, a pored Bohemije vladao Hrvatskom, Nemačkom, Mađarskom i drugim teritorijama. Povodom izložbe i krunisanja, u Prag je pozvan čuveni kompozitor Mocart, koji je za samo 10 dana komponovao svoju malo poznatu operu La clemenza di Tito, koju mu je naručio Kralj Lepold Drugi, tu je Mocart i oboleo vratio se u Beč i umro u decembru te godine.
MNOGO veća je bila „Francuska industrijska izložba“ održana od 1. maja do 29 juna 1844, uz 3.960 učesnika, koja je imala veoma stroga pravila i predstavljala prvi uzor kako treba da nadalje izgledaju takve izložbe. Nisu prihvatane prijave onih koji nisu sami proizveli ono što žele da izlože, takođe nije prihvatano ništa što nije bilo primenljivo u svakodnevnom životu. Eliminisani su, naprimer, instrumenti koje su mogli da koriste samo naučnici, ili sve što nije bilo „u skladu sa realnošću“. I ova izložba je ovenčana posebnom kompozicijom „Himna Francuskoj“ poznatog kompozitora Hektora Berlioza.
Ipak, izložba priređena u Londonu pod zvučnim nazivom „Velika izložba industrijskih proizvoda svih nacija“ 1851. godine upisana je kao prva „Svetska izložba“ i kao takva je ustoličena u zvaničnom spisku „Ekspo“ svih vremena. Iako se smatralo da su Britanci samo imitirali Francuze, koji su pre izložbe 1791. održali niz prilično velikih izložbi, The Great Exibition (Velika izložba) u Londonu, nastala po zamisli princa Alberta, muža kraljice Viktorije zauzela je zauvek prvo mesto.
Za izložbu je projektovana posebna zgrada od čelika i stakla, nazvana „Kristalna palata“ , postavljena usred Hajd parka, u centru Londona, a izložbu je svečano otvorila kraljica Viktorija 1. maja 1851. godine.
EKSPONATI su uključivali skoro svako čudo viktorijanskog doba, uključujući posuđe, porcelan, predmete od gvožđa, nameštaj, parfeme, klavire, vatreno oružje, tkanine, parne čekiće, hidraulične prese, pa čak i dve neobične kuće.
Iako je prvobitni cilj sajma bio „glorifikovanje veštine u industrijskoj proizvodnji svih nacija“, u praksi se sve pretvorilo u „izlog“ britanske proizvodnje: više od polovine od 100.000 izloženih eksponata bilo je iz Britanije ili Britanskog carstva. Većina posetilaca, takođe, bili su britanski državljani.
Ne samo da se događaj samofinansirao, već je čak doneo i mali profit. A „Kristalna palata“ je bila rastavljena, ponovo podignuta u jednom zaseoku u Kentu, a onda je konačno uništena u požaru 30. novembra 1936. Međutim, sećanje na njenu slavnu prošlost ostalo je živo, jer je taj zaselak mnogo kasnije postao deo Londona, a taj deo grada se sada naziva Kristalna palata.
Tek je „Međunarodna izložba“ u Parizu 1867. postavila standarde, koje su kasnije nastavile da prate i druge zemlje domaćini tih ranih „Ekspo“. Grandioznost i spektakularnost, velika živost i raznolikost, karakterisala je ovu izložbu. Mesto održavanja bilo je „Marsovo polje“ vojno vežbalište, koje je još sa jednim ostrvom na reci Seni, na kome je takođe bilo paviljona, zauzimalo površinu od 70 hektara. Pored velelepne glavne zgrade bilo je pridodato čak 100 manjih zgrada.
Čuveni pisci kao Viktor Igo, Aleksandar Dima, Ernest Renan i Teofil Gotje pisali su tekstove za publikacije o izložbi, što se, verovatno, nikada nije ponovilo nigde u svetu. Bilo je 50.226 izlagača, a posetioce su razvozili posebni brodovi duž reke Sene, samo za izložbu izgrađena je nova železnička linija oko Pariza, a najveći spektakl su bila dva balona, kojima je upravljao najpoznatiji francuski fotograf.
Prvi put su javno prikazani alati i predmeti iz praistorije, kopije egipatskih piramida i spomenika, nemački industrijalac Krup prikazao je top težak 50 tona, Amerikanci su prikazali kako se koristi telegraf. Posetioce su zanimale mnoge egzotične biljke, donete iz više krajeva sveta, a posebno je posetiocima demonstrirano kako one mogu da se koriste za hranu, kao lekovi i u druge svrhe.
A na ovoj izložbi prvi put su prikazani umetnički predmeti, grafike i odeća iz Japana, dok je japanska delegacija bila sve vreme prisutna i paradirala u kimonima i sa samurajskim mačevima za pojasom. Interesantno je to da je Japan 1867. još bio zvanično pod izolacijom od sveta i da su bila zabranjena putovanja, koja su počela da se odobravaju tek sledeće godine. Slikari kao Pol Gogen, Vinsent van Gog i drugi direktno su tada dobili inspiraciju za umetnički pravac impresionizam. Žil Vern je, videvši demonstraciju elektriciteta, počeo da piše roman „20.000 milja pod morem“.
Izložba je trajala od 1. aprila do 31. oktobra, a ukupni bilans je 9.238.967 posetilaca. Izložba se nije isplatila, ali sve je kasnije pokrila vlada na zapovest Napoleona Trećeg, koji je ugostio čitav niz krunisanih glava i čuvenih ličnosti, među kojima je najzapaženiji bio ruski car Aleksandar Drugi.
Svetske izložbe EKSPO ne samo da su starije od Olimpijskih igara modernog doba (obnovljenih 1896. u Atini) čitavih 45 godina, već su, jednostavno rečeno, za stanovnike Zemljine kugle decenijama bile mnogo interesantnije, privlačnije i uzbudljivije. Jedan od glavnih razloga je činjenica da su u svim narodima i na svim kontinentima oduvek priređivana okupljanja pojedinih regiona na dane verskih svetkovina, na kojima se prikazivala i prodavala roba, jelo se, pilo se, zabavljalo, a tek se uzgred održavalo i neko sportsko nadmetanje. Vašar je verovatno najstariji običaj u svakoj zemlji u svetu, a na engleskom jeziku se EKSPO i dalje naziva WORLD FAIR ( Svetski vašar ).
Prve Olimpijske igre u Atini 1896. okupile su 60.000 gledalaca, broj takmičara je bio relativno mali iz 14 zemalja, a jedini šef države iz inostranstva, uz grčkog kralja Đorđa, bio je srpski vladar Aleksandar Obrenović. Trebalo je da prođe mnogo godina, da se saobraćajna sredstva mnogo više usavrše da bi prevezla radoznalce koji bi gledali sportska takmičenja u nekoj dalekoj zemlji. Tek su Olimpijske igre u Tokiju 1964. (eto nas ponovo u Japanu) prve pokazane celom svetu, jer su Japanci realizovali prvi satelitski TV prenos baš iz Tokija 1964. Od tada su, uz televizore mogle da sede čitave porodice i da tako povećaju popularnost sportova, pa tako i Olimpijskih igara uopšte.
POSTALE SU MEĐUNARODNI DOGAĐAJI: U San Francisku je 1915. bila izložba u vreme najveće ofanzive Nemačke na Srbiju
16. 01. 2024.
ODLUKE o održavanju velikih izložbi, pa i onih koje su dostigle rang EKSPO, u početku su donosile isključivo zemlje organizatori, koje su takve događaje želele da upotrebe za dalju promociju svojih ekonomskih uspeha i napredovanja, ponekad i za dostizanje pojedinih političkih ciljeva, a zemlje učesnice svojim prisustvom i angažovanjem su dokazivale važnost i osnovanost takvih stavova.
Od 1928, kada je u Parizu usvojena konvencija o međunarodnim izložbama, Biro za međunarodne izložbe (BIE), čije je sedište u Parizu, postao je regulatorno telo koje propisuje načine održavanja i uslove pod kojima se izložbe međunarodnog značaja održavaju. Njegove odluke počele su da se primenjuju od 1931. godine.
U Parizu se došlo i do definicije kojom su svetske izložbe predstavljene kao „globalni događaji posvećeni pronalaženju rešenja za fundamentalne izazove sa kojima se čovečanstvo suočava, nudeći putovanje unutar odabrane teme kroz zanimljive i impresivne aktivnosti“. Organizovani i podržani od strane vlada i okupljajući zemlje i međunarodne organizacije (zvanične učesnike), ovi veliki javni događaji su otada bez premca u svojoj sposobnosti da okupe milione posetilaca, stvore novu dinamiku i katalizuju promene u gradovima domaćinima.
Četiri vrste sajmova se organizuju pod pokroviteljstvom Biroa za međunarodne izložbe (BIE): Svetske izložbe, Specijalizovane izložbe, Hortikulturne izložbe i Trijenale u Milanu.
IZLOŽBE otada okupljaju svet u velikom i zajedničkom projektu za pronalaženje rešenja za fundamentalni izazov sa kojim se čovečanstvo suočava. Ovaj izazov se rešava kroz temu izložbe, koja deluje kao odskočna daska za ono što će učesnici prikazati i koji će intelektualni i kulturni događaji biti organizovani. U duhu obrazovanja i komunikacije, zajednička zabrinutost zasnovana na temi Ekspo podstiče međunarodne učesnike da razmenjuju ideje i najbolje prakse, da pronađu rešenja i razviju nove oblike saradnje u okruženju bez sukoba.
Karakter svetskih sajmova, odnosno izložbi, evoluirao je od prvog iz 1851. godine. Mogu se razlikovati tri ere: era industrijalizacije, era kulturne razmene i era brendiranja nacije. Prva era, era „industrijalizacije“, je pokrivala godine od 1850. do 1938. U tim godinama svetske izložbe su bile uglavnom fokusirane na trgovinu i prikazivale su tehnološka dostignuća i izume. Svetske izložbe bile su platforme za najsavremeniju nauku i tehnologiju iz celog sveta.
Svetska izložba u Njujorku 1939–1940, i one koje su usledile, imale su drugačiji pristup, manje fokusiran na tehnologiju i više usmeren na kulturne teme i društveni napredak. Na primer, tema sajma 1939. bila je „Izgradnja sveta sutrašnjice“; na Svetskom sajmu u Njujorku 1964–1965, to je bio „Mir kroz razumevanje“; Od Svetskog sajma 1988. u Brizbejnu pa nadalje, zemlje su počele da koriste izložbe kao platformu za poboljšanje svog nacionalnog imidža kroz svoje paviljone. Na „Ekspo 2000“ u Hanoveru, zemlje su izgradile sopstvene arhitektonske paviljone, ulažući u proseku 12 miliona evra svaka. S obzirom na ove troškove, vlade ponekad oklevaju da učestvuju, jer koristi možda i ne opravdavaju troškove. Međutim, iako je efekte teško izmeriti, nezavisna studija za holandski paviljon na „Ekspo 2000“. procenila je da je paviljon (koji je koštao oko 35 miliona evra) doneo oko 350 miliona evra potencijalnih prihoda holandskoj ekonomiji.
SPECIJALIZOVANE izložbe su manjeg obima i ulaganja i generalno kraćeg trajanja; između tri nedelje i tri meseca. Ranije su se ove izložbe zvale Specijalne izložbe ili Međunarodne specijalizovane izložbe, ali se ovi termini više ne koriste zvanično. Njihova ukupna površina ne bi trebalo da bude veća od 62 hektara, a organizatori treba da izgrade paviljone za države učesnice, bez zakupnine, naknada, poreza i troškova. Najveći paviljoni ne bi trebalo da budu veći od 1.000 m2. Između dve Svetske izložbe može se održati samo jedna specijalizovana izložba. Specijalizovane izložbe (formalno poznate kao međunarodno priznate izložbe) obično su ujedinjene preciznom temom—kao što su „Energija budućnosti“ („Ekspo 2017“ Astana), „Živi okean i obala“ („Ekspo 2012“ u Jeosu) ili „Zabava u doba Tehnologija“ („Brisbejn“, „Ekspo 1988“). Takve teme su specifičnije od šireg obima svetskih izlaganja.
NjUJORK 1939: futurističke građevine bile su simbol izložbe
Specijalizovane izložbe su obično manjeg obima i jeftinije za održavanje za komitet domaćina i učesnike, jer su arhitektonske naknade niže i oni treba samo da prilagode prostor paviljona koji je besplatno obezbeđen od organizatora, obično sa već završenom montažnom konstrukcijom. Zemlje tada imaju mogućnost da „dodaju“ sopstvene boje, dizajn itd. spoljašnjoj strani montažne konstrukcije i popune unutrašnjost sopstvenim sadržajem. Ove izložbe daju zemljama organizatorima više prostora da razmahnu maštu i pokažu svoj karakter.
To nigde nije eksplicitno određeno, ali je činjenica da svetske izložbe, bilo koje vrste, se ne održavaju u vreme velikih sukoba. Kada se pogleda spisak održanih svetskih izložbi, lako je utvrditi da je možda samo jedna izložba tipa EKSPO održana u vreme sukoba i to u SAD u vreme Prvog svetskog rata. To je bila izložba nazvana „Međunarodna izložba Panama-Pacifik“, koja je održana u San Francisku i trajala skoro čitave godine, od februara do decembra 1915, u vreme najveće ofanzive Nemačke na Srbiju i strašnog povlačenja srpske vojske i civila preko Albanije.
IZLOŽBA je, naravno, najavljena i pripremana mnogo ranije, sa glavnim ciljem da se tokom njenog trajanja otvori godinama građen Panamski kanal, značajna komunikacija koja je omogućila skraćivanje vremena plovidbe između Atlantskog okeana i Pacifika, a koji je počeo da se kopa 1883, dok su građevinski radovi trajali od 1904. godine do 1914. Osim toga, američke vlasti su ovu izložbu delimično planirale i da bi se, kroz njene troškove, sanirale posledice snažnog zemljotresa, koji je pogodio taj region 1906. godine.
Upadljiv je mali broj zemalja učesnica (24), jer se rat tada već bio počeo da približava američkom kontinentu, a svakodnevne vesti su upozoravale na dejstvovanje nemačkih podmornica nedaleko od američkih obala…Ali, u San Francisku nisu odustajali od američkog načina da se ono što oni rade prikaže velikim. Jedna od akcija bilo je uspostavljanje direktne telefonske linije iz Njujorka do Panamskog kanala, kako bi građani na suprotnoj američkoj obali, „telefonom mogli da čuju talase Tihog okeana“, kako se drugačije naziva Pacifik.
TESLIN TRIJUMF NA ČIKAŠKOJ IZLOŽBI: U Teslinim staklenim cevima zasijalo je ime srpskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja
Piše Dragan Milenković
17. 01. 2024.
U ČIKAGU od 5. maja do 31. oktobra 1893. održana je Svetska kolumbijska izložba, poznata i kao „Svetska izložba u Čikagu“, povodom proslave 400. godišnjice dolaska Kristifora Kolumba u Novi svet 1492. godine.
Centralni deo sajma, održanog u Džekson Parku, bio je veliki bazen pun vode koji je trebalo da predstavi putovanje na koje je Kolumbo krenuo u Novi svet. Izložba je bila velelepan društveni i kulturni događaj i imala je dubok uticaj na američku arhitekturu, umetnost, američki industrijski optimizam i imidž Čikaga.
Izgled Kolumbijske izložbe u Čikagu, delo nekolicine američkih arhitekata, pratio je principe dizajna Beaux-Art , odnosno principe neoklasične arhitekture zasnovane na simetriji, ravnoteži i sjaju. Okrečene u belo, 14 velikih zgrada sajmišta dobilo je odmah naziv „Beli grad“. Da atmosfera bude prijatnija pobrinuli su se brojni muzičari, pojdinci i ansambli, a u ukrašavanju je učestvovalo mnogo slikara i dizajnera.
Izložba je obuhvatala 690 hektara (2,8 km2), sa skoro 200 novih, ali privremenih zgrada pretežno neoklasične arhitekture, kanala i laguna, i ljudi i kultura iz 46 zemalja. Ukupno 27. 300. 000 ljudi prisustvovalo je izložbi tokom šestomesečnog trajanja. Njen obim i veličina daleko su premašili sajmove u drugim delovima sveta i postao je simbol novonastale američke izuzetnosti, na isti način na koji je Velika izložba postala simbol viktorijanske ere Velike Britanije.
SVEČANOSTI „posvećenja“ sajmišta održane su 21. oktobra 1892. godine, ali je Svetska izložba zapravo otvorena za javnost tek 1. maja 1893.da bi trajala do 30. oktobra 1893. Pored obeležavanja 400. godišnjice „otkrića Novog sveta“ iz evropske perspektive, izložba je takođe poslužila da se svetu pokaže da je Čikago, kao Feniks, ustao iz pepela Velikog požara u Čikagu, koji je uništio veći deo grada 1871. godine.
Iako je sve delovalo grandiozno i spektakularno, bilo je malo toga za pamćenje: Norveška je učestvovala tako što je poslala repliku vikinškog brod, koji je, sa posadom od 12 ljudi prešao Atlantik. Posetioci paviljona Luizijane dobili su po jednu sadnicu čempresa. To je rezultovalo u širenju čempresa širom SAD. Duž obala jezera, posetioci na putu do kazina „putovali“ su pokretnim trotoarom, prvim u svetu. Čuveni arhitekta Frenk Lojd Rajt je kasnije napisao da je u Čikagu „Ovim ogromnim usponom grandomanije potvrđen strah da će domaća arhitektura biti vraćena najmanje pedeset godina unazad“.
Dana 9. oktobra 1893. godine, datum označen kao Dan Čikaga, sajam je postavio svetski rekord u posećenosti događajima na otvorenom, okupivši 751.026 ljudi. Dug za sajam je ubrzo plaćen čekom na 1,5 miliona dolara (što je ekvivalentno 48,9 miliona dolara u 2022).
MEĐUTIM, na ovoj izložbi briljirao je Nikola Tesla i njegov sponzor Vestinghaus. Najblistaviji trenuci u karijeri Nikole Tesle, koji je bio u punoj snazi, imao je 37 godina, dogodili su se upravo ovde, kada je osvetlio Beli grad, kako su tada zvali deo Čikaga na kome je održana izložba. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu bila je međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. Glavnu ulogu imala je Vestinghausova kompanija i Teslin sistem naizmeničnih struja, za koji je ova izložba bila od presudnog značaja.
LIST „Njujork tajms“ izvestio je 1. maja 1893. godine o otvaranju izložbe: „Blesnule su zgrade, fontane, trgovi, čitav jedan grad, izgrađen za ovu priliku“. Tesla je na ovoj izložbi imao zaseban štand iznad kojeg je stajao svetleći natpis: „Dobro došli električari!“ On je poput pravog čarobnjaka mnogo puta pred zadivljenom publikom ponavljao svoje oglede, propuštajući kroz svoje telo struje visokog napona. U Teslinim staklenim cevima zasijala su imena Faradeja, Maksvela kao i srpskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja.
Ceo prostor bio je osvetljen reflektorima različitih boja, čija je svetlost treperila na fontanama, tako da su prisutni imali utisak da se nalaze u nekom svetu iz bajke. Mnogi su plakali od sreće.
Tom prilikom Tesla je prikazao i prvi električni sat koji je bio povezan s oscilatorom kao i svoj prvi kalem s probojnim pražnjenjem. Obični posetioci nisu imali predstavu o pojavama koje je Tesla demonstrirao, pa kada je svoje telo podvrgavao visokom naponu pomoću visokofrekventnih struja, varnice svetlosti izbijale bi iz njegove figure, tako da su ljudi vikali u strahu od te čudne pojave.
TESLA je prikazao grejne šipke od gvožđa, topljenog olova i lima u elektromagnetnom polju specijalno napravljenih visokofrekventnih kalemova. U mašinskoj sali Vestinghaus je prikazao različite komercijalne motore i demonstrirao kako se pomoću rotorskog konvertora, polifazna naizmenična struja može preobraziti u jednosmernu struju, koja pokreće motor lokomotive.
Novinar koji je posetio Teslin štand zapisuje: „Gospodin Tesla je puštao struju napona preko 200.000 volti, koja je vibrirala nekoliko miliona puta u sekundi, i prikazivala se kao zaslepljujući tok svetlosti. Nakon tako upečatljivog opita, koji, usput budi rečeno, niko od prisutnih nije želeo da lično ponovi, odelo i telo gospodina Tesle bi nastavili da izvesno vreme emituju fine iskrice aure ili krhotine svetlosti.“
Vestinghausova kompanija, specijalno za kolumbijsku izložbu, napravila je u to vreme najveću električnu centralu višefazne struje snage 9.440 kilovata. Ova centrala napajala je 180.000 sijalica, više stotina lučnih lampi, a služila je i za pogon vučnih motora električnog omnibusa kao i za snabdevanje demonstracionih uređaja za prenos električne energije po Teslinom sistemu.
Kolumbijska izložba označila je prekretnicu u razvoju industrije, jer je konačno prevagnuo Teslin sistem, ulazeći u široku upotrebu. Vestinghaus je trijumfovao, a pristalicama jednosmernih struja zadat je odlučujući udarac.
BLISTAVI TRENUCI
TE 1893. GODINE, na svetskoj izložbi u Čikagu Tesla je imao najblistavije trenutke u svojoj karijeri. Dobio je značajna priznanja, održao nekoliko izvanrednih predavanja, a kao vrhunac i kruna tog uspeha krajem te godine obavešten je o odluci da će se njegov polifazni sistem primeniti na Nijagarinim vodopadima. Tesla je tokom te godine, održao i dva čuvena predavanja, u Franklinovom institutu u Filadelfiji, a drugo, u Nacionalnom udruženju za električno osvetljenje u Sent Luisu.
PARISKA IZLOŽBA KAO NAJAVA DVADESETOG VEKA: Srpski paviljon u Parizu svojio je 19 zlatnih, 69 srebrnih i 98 bronzanih medalja
18. 01. 2024.
POSLE izložbe u Čikagu, jedna od najvažnijih svetskih izložbi svih vremena, možda i najvažnija, bila je Svetska izložba u Parizu 1900. godine.
Exposition Universelle 1900 bio je zvanični naziv jubilarne svetske izložbe održane u Parizu, prestonici Francuske, koja je trebalo da pokaže dostignuća prethodnih vekova, u kojima je Pariz, na neki način, dugo bio „centar sveta“, kao i da da podsticaj novom 20. veku.
Izložba je trajala od 15. aprila do 12. novembra 1900. Posetilo ju je više od 50 miliona posetilaca, što je broj koji je sledeća nadmašila tek Svetska izložba u Osaki 1970. Donela je Francuskoj prihod od 7 miliona ondašnjih franaka.
Posebna komisija kojoj je predsedavao Gustav Ajfel je zlatnom medaljom nagradila Lavra Proskurjakova za projekat mosta preko reke Jenisej kod Krasnojarska. Sajam je okupio više od 76.000 izlagača, na prostoru od 1,12 kvadratnih kilometara. Za ovu izložbu je podignuto mnogo zgrada i objekata, koji su i danas ponos Pariza; Stanica Lion, Stanica d’Orsej (danas je pretvoren u Muzej d Orsej ), Most Aleksandra Trećeg, Grand Pale, ……. Za ovu veliku manifestaciju puštena je u rad i prva linija Pariskog metroa poznata kao „Linija 1“. ( Na ovom mestu moramo da podstima da se u pojedinim glasilimo često pojavljuje da je za ovu priliku podignut i Ajfelov toranj. Međutim, ovaj simbol Pariza, iako se nalazio u samom centru sajmišta, podignut je za prethodnu svetsku izložbu koja je u francuskoj prestonici bila 1889.godine.)
Održana je u centralnim delovima Pariza i na obalama Sene između njih, sa još jednom dodatnom izložbom. U okviru izložbe održani su mnogi međunarodni kongresi i drugi događaji, uključujući Letnje olimpijske igre 1900. godine.
Velika izložba 1900. je privukla međunarodnu pažnju na stil Art Nuvo. Izložba je Francusku predstavila kao veliku kolonijalnu silu, kroz brojne paviljone izgrađene na brdu palate Trokadero.
Treba reći da se veština što se tiče samog izlaganja usavršavala od izložbe do izložbe. Postupno se formiraju strogi zahtevi za izložbene paviljone, za izlaganje proizvoda. Do kraja veka stil secesije imao je veliki uticaj na svetske izložbe, potiskujući svojim racionalizmom nemarnost eklekticizma. Uticaj Art Nuvoa postao je jasan na Pariskoj izložbi 1900. godine. Postoji podela ne samo po zemljama i proizvođaču, već i po industrijskim odsecima. Izrađuju se modeli, prikazuju se proizvodni procesi. Stalno su se usavršavali i stari načini prikazivanja, diorame i panorame (prvu dioramu u Parizu su 1822. postavili Duger i Batan u zabavne svrhe). Slike i gravure koje prikazuju fabričke hale zamenjene su maketama tih fabrika, pa čak i dioramama. Tehnološki napredak zahtevao je da se u izložbenim štandovima koriste crteži, tablice, dijagrami i najnoviji izum – fotografija.
VEĆ NA prvoj svetskoj izložbi 1851. godine pojavio se problem kretanja posetilaca po izložbenom prostoru. Tako je stvoren prvi izložbeni sistem prevoza (omnibusi). Kasnije, na izložbi u Čikagu (1893.) prvi su put korišćeni „pokretni trotoari“ koji su dnevno na pokretnoj traci prevozili i do 10 hiljada posetilaca. Postojao je problem umora posetilaca. Organizacija rekreacijskih područja dovela je do stvaranja cele industrije zabave, što se poklopilo sa željom organizatora da nadoknade ogromne troškove i, kako su tada rekli, „ne igraju više u žalosnom deficitu“. Tu su pomogla pozorišta, restorani, kao i razne atrakcije, isplativi spektakli, takozvani „NOKTI“.
Jedno od upečatljivih dostignuća vezanih uz korišćenje električne energije u tehnologiji je razvoj metalurgije aluminijuma. Aluminijum se smatrao skupim metalom, ali od trenutka kada se za njegovu proizvodnju počela da koristi električna struja, cena mu je pala deset puta. Aluminijum je počeo da se koristi za automobilske delove i za žice električnih instalacija. Francuzi su na izložbi prikazali most od aluminijuma dužine 15 m i težine 1500 kg. Izložba iz 1900. godine omogućila je praćenje neverovatnih uspeha aluminijumske industrije…
NA IZLOŽBI u Parizu posetioce su ponovo iznenadile sijalice ruskog inženjera Aleksandra Lodyginova. Kad je štampa podigla buku oko Edisonovih sijalica sa vlaknima od bambusa, autori kataloga Svetske izložbe opisali su Lodyginove eksperimente na proizvodnji sijalica i podsetili: „Iz ovoga proizilazi da je proizvodnja ugljena za sijalice kalciniranjem organskih proizvoda prvi put korišćena u Rusiji , a ne u drugim zemljama.“ Ali, poznavaoce je još više oduševio najveći trofazni dinamo na svetu snage 4500 KS po ideji i nacrtima Mihaila Osipoviča Dolivo-Dobrovolskog. Izgradila ga je fabrika za električne svetiljke u Berlinu.
Svetska izložba u Parizu značila je mnogo i za Srbiju! Prvih godina posle dobijanja nezavisnosti 1878. godine, Srbija je sklopila trgovinske sporazume sa svim najrazvijenijim državama Evrope. Poziv da učestvuje na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine mlada shvatila je veoma ozbiljno. Sem toga, bila je to nova prilika za međunarodnu afirmaciju, ostvarivanje novih kontakata, predstavljanje nacionalnih ciljeva i čvršće vezivanje za Francusku.Formiran je Odbor za izložbu u Parizu, koji je okupio istaknute profesore i stručnjake iz različitih oblasti. Svi listovi su objavili poziv odbora da se se građani koji imaju neki svoj vredan proizvod, prijave za učešće na Svetskoj izložbi. Srbija je u Parizu nastupila sa mnogo različitih proizvoda (vino, hrana, tkanine, minerali). Uspeh srpskih izlagača bio je veliki. Osvojeno je 19 zlatnih, 69 srebrnih i 98 bronzanih medalja.
NASTUPA ERA AUTOMOBILA
IZLOŽBA u Parizu, u praskozorje dvadesetog veka, najvaila je eru automobilske industrije. Evo teksta jednog savremenika o koji najavljuje njenu budućnost: „Može se reći da od 1900. Pariskom izložbom, počinje nova era u Evropi sa razvojem automobilizma i zamenom fijakera sa konjima na ulicama gradova. Verovatno će u 20. veku automobili zameniti konjske zaprege. Izložba automobila na Pariskoj izložbi je to, čini mi se, u potpunosti potvrdila. Bili smo iznenađeni brojem automobila na izložbi. Isto se može reći i za automobile na ulicama Evrope, uglavnom u Berlinu, a posebno u Parizu. U Parizu postoje čak i fijakeri koji rade kao taksi. Od francuskih automobila pažnju na sebe skrenula su braća Pežo…“
SRBIJA JEDINA MONARHIJA NA PETOJ IZLOŽBI U PARIZU: Naš paviljon smatran za jedan od najuspešnijih 1889. godine
Piše : Dragan MILENKOVIĆ
19. 01. 2024.
PETA od deset velikih izložbi održanih u Parizu između 1855. i 1937, Pariska izložba 1889 godine , trajala je od 5. maja do 31. oktobra, privukla je više od 32 miliona posetilaca, na njoj je učestvovalo 61.722 zvaničnih izlagača, od kojih je 25.000 bilo izvan Francuske.
Izložba je održana u čast 100. godišnjice „Oluje Bastilje“, koja je označila početak Francuske revolucije, pa su je zbog toga bojkotovale skoro sve evropske zemlje sa monarhijama: Nemačka, Austrougarska, Belgija, Španija, Velika Britanija, Italija, Holandija, Portugalija, Rusija i Švedska.
Zvanično je učestvovalo 30 zemalja, među kojima SAD, Grčka, Srbija, Japan i dva britanska dominiona Novi Zeland i Tasmanija. Organizovana je, između ostalog, kao način da se podstakne ekonomija i izvuče Francuska iz ekonomske recesije, a taj cilj je postignut: ukupan trošak izlaganja iznosio je 41.500.000 franaka, dok je prihod bio 49.500.000 franaka.
Najčudnije je to što je baš za tu bojkotovanu izložbu podignuta Ajfelova kula, prvo kontroverzni spomenik, koji je izazivao sumnjičenja, zbog bojazni da će „pokvariti imidž i lepotu“ centralnog dela francuske prestonice, a kasnije jedna od najpoznatijih građevina svetskih izložbi, i, do sada, najpopularniji simbol Pariza.
Ajfelova kula je metalni toranj sagrađen je na Marsovim poljima, povodom 100-godišnjice Francuske revolucije i kao „glavna kapija“ za Svetsku izložbu. Gradnja je započeta 1887, a završena je pred otvaranje same izložbe. Naziv je dobila po projektantu inženjeru Gistavu Ajfelu, do 1930. je bila najveće zdanje na svetu sa svojih 324 m visine (zvanično 330 m), a i danas je značajna turistička atrakcija sa preko 5,5 miliona posetilaca godišnje. A bilo je po prvobitnoj ideji da se po završetku izložbe sruši…
IZLOŽBA je zauzimala dva velika mesta, Marsovo polje na levoj obali reke Sene, gde su bili Ajfelova kula, Palata mašina i Palate lepih i slobodnih umetnosti. Izložba se prostirala preko Sene do desne obale, do palate Trokadero, koja je podignuta na visovima za izložbu 1878. godine. Padina od palate Trokadero do Sene bila je ispunjena terasama, fontanama, baštama i hortikulturnim eksponatima.
Odvojeno, manje mesto, na velikoj aveniji Invalida, upotrebljeno je za smeštaj paviljona francuskih kolonija. Ovaj odeljak je sadržao brojne restorane i kafea sa hranom iz Indokine, Severne Afrike i drugih kuhinja iz celog sveta. Kolonijalni paviljoni su, po zamisli domaćina, prenosili „multikulturalnost francuskih kolonija“. Tropska sela, improvizovana za tu priliku, u koja su dovedeni tamnoputi ili žuti stanovnici kolonija, da bi posetiocima izložbe prikazivali svoj svakodnevni život, u nekima su izazivali mučninu i neprijatan osećaj da gledaju „ljudski zoološki vrt na otvorenom“.
Srbija je bila prva nacija koja je podnela prijavu da zvanično učestvuje na Univerzalnoj izložbi u Parizu 1889. čim je francuska vlada objavila nameru o njenom održavanju. Vlada kralja Milana zatražila je od komora kredit od 100.000 franaka, što je odmah izglasano. Ovaj kredit nije bio dovoljan, jer je Centralni komitet Beograda, kojim je predsedavao Jevrem Gudović, u Srbiji potrošio 160.000 franaka, jer je samo postavljanje paviljona na Marsovom polju koštalo 60.000 franaka.
EVO opisa srpskog štanda, kako ga je dao „Plavi vodič“, listova „Figaro“ i „Petit žurnal“, objavljenog 1989. za posetioce te uzložbe: „Srpski deo, koji se prostirao na površini od 560 kvadratnih metara i nalazio se između grčke i japanske izložbe, imao je monumentalnu fasadu na širokoj Aveniji de Sufren, a taj paviljon smatran je za jedan od najuspešnijih na Izložbi. Projektovao ga je francuski arhitekta Lafanež, u najčistijem srpsko-vizantijskom stilu. Sastavljen je od emajliranih mozaika, uokvirenih belim mermernim pločama i daje utisak srpske narodne arhitekture, od koje se u samoj Srbiji mogu naći veoma retki tragovi, jer je turska okupacija uništila najveći deo.
Unutrašnjost srpskog dela je bila u potpunosti prekrivena ćilimima domaćih fabrika. Pored ovih tepiha, koji su veoma bogate boje, što ih nije sprečavalo da budu veoma jeftini, primećuju se pre svega veoma brojne izložbe suve šljive: ovo je jedna od najznačajnijih grana srpske industrije. Velike količine se šalju u Ameriku. Nešto dalje, izložba gospodina Đorđa Vajferta, velikog beogradskog pivara, čiji su proizvodi veoma poznati u celom donjem Podunavlju. Vidimo i prve uzorke platna koje Srbija proizvodi već nekoliko godina. Brojni uzorci ruda dokazuju rudno bogatstvo Srbije i objašnjavaju, zajedno sa žitaricama u prehrambenom delu, brojne finansijske kreacije koje su u Srbiji u poslednjih deset godina nastale kapitalom iz srednje Evrope.
Nešto dalje, zvanična izložba arsenala Kragujevac pokazuje napore koje je Vlada Srbije ulagala da naoružanje vojske bude u skladu sa savremenom naukom. Ipak, ono što je najviše zainteresovalo posetioce su nacionalni proizvodi Srbije. Pre svega, vezene tkanine koje veoma podsećaju na turski vez. Zatim tu su seljačke jakne, od kojih su neke izvezene sa umetnošću i ukusom kakav se ne bi očekivao“.
ODBOR za Parisku izložbu formiran je 17. januara 1888. godine. Za njegovog predsednika postavljen je Jevrem Gudović, ministar na raspoloženju. Među njegova 22 člana našli su se istaknuti profesori Velike škole, poznati naučnici i stručnjaci raznih privrednih grana. Navodimo samo neka imena: Sima Lozanić, Mihailo Valtrović, dr Laza Lazarević, Marko Leko, Luka Ćeković, Jovan Bajloni, Kosta Gaušanović i dr.
Odbor se februara obratio narodu „Pozivom na Parisku izložbu“, koji je poslao svim novinama (bilo ih je 21) da ga objave. Molbi su se odazvali i srpski vinari, koji su tim povodom održali „Vinarski zbor“ 1. i 2. februara 1889. (po starom kalendaru), na dan Sv. Trifuna, vinogradarskog zaštitnika u Nišu. Na izložbi su prikazani uzorci različitih vrsta vina… Njihovo vreme nastajanja – proizvodnje bilo je različito. Tako je proizvođač Arsa Lukić, iz Sreza ključkog, Okruga krajinskog, izložio belo vino iz 1861. god., a crna vina iz 1863. i 1872. god. Poznati čačanski pivar i trgovac Ferdinan Kren izložio je belo negotinsko vino iz 1876, crno župsko vino iz 1881, a Sava Popović iz Zaječara, belo vino iz 1879. godine.
SRBIJA IZLOŽILA MALO ČUDO – PRETEČU RAČUNARA: Strani dopisnici puni reči hvale – Srpski paviljon najbogatiji po zdanju i najlepši po stilu
Piše : Dragan MILENKOVIĆ
20. 01. 2024.
KRALjEVINA Srbija je prvi put učestvovala na nekoj od svetskih izložbi 1885. godine u Antverpenu, u Belgiji, gde je bila jedna od 25 država, pored Francuske, Nemačke, Austrije, Kanade, Velike Britanije, Otomanskog carstva, Portugalije, Španije, Kraljevine Rumunije i Sjedinjenih Američkih Država.
U tim danima Srbija je još pokušavala da nađe svoje uporište kako u stvaranju sopstvenog specifičnog identiteta, sklještena između Habzburškog i Osmanskog carstva, dok je istovremeno tražila uporište između Rusije i Zapada.
Sedam godina nakon sticanja nezavisnosti i međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu 1878, Svetska izložba u Antverpenu bila je njena oprva prilika za javnu pojavu na međunarodnoj sceni, tačno tri godine nakon što je postala Kraljevina na čijem je čelu bio kralj Milan Obrenović. Srbija je dobila mali deo glavnog paviljona (označenog kao Sibir), između Španije i Rumunije i naspram Švajcarske. Paviljon Srbije zauzimao je površinu od 125 kvadratnih metara, ugostio je ukupno 302 izlagača, a tokom izložbe predstavnici naše zemlje osvojili su ukupno 157 nagrada.
A kako je 1899. na Svetskoj izložbi u Parizu postigla značajan uspeh i dobila brojne medalje, što je mladu kraljevinu obavezivalo, poziv za učešće i naredne 1900. godine shvaćen je veoma ozbiljno. Sem toga, bila je to nova prilika za međunarodnu afirmaciju, ostvarivanje novih kontakata, predstavljanje nacionalnih ciljeva i čvršće vezivanje za Francusku. Srpskim Kraljevskim odborom za Parisku izložbu predsedavao je državni savetnik Svetozar Gvozdić, a članovi su bili ugledni stručnjaci iz oblasti predviđenih propozicijama izložbe. Osim njih, u pripremi koja je počela još 1897. godine, učestvovali su načelnici okruga, resorni ministri i kulturni i javni radnici.
SRBIJA je mogla da mirno osmisli sopstveni paviljon i uredi ga po svom nahođenju i materijalnim mogućnostima za predstavljanje svega traženog, sem slikarskih i vajarskih dela koja su se izlagala zasebno. U tu svrhu kralj Aleksandar Obrenović izdao je nalog da se obezbedi 500 metara kvadratnih zemljišta pored Sene za izgradnju paviljona, za tu izložbu od 14. aprila do 12. novembra 1900, u čast dostignuća veka koji je prošao i ubrzao razvoj na ulazu u sledeći vek. Izložbu je posetilo više od 50 miliona ljudi, enormna cifra za to doba, poređenja radi, ovu brojku je nadmašio samo broj posetilaca na izložbi u Osaki 1970. godine.
Nacrt paviljona je izradio profesor Velike škole Milan Kapetanović, minhenski đak, arhitekta koji je već imao dosta značajnih projekata, poput zgrade Klasne lutrije i nacrta za uređenje Kalemegdana, glavne planove i detalje osmislio je arhitekta Milorad Ruvidić, a angažovan je i ugledni francuski arhitekta Ambroaz Bodri. Bila je to zgrada solidnih razmera u srpsko-vizantijskom stilu, podignuta u maniru moravske škole, koja je podsećala na srpske manastire, ponajviše (za neke) možda na Gračanicu, a drugima na crkvu Svetog Marka u Beogradu.
Osnova je bila kvadratna, sa četiri manja i jednim centralnim velikim kubetom, s ulazom koji natkriljuje kube iznad kojeg se nalazio grb Kraljevine Srbije. Levo i desno od ulaza bili su aneksi ukrašeni polukružnim otvorima. Po zamisli, trebalo je da paviljon bude od cigle i kamena, ali zbog manjka finansija, ipak je on napravljen od drveta. . Izgled je idejno bio skup nacionalnih mitova, prikaz predotomanske uzvišenosti, putovanje u prošlost. Neki savremeni autori u srpskom paviljonu videli su tada „Gračanicu pokraj Sene“. U svakom slučaju, Srbija je dobila istaknutu lokaciju pored reke u blizini mosta Alma, gde je sagradila veličanstvenu građevinu od belog mermera površine preko 500 kvadratnih metara.
SVI naslovi stranih dopisnika o srpskom paviljonu bili su slični, puni reči hvale, saglasni da je najbogatiji po zdanju i najlepši po stilu i da se Srbija u potpunosti odvajala od drugih izlagača. Prvog dana izložbe samo je naš paviljon bio u potpunosti završen, te je i sam francuski predsednik Emil Lube, ploveći Senom tik uz građevinu koja je predstavljala Srbiju, bio vidno oduševljen. Mogao je čuti tamburaški orkestar „Vila“ koji je sve vreme na terasi paviljona zabavljao posetioce koji su došli da vide šta Srbija ima da ponudi.
Unutra svi bi bili oduševljeni raznovrsnošću izloženih predmeta i dekorom koji je bio pun nacionalnih mitova i slika Srbije pre turskih osvajanja, vodeći posetioce u srednjovekovnu prošlost zemlje. U Beogradu su prikupljene najlepše narodne nošnje iz svih krajeva Stare Srbije i ništa nije bilo bogatije i lepše od te svetle odeće ukrašene vezom, uz dodatak brojnog nakita. Umetnički izrađene lutke bile su obučene u ove nošnje i sve to je predstavljalo jedan etnografski muzej koji je plenio lepotom i raskoši narodnog rukodelja.
Između nošnji se nalazila velika staklena vitrina u kojoj je u obliku piramide bio izložen najbolji srpski duvan za koji će srpski izlagači dobiti čak tri prve nagrade. Unutar paviljona su dominirali pirotski ćilimi, a dve Piroćanke su pred gledaocima na razbojima razvijale ove čuvene ćilime. Na prikupljanju ovih ćilimova sarađivala je i Savka Subotićka, jedna od osnivača i prva predsednica Kola srpskih sestara, koja je tada radila u Nišu i u Pirotu, ali izložba narodnih rukotvorina nije priređena po njenoj koncepciji, po kojoj je Srbija daleko više trebala dati. Međutim, Savka je bila zadovoljna kako je izložba prošla i usvojoj knjizi „O našim tkaninama i rukotvorinama“ kaže: „Na poslednjoj pariskoj izložbi francuski narod je skinuo kapu pred srpskim narodom i to ne samo iz konvencionalne učtivosti domaćina prema svome gostu. Velika zbirka ćilimova, pre no što je poslata u Pariz, bila je izložena u Kolarčevoj sali, gde sam i sama zbirku videla, diveći se lepoti ćilimova.“
Kraljevina Srbija nije zaboravila ni svoje slikare, vajare, književnike i ostale umetnike da predstavi svetu. Među izloženim predmetima posebno mesto su imale umetničke slike Paje Jovanovića, Marka Murata, Riste Vukanovića, Đorđa Krstića, Stefana Todorovića. Svet je još više govorio o uspehu srpskog vajarstva na Svetskoj izložbi, kada je Zlatnu medalju Prvog reda za tu oblast za delo „Kosovski spomenik“ dobio je Đorđe Jovanović. To je onaj spomenik koji i sada stoji u centru Kruševca, na trgu Kosovskih junaka. Pored njega na izložbi su učestvovali i vajari Petar Ubavkić i Simeon Roksandić. Srpskoj skulpturi koja je još bila pod uticajem akademizma, uprkos novim tendencijama u evropskoj umetnosti, odato je priznanje, što je dovelo do afirmacije skulpture u srpskom društvu, u kojoj je tada primat imalo slikarstvo. Ogroman broj dela srpskih književnika krasila su police srpskog paviljona.
TRIJUMF VIDOVDANSKOG ISTORIJSKOG MITA U RIMU: Italijanska kraljica Jelena, ćerka kralja Nikole, 1911. govorila je pesme o Kosovu
Piše : Dragan MILENKOVIĆ
21. 01. 2024.
SRBIJA je na početku 20. veka doživela zaslužan, ali, za mnoge u Evropi, potpuno neočekivan trijumf na Međunarodnoj izložbi umetnosti 1911. ( Esposizione internazionale d’arte) u Rimu.
Izložba je organizovana u cilju proslave 50. godišnjice ujedinjenja Italije, iste godine kada i Drugi svetski sajam u Torinu (koji je imao više naučni fokus). Označio je početak stvaranja Nacionalnog rimskog muzeja. Opšte prognoze za eventualni uspeh ovih manifestacija bile su loše tokom leta 1911. zbog teških vremenskih uslova, kao i epidemije kolere.
Sajam je bio otvoren od 29. aprila do 19. novembra 1911. godine i imao je 7.409.145 posetilaca. Zemlje učesnice bile su Austrija, Belgija, Francuska, Nemačka, Japan, Engleska, Rusija, Srbija, Španija, SAD, Mađarska i Italija.
Na izložbi u Torinu Srbija je predstavljena u velelepnom paviljonu koji je ponovo u srpsko-vizantijskom stilu dizajnirao majstor srpske secesije Branislav Tanazević. Umetnička izložba u Rimu je, međutim, uz potpuno iznenađenje modernističkim pristupom, ostala zapamćena, po potpuno originalnom paviljonu, koji su, specijalno za tu priliku projektovali arhitekta Petar Bajatović i dvojica vajara Ivan Meštrović i Toma Rosandić. Vajari su pomagali arhitekti, kako bi zgradu srpskog paviljona prilagodili želji da se zajedno izlože 222 umetnička dela, od kojih su veliki deo bile umetničke slike srpskih slikara (Retrospektiva srpskog slikarstva do 1911) i skulpture, od kojih je najveći deo isklesao Ivan Meštrović u okviru svoje postavke „Vidovdanskog hrama“.
PRVA iznenađenja javnosti počela su kada se čulo da će mala grupa umetnika iz grupe „Medulić“, koju je predvodio Meštrović, izlagati u srpskom paviljonu, a ne u jednom od dva paviljona koje je imala njihova država Austrougarska (austrijski i mađarski), a još veće je iznenađenje bilo kada se videlo da je postavka koju je formirao Meštrović zasnovana na srpskom istorijskom mitu i za Evropu „svežim i veličanstvenim“ iznenađujućim epskim pesmama Kosovskog ciklusa, čiji tekstovi su bili prevedeni, objašnjeni i štampani u katalogu. Srpski mit bio je toliko sličan, ali toliko, ipak, različit od starih grčkih i rimskih mitova, poznatih Evropi. U katalogu, postavka je imala naziv „Kosovski hram“, tek kasnije je zaživeo naziv „Vidovdanski“.
Meštrović je odrastao uz dedu i babu u Otavicama, u Dalmaciji, delu koje se naziva „Dalmatinsko Kosovo“, i od rođenja je znao napamet sve srpske epske pesme o Kosovskom boju. Tu u Dalmaciji, započeo je da uči obradu kamena kod lokalnog kamenoresca, kod koga je učio i Toma Rosandić. Meštrović je bio pobornik Jugoslovenstva, došao je rano u sukob sa austrijskim vlastima, a u Beograd je prvi put došao 1904. da uradi bistu Petra Prvog Karađorđevića.
MEĐUNARODNA javnost, okupljena u Rimu, posvetila je možda i veću pažnju srpskom paviljonu, jer je na njegovo otvaranje došao italijanski vladar Vitorio Emanuel Treći od Savoje, sa suprugom Elenom (u stvari Jelenom, ćerkom crnogorskog kralja Nikole Petrovića). Jelena je sa Nadeždom Petrović, Mirkom Račkim i drugim slikarima, glasno govorila epske pesme o Kosovu, koje je znala napamet, i ostavila tako utisak na sve prisutne, posebno novinare.
Oduševljenje je bilo veliko kada se ubrzo čulo da je žiri glavnu nagradu za slikarstvo dodelio austrijskom slikaru Gustavu Klimtu, a za vajarstvo nagrađena je postavka „Kosovskog hrama“, koju je uradio Meštrović.
„Vidovdanski hram nikada nije izgrađen (Meštrović je želeo da on bude na Gazimestanu, između Labe i Sitnice, gde se odigrala bitka), ali je postavka i kasnije drvena maketa hrama jasno govorila o njegovoj velelepnosti i originalnosti.
Spomen-mauzolej, a ne verski objekat trebalo je da bude dug oko 250, a širok oko 200 m. Hram je zamišljen kao kombinacija egipatskih, grčkih i rimskih paganskih hramova. Ulaz u hram je isti kao i kod egipatskog hrama. Visoka vrata na čijem vrhu se nalazi friz sa devet simetrično raspoređenih konja i sokolova (motiv iz pesme „Smrt majke Jugovića“), većih od prirodne veličine. S leve i desne strane ogromnog ulaza su dva manja ulaza sa leve i desne strane, kad se uđe na glavna vrata, nalik nišama. Kada uđete u dugi hodnik (oko 100 m) naći ćete se u kolonadi karijatida iznad kojih je plavo nebo. Žene dopola nage, bez izraženih seksualnih atributa, predstavljaju udovice, majke i sestre poginulih junaka. (Na stepeništu sa unutrašnje strane ulaza u Narodni muzej u Beogradu iz Vasine ulice, mogao je da se vidi deo tih karijatida).
NADMOĆ SSSR I NEMAČKE IZMEĐU DVA SVETSKA RATA: Na izložbi u Barseloni 1929. jugoslovenski paviljon je napravljen potpuno od drveta
Piše : Dragan MILENKOVIĆ
22. 01. 2024.
LIJEŽ 1905. Pre izložbe u Rimu 1911, Srbija je nastupila na Međunarodnoj izložbi u belgijskom gradu Liježu 1905. godine.
To je bilo prvo izlaganje Srbije posle svrgavanja dinastije Obrenović. Srbija je pre toga odlučila da ne učestvuje na sajmu u SAD u Sent Luisu 1904. sa parolom „Upoznaj me u Sent Luisu.
Srbija je u Liježu nastavila sa etno-temama u paviljonu, koji je i te godine dizajnirao Kapetanović. Crna Gora se tada u Liježu prvi put pojavila na jednoj od svetskih izložbi, a zanimljivo je bilo to što se srpski paviljon nalazio odmah pored crnogorskog paviljona. Međunarodna izložba u Liježu održana je od 27. aprila do 6. novembra 1905, sa namerom da prikaže industrijski značaj grada Liježa, kao i da obeleži 75 godina belgijske nezavisnosti. Izložbu je razgledalo sedam miliona posetilaca, kompleks je bio površine 52 hektara, a profit je izneo 75.117 belgijskih franaka. Zvanično učestvovalo je 29 zemalja. Nemačka i Španija su bile nezvanične učesnice.
PARIZ 1925. Međunarodna izložba moderne dekorativne i industrijske umetnosti 1925. u Parizu je bila specijalizovana izložba održana od aprila do oktobra 1925. Bilo je 15.000 izlagača iz 20 različitih zemalja, a tokom sedmomesečnog izlaganja posetilo ju je 16 miliona ljudi. Moderan stil predstavljen na izložbi kasnije je postao poznat kao „Art deko“, prema nazivu izložbe.
Prva izložba posle Velikog rata i stvaranja Kraljevine SHS 1919, u Parizu 1925. godine, bila je velika prilika da se pokažu napori i moć nove zemlje u obnovi. Međutim, kako je zemlja od početka bila opterećena mnogim unutrašnjim tenzijama i nadmetanjem raznih lokalnih elita (u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu) za prestiž, paviljon je odabran nabrzinu. Komisija je predložila da paviljon projektuju ili slovenački arhitekta Jože Plečnik (koji je u to vreme bio zauzet preuređenjem Praškog dvorca i odbio), ili hrvatski Stjepan Hribar. Ovaj arhitekta je demonstrirao modernističku strukturu gole, gotovo klasične spoljašnjosti, dok su se u unutrašnjosti paviljona kroz svoje proizvode i umetnost prikazivali različiti delovi Jugoslavije.
Pored glavnog paviljona, Kraljevina je izgradila i „bosanski kiosk“ koji je pratio glavnu građevinu, a koju je projektovao Branislav Kojić. Svojim modernizovanim orijentalnim dizajnom kiosk je pokušao da unese atmosferu i ukus kafane u Pariz.
MILANO 1931. Dragiša Brašovan je ponovo izabran da predstavlja Jugoslaviju 1931. godine u Milanu. Paviljon je bio mnogo manje inovativan u poređenju sa njegovim dizajnom u Barseloni, ali je još jednom pokazao posvećenost Jugoslavije modernizmu i bio je mnogo reprezentativniji za „beogradski moderan” stil zgrada poput BIGZ-a i Beogradskog sajma.
PARIZ 1937. Poslednja izložba u Parizu pre Drugog svetskog rata, održana od 25. maja do 25. novembra 1937. ušla je u istoriju zahvaljujući umetničkom i arhitektonskom rivalstvu koje je razbuktala između Staljinovog SSSR i Hitlerove Nemačke, odnosno između arhitekata dve zemlje Borisa Jofina i Alberta Špera.
Arhitekta sovjetskog paviljona bio je Jofin, a Vera Muhina je dizajnirala veliku figurativnu skulpturu na paviljonu. Na vrhu velike zgrade stajali su Radnik i Kolhoznica, velike statue ( radnik i seljanka ), sklopljenih ruku, kako u tlo zabijaju srp i čekić. Kip je trebalo da simbolizuje sindikat radnika i seljaka.
Jugoslovenski paviljon, koji je dizajnirao Josip Seisel bio je dobar pokušaj da se integrišu tradicionalna umetnost i modernizam. Seisel, član nadrealističkog pokreta Zenit, dizajnirao je evokativnu zgradu sa veoma različitim enterijerom koji je prikazao jugoslovensku raznolikost. Cela kompozicija dodatno je uobličena skulpturom vajara Tome Rosandića i mozaikom slikara Mila Milunovića. Za to je na izložbi dobio Gran-pri i odlikovanje francuske Legije časti. Arhitektura našeg paviljona u Parizu vukla je na italijanski, tj. nemački totalitarni monumentalizam.
AVANGARDA Dragiša Brašovan je projektovao paviljon Srbije za izložbu u Barseloni 1929.
NjUJORK 1939. svetska izložba u Njujorku 1939–1940 održana je u parku Flašing Medouz-Korona u Kvinsu, Njujork, SAD. Bio je to drugi najskuplji američki svetski sajam svih vremena, a nadmašio ga je samo Sajam kupovine u Luizijani u Sent Luisu iz 1904. Na njemu su učestvovale mnoge zemlje širom sveta, a preko 44 miliona ljudi je posetilo njegove izložbe u dve sezone. Bila je to izložba zasnovana na budućnosti, sa uvodnim sloganom „Zora novog dana“ i omogućila je svim posetiocima da zavire u „svet sutrašnjice“.
Kada je Drugi svetski rat počeo četiri meseca posle Svetske izložbe 1939. godine, mnogi eksponati su bili pogođeni tom situacijom, posebno oni izloženi u paviljonima zemalja pod okupacijom Osovine. Nakon zatvaranja sajma 1940. godine, mnogi eksponati su srušeni ili uklonjeni, iako su neke zgrade zadržane za Svetski sajam u Njujorku 1964–-1965, održan na istom mestu.
Svetska izložba u Kvinsu bila je poslednja pre Drugog svetskog rata, a već su neke od zemalja koje su se prijavile i imale paviljone prestale da postoje. Prema blogu SLAVS IN NEW YORK, čehoslovački paviljon je završen, uprkos činjenici da je zemlja rasparčana Minhenskim sporazumom, i služio je kao simbol otpora nacističkoj Nemačkoj (koja je, inače, odbila da učestvuje).
Paviljon je dizajniran u modernističkom stilu, ali je nastojao da impresionira Njujorčane tradicionalnom arhitekturom i umetnošću Jugoslavije. U unutrašnjosti su bile replike srpskih manastirskih fresaka, dalmatinskih crkava, kao i motivi iz Miroslavljevog jevanđelja. Na izložbi su istaknuti i uspesi poznatih Jugoslovena u SAD, poput Pupina, Meštrovića i Tesle, koji su bili pozvani da prisustvuju, ali nisu mogli zbog bolesti.
SAČUVANI PAVILJONI DRŽAVE KOJA NE POSTOJI: Jugoslovenski paviljon iz Montreala danas je Pomorski muzej u gradu Grand Bank
23. 01. 2024.
POSLE završetka Drugog svetskog rata Jugoslavija je učestvovala samo na dve Svetske izložbe, u Briselu 1958. i u Montrealu u Kanadi 1967. godine.
Interesantno je da su oba jugoslovenska paviljona na tim izložbama sačuvana i da i dan-danas postoje u gradovima koji su veoma daleko od nas ( Brisel 1.728 km, Montreal 6.907 km ). U obe zemlje, kad ih pokažu, često istaknu da su to paviljoni zemlje „koja više ne postoji“. Belgijska vlada je tadašnji jugoslovenski paviljon želela da sačuva zbog njegovog izgleda ( dobio je zlatnu medalju ) i kasnije ga je prenela van Brisela. Paviljon iz Montreala prodat je za jedan dolar, da bi se izbegli troškovi njegovog rasturanja i odnošenja, a sada i dalje stoji tamo, takođe premešten van grada, kao lokalni muzej u ribarskom kraju.
Pod nazivom “Novi Humanizam”, prva posleratna Svetska izložba nakon pauze od 19 godina, održana je 1958. u belgijskom gradu Briselu. Posebno se istakla jugoslovenska delegacija s jedinstvenim paviljonom, koji je projektovao arhitekta Vjenčeslav Rihter. Jugoslovenski paviljon bio je jedan od najmanjih, ali po procenama arhitekata iz celog sveta, jedan od najelegantnijih i najupečatljivijih. Sazdan od gvožđa i stakla predstavljao je modernizam jugoslovenskih ideja. Snažna sajla držala je šest čeličnih lukova koji su predstavljali šest republika Jugoslavije. Zbog svoje umetničke vrednosti, elegancije i jednostavnosti zaslužio je zlatnu medalju belgijske krune, a dve godine kasnije prenet je u opštinu Vevelgem u Zapadnoj Flandriji, gde je rekonstruisan i danas je jedan od retkih sačuvanih paviljona iz te epohe.
Na izložbi u Montrealu 1967. je prezentovano čak 90 nacionalnih paviljona, a među njima nastupila je i Jugoslavija, koja je izlagala prvi put od 1958. godine. U paviljonu koji je predstavljao arhitektonsko delo Miroslava Pešića prikazane su razne scene urbanog života Jugoslavije, prirodni pejzaž, istorijski predmeti, drevne građevine i još mnogo toga. Istaknuti su tadašnji biseri infrastrukture i arhitekture, među kojima su brana „Đerdap“ na reci Dunav (tada u izgradnji) i most Gazela u Beogradu (takođe tada u izgradnji), dok je posebna pažnja bila posvećena razvoju jugoslovenske poslovne zajednice.
PRAVEĆI svoj paviljon za „Ekspo“ u Montrealu, Jugoslavija je od početka imala nameru da po završetku izložbe rasproda preostalu strukturu, želeći da izbegne troškove njenog transporta nazad u zemlju, kao i troškove demontaže konstrukcije, pošto su upravni organi „Ekspa“ zahtevali da se sve lokacije paviljona ostave tačno u onom stanju u kom su bile pronađene. Paviljon je prodat za simboličnu sumu od jednog dolara pod uslovom da provincije Njufaundlend i Labrador pokriju sve troškove demontaže, uređenja lokacije i otpreme konstrukcije. Funkcioneri Njufaundlenda Hikman i Smalvud su videli jugoslovenski paviljon tokom „Ekspa“ i veoma su cenili njegovu formu, jer ih je podsećala na jedra škune, pa su ga poželeli, s namerom da se upotrebi kao Pomorski muzej priobalnog grada Grand Bank.
Izvori navode da je izgradnja ovog muzejskog projekta u Grand Banku pokrajinu koštala oko milion kanadskih dolara. Potpuno novi pokrajinski pomorski muzejski kompleks svečano je otvoren 1. septembra 1971. tokom raskošne ceremonije kojoj je prisustvovalo preko 1.000 ljudi. Novi muzej je bio izuzetno popularan kod lokalnog stanovništva i odmah je postao simbol Grand Banka. U novinskim člancima koji su najavljivali otvaranje muzeja, lokalni novinari bili su toliko ponosni na njega da su grandiozno uzvikivali da je to „jedna od najatraktivnijih zgrada bilo gde u Njufaundlendu, Kanadi ili čak celoj Severnoj Americi“. Tokom decenija, SEAMEN S MUSEUM nastavio je da radi kao cenjena i poštovana kulturna institucija u gradu Grand Bank, kao i u Provinciji Njufaundlend i Labrador.
SVETSKA izložba pod nazivom “Bolji grad – bolji život” održana je u Kini, u gradu Šangaju tokom 2010. godine i oborila je sve dotadašnje rekorde posećenosti. Republika Srbija u Šangaju se predstavila paviljonom na površini od 1.000 kvadratnih metara, sa interesantnom fasadom koja je motivisana šarom pirotskog ćilima. Republika Srbija će prvi put posle završetka Prvog svetskog rata kao nezavisna država učestvovati na ovoj svetskoj izložbi, što je bila jedinstvena prilika da se zemlja predstavi u najboljem svetlu.
Na tom prostoru postavljen je „Kod grada“ (City Code), projekat koji je na konkursu 2008. izabran kao najbolji, delo arhitekata Natalije Miodragović i Darka Kovačeva. Srpski paviljon je prožet vekovnim sudaranjem i mešanjem kultura i starih evropskih civilizacija na našim prostorima. Prema stavu autora, srpski grad je sličan tradicionalnom srpskom ručnom zanatu – tkanju, čiji proces simbolizuje simbiozu, harmonično stapanje starog i novog. Naš se slogan City Code code uklopio u opšti slogan Svetske izložbe „Bolji grad, bolji život“. Srpski su se autori pozvali na Aristotela citirajući ga da čovek dolazi u grad i ostaje u njemu da bi bolje živeo. To bi trebalo da bude i nastojanje urbane evolucije u 21. veku.
Turistička organizacija Srbije bila je nosilac predstavljanja turizma Srbije tokom juna meseca – meseca turizma na svetskoj izložbi „Ekspo“ u Šangaju. Celokupan koncept predstavljanja Srbije osmišljen je kroz prikaz manifestacija koje se u Srbiji dešavaju tokom sva četiri godišnja doba. Uz posebno uvažavanje istorijskog nasleđa, predstavljena je duga tradicija i kultura Srbije, i dočarana je slika naroda koji voli da se veseli, raduje i uživa u životu. Iz tog razloga tematski su postavljeni posteri, kao i film o manifestacijama, koji prikazuju Srbiju kao turističku destinaciju tokom cele godine.
Da bi se skrenula pažnja na Srbiju kao zemlju koja je dala brojne naučnike, mislioce, izumitelje i književnike, predstavnici TOS-a ispisivali su lična imena posetilaca na ćirilici i to Teslinim fontom, uz kratko objašnjenje ko je Nikola Tesla i šta za današnji svet predstavljaju njegova otkrića.
Internet prezentacija TOS-a bila je prevedena na kineski jezik. Preko milion posetilaca videlo je paviljon Srbije. Posetioci su stajali u redu kako bi dobili srpski pečat u svoj „Ekspo“ pasoš, strpljivo su pokušavali da izgovore neke srpske reči, a ono što je najvažnije je da su saznali dosta informacija o našoj zemlji koju sada žele i da posete.
Svetsku izložbu „Ekspo Milano 2015“, sa temom „Nahranimo planetu, Energija za život“, posetilo je više od 20 miliona ljudi. Spektakularni koncert tenora Andree Bočelija i kineskog pijaniste Lang Langa uz operu i hor ispred veličanstvene gotske katedrale u Milanu povodom otvaranja izložbe ulepšao je otvaranje. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali predstavio je u junu na izložbi kapitalne projekte koji bi u narednih nekoliko godina trebalo da budu realizovani u Beogradu i pozvao investitore iz Italije da učestvuju u njima.
SVETSKI VALCER OD FUTOGA DO PARIZA: Štraus je na koncerima u Zemunu i Beogradu dirigovao u srpskoj narodnoj nošnji
24. 01. 2024.
NAJPOZNATIJI valcer na svetu „Na lepom plavom Dunavu“ Johana Štrausa melodija je koju, prema „Ginisovoj knjizi rekorda“, zna da otpevuši najviše stanovnika Zemljine kugle.
Većina njih ubeđena je da je Johan Štraus Mlađi tu melodiju komponovao u svome stanu u Beču u ulici Praterštrase br 54, ali se razočaraju kada odu u glavni grad Austrije, gde je Dunav širine otprilike kao Sava u Beogradu (oko 300 metara) i uopšte nije plav. Za nas iz Srbije osmeh nam se, međutim, široko razvuče kada čujemo da je melodiju valcera „Na lepom plavom Dunavu“ Johan Štraus mlađi, nazivan i „kralj valcera“, komponovao u malom mestu pored Novog Sada – Futogu. Kako se dogodilo da Štraus od 2850 kilometara dužine Dunava ( druga evropska reka po dužini – iza Volge, koja teče 3530 km ), odluči da valcer komponuje baš u Futogu, govori nam sledeća istinita priča.
Štrausu je dugo trebalo da se u prestonici Austrije uopšte probije kao kompozitor i vođa orkestra, zbog toga što se njegov otac Johan Štraus Stariji plašio njegovog talenta i sputavao ga, još od dečačkih dana. Otac se ponašao kao da mu je neprijatelj, čak ga je naterao da radi kao činovnik u banci i nije mu dozvoljavao da uzima privatne časove violine, a sam nije želeo da mu pomaže. Zbog takvog odnosa sa ocem, Štraus je relativno rano počeo da pokazuje znake nervnog rastrojstva. Postao je poznat tek posle očeve smrti (1849), pa je 1863. u Beču najzad postavljen za „direktora carskih balova“. Ipak, nervni napadi su se nastavili, pa je jedva dočekao poziv Bohuslava Hoteka, iz redova češkog plemstva, tada austrijskog ambasadora u pokrajini Virtemberg, u sadašnjoj Nemačkoj, koji je 1867. pozvao Štrausa da dođe i provede neko vreme u njegovoj porodičnoj vili u Futogu kod Novog Sada.
ŠTRAUS, koji je tada imao 41 godinu, rado se odazvao pozivu, jer je, kako je ostalo zapisano u novosadskim analima, i kao mladić dolazio u taj grad. Koliko je Štraus tačno boravio u Futogu, u trenutku pisanja ovog teksta ne znamo, ali mora da je to bilo krajem leta ili u ranu jesen, kada je Dunav tu posebno lep i u njegovoj vodi se, iza jedne velike okuke, na mestu najbližem od zgrade vile Hotekovih, posebno lepo mešaju boje sunca i okolnog zelenila. To mogu da provere čitaoci ovog teksta, jer zgrada, u kojoj je bila vila, sada pripada Srednjoj poljoprivrednoj školi u Futogu.
Samo da napomenemo da su Bohuslav Hotek i njegova supruga Vilhelmina bili roditelji Sofije Hotek, nesrećne supruge austrijskog princa Franje Ferdinanda, nastradale u atentatu, koga je 28. juna 2014, na Ferdinanda izvršio Gavrilo Princip. Gavrilo je na suđenjima jasno priznavao da je nameravao da ubije Ferdinanda, ali je više puta ponovio da nije namerno pogodio Sofiju, niti bi ikad ugrozio jednu ženu.
Kada se vratio u Beč, Johan Štraus je prerađivao delo, prvo za koncert „Bečkog pevačkog saveza“ zakazan za 15. februar 1867. godine, kada je premijerno i izveden. Premijerno izvođenje nije prošlo sa mnogo aplauza, možda zato što je to veče bilo rezervisano za horske kompozicije, a „Na lepom plavom Dunavu“ je bila orkestarska. Da popravi stvar, bečki pesnik Jozef Vejl je naknadno dopisao reči, ali je Štraus odlučio da kompoziciju ponovo preradi, isključivo za orkestarsko izvođenje, jer su ga pozvali da je izvede na Svetskoj izložbi u Parizu, čije je otvaranje bilo zakazano za 1. april te 1867. godine. Valcer „Na lepom plavom Dunavu“ je, u stvari u Parizu doživeo svoju pravu premijeru i dočekan je aplauzima zbog njegovog posebno svečanog tona i raspevanosti.
PARIZ je tada, od aprila do oktobra, bukvalno bio prestonica sveta, pa je događaju kao što je bila Svetska izložba bio potreban jedan tako zanosni, svečani, valcer. Ima još razloga zašto je Johan Štraus Mlađi u Parizu lepo dočekan. Jedan od njih je da je još kao mladić podržao Revoluciju 1848. i više puta javno svirao „Marseljezu“ (zbog čega je, kažu, bio i hapšen), ali i to da je u jednom delu svoje karijere postao impresioniran kompozicijama francuskog kompozitora Žaka Ofenbaha i, pod njegovim uticajem, počeo da komponuje komične opere.
Kada su novinari javili o uspehu „direktora austrijskih carskih balova“, pristiglog u Pariz iz Beča, odmah su počeli da stižu pozivi za gostovanja, pa je Štraus sa celim orkestrom, još dok je izložba u Parizu trajala, održao koncert 1. jula u Njujorku, a 21. septembra, više od mesec dana pred završetak Pariske izložbe, održao koncert pred prepunom salom u Londonu, u Kovent gardenu. U Londonu je „Na lepom plavom Dunavu“ izveden i u njegovoj horskoj verziji.
Novosadski listovi su svojevremeno pisali da je Johan Štraus Mlađi, u Novi Sad, prvi put došao sa 22 godine, 1847. godine gde je održao svoj prvi veliki koncert, pred prepunom salom. Jedno veče nije bilo dovoljno, pa je kralj valcera i naredne noći zabavljao Novosađane. Samo dve decenije kasnije, on je postao svetska zvezda, a njegove kompozicije i danas su poznate i cenjene. Listovi iz Novog Sada su, svojevremeno pisali da je Štraus iz tog grada poneo nekoliko uspomena pretočenih u vrhunska dela. Komponovao je „Sećanje na Novi Sad“ (Erinnerung an Neusatz), fantaziju koja je nastala na osnovu srpskih narodnih motiva. Nažalost, ova kompozicija je izgubljena, i nije sačuvana nijedna kopija. Navodno, Štrausu su se veoma dopale ovdašnje pesme, pa je često pevušio čitajući srpske pesmarice.
Štraus je komponovao više kompozicija na srpske teme
POD pokroviteljstvom kneza Miloša Obrenovića, u vreme kada je u Beču boravio kao izgnanik, Štraus je komponovao više kompozicija na srpske teme koje su izvođene na veoma posećenim srpskim i slovenskim balovima. Na ovim balovima viđeniji gosti bili su Miloš i Mihailo Obrenović, jedanput, čak, Njegoš, Vuk Karadžić i njegova ćerka Mina i mnogi drugi. Tako su nastali „Srpski marš“ (Serbische Marsch), „Srpski kvadril“ (Serben-Quadrille) posvećen mladom knezu Mihailu Obrenoviću, Aleksandrov kvadril (Alexander-Quadrille) posvećen tadašnjem srpskom vladaru Aleksandru Karađorđeviću…
„Neka je Bogu fala, da se jedan put i srbske arije počeše sredstvom muzikalnih nota po belom svetu raznositi, i od stranih naroda poznavati i uvažavati, koje mladoj našoj Srbadiji u Beču, črez nji gdin-u Štrausu (sinu) imamo blagodariti. Gospodin Štraus mlađi namerava podunavske zemlje posetiti, gdi bi dobro bilo da ga Srbi sa našim arijama bolje upoznadu, i da mu tu na ruke idu.“ – pisale su 1847. godine „Srbske narodne novine“ iz Pešte. Štraus je te godine sa svojim orkestrom nastupao ne samo u Novom Sadu, već i u Zemunu, gde je je dirigovao obučen u srpsku narodnu nošnju, Beogradu i Pančevu.
„Hvala t’ Nemče što visprenim umom
Srbske pesme u muziku slažeš
Izvodeći igre blagorodne
Beč se s njima a i daljni Pariz
Naslaždava na piru veseli
Jošt kad b’ reko odkud ti ta miso?.
(Aristid Nikolić, Oda Johanu Štrausu Mlađem, 1847).
SPEKTAKULARNI SPOMENICI SVIH MEĐUNARODNIH IZLOŽBI: Zapanjujuće arhitektonske strukture izgrađene i dizajnirane da živi duže
25. 01. 2024.
SPEKTAKULARNI događaji, kakvi su, uglavnom, za svoje doba bile skoro sve Svetske izložbe do sada, imale su u sebi i neku vrstu „kratkotrajne prelepe aure“, koja će se, kako se tada osećalo, za kratko vreme, rasplinuti i zauvek nestati.
Tu činjenicu nemoguće je ne pomenuti kada svodimo zaključak ovog feljtona o Svetskim izložbama.
S obzirom na efemernu prirodu svetskih sajmova — zapanjujuće arhitektonske strukture, koje su privlačile publiku, podignute za Svetske izložbe, takođe su, uglavnom, bile privremene. Međutim, mali broj zgrada – ponekad, jedna zgrada, toranj, spomenik, iznenađujuće lepi, izgrađeno je i dizajniran da živi duže od izložbe. Kod novijih izložbi, to su, obično, „tematske“ zgrade sajma ili nacionalni paviljon zemlje domaćina. koji se sačuva, dok se manje strukture demontiraju, uklanjaju ili nastave da se koriste – ali u druge svrhe. Više autora i sajtova bavilo se pitanjem koji su među tim spomenicima najmarkantniji i najuzbudljiviji, ali nema nijednog konačnog znalački donetog suda o tome. Donosimo vam ovde jedan od takvih izbora:
1. Ajfelova kula — 1889. Svetska izložba u Parizu
TREBA li zaista da objašnjavamo globalnu veličinu ovog obeležja, ovog klišea, ovog visokog podviga inženjerstva iz kasnog 19. veka koji vrišti: „Ja predstavljam Francusku!?“ Mnogi savremeni posetioci Ajfelove kule u Parizu uopšte ne razmišljaju o tome, dok se penju na nju, ili dok se fotografišu ispred nje, ili je snimaju izdaleka. Većina njih nikada i ne sazna koliko je bio snažan odijum protiv izgradnje te „rugobe“, kako su je u vreme dok je trajala izgradnja nazivali. Graditelji su, navodno, planirali da kulu rastave i odnesu negde oko 1909, dve decenije posle završetka izložbe, ali se na to, srećom, zaboravilo.
2. Palata lepih umetnosti — Izložba kupovine u Luizijani, Sent Luis 1904.
PALATA lepih umetnosti u Sent Luisu, podignuta za Kupoprodajnu izložbu u Luizijani 1904. godine, veličanstveno je delo građanske arhitekture u kome je publika neprekidno uživala i mnogo posle svetske izložbe. Krunski dragulj Forest Parka, koju je dizajnirao Kas Gilbert bila je jedina stalna građevina izgrađena za taj događaj. Samo nekoliko godina nakon završetka sajma, palata ponovo je otvorena kao novi dom Muzeja umetnosti Sent Luisa. .
3. Palata lepih umetnosti — Panamsko-pacifička izložba 1915, San Francisko
SA LUKOM Kineske četvrti i oslikanim damama trga Alamo, misteriozne lažne rimske ruševine, inače poznate kao Palata lepih umetnosti, bile su tema milion i jednog instagrama snimljenog u San Francisku. Najpoznatija po svojoj veličanstvenoj, grčko-romaničkoj rotondi sa kupolom i kolonadama, postavljenim uz mirnu lagunu punu labudova, palatu je dizajnirao Bernard Maibek kao privremenu strukturu — pop-ap muzej. Umesto da bude srušena, jer je bila napravljena od papir-mašea, grad je odlučio da je obnovi, koristeći izdržljivije materijale 1964. godine.
4. Magična fontana Montjuik — Međunarodna izložba u Barseloni 1929.
Očaravajuća, čudesna i turistički magnet kategorije A, Magična fontana na Montžuiku stalno je raskošno osvetljena večernja predstava – od 1929. godine kada je otkrivena za Svetsku izložbu u Barseloni. Smeštena na Avenidi Marija Kristina direktno ispod drugog zadivljujućeg ostatka izložbe, Palau nacional, najznačajnija je lokacija u Barseloni. Izgrađeno 1992, obeležje koje je dizajnirao Carles Buïgas je pažljivo obnovljeno pre Letnjih olimpijskih igara iste godine.
5. Atomijum — Ekspo 58, Brisel
AH, ATOMIJUM … dobro očuvana svetska relikvija koja je tako impozantna, tako bizarnog izgleda da je nejasno da li treba da mu se približite — ili da pobegnete od njega. Prvobitno napravljen za „Ekspo 58″ u Briselu, zvanična veb stranica Atomijuma najbolje sumira značaj ove „vrste NLO u kulturnoj istoriji čovečanstva“: „Semenski totem na horizontu Brisela; ni toranj, ni piramida, malo kubični , pomalo sferičan, na pola puta između skulpture i arhitekture, relikt prošlosti sa izrazito futurističkim izgledom, muzejski i izložbeni centar; Atomijum je istovremeno objekat, mesto, prostor, utopija i jedini simbol te vrste na svetu, koji izmiče svakoj vrsti klasifikacije.“
6. The Space Needle — Svetska izložba 1962. u Sijetlu
IZGRAĐENA kao vrtoglava, zaslepljujuća vežba u životu svemirskog doba, izuzetno uspešna, da ne pominjemo dalekovidna, izložba Century 21 — poznatija kao Svetska izložba u Sijetlu — bila je posebno puna akcije. Trajni uticaj događaja na grad domaćin Sijetl je neizbrisiv: sajmište, sada veliki park i zabavni kompleks poznat kao Sijetl centar, još uvek je dom brojnih retro-futurističkih atrakcija (Međunarodna fontana, Arena Kei, izgrađena kao Naučni paviljon Sjedinjenih Država, sada poznat kao Pacifički naučni centar. Nad svima, naravno, predsedava The Space Needle ( vasionska igla), kao osmatračnica na vrhu letećeg tanjira u kojoj se nalazi paluba za posmatranje, restoran koji se polako okreće. Igla još donosi novac: karta košta za odrasle 21 dolar.
7. Unisfera — Svetska izložba u Njujorku 1964-1965
TREĆA turneja Svetske izložbe u Njujorku, događaj koji je organizovao Robert Mozes i koji je uživao u održavanju od aprila do oktobra 1964. i 1965. godine, bio je spektakl sa temom svemirskog doba, naseljena uzburkanim, modernističkim strukturama. Mnoge su propale, ali je Unisfera prošla mnogo bolje. Monumentalni globus — visok 12 spratova, to je „najveći svet na svetu“ — izgrađen od nerđajućeg čelika i posvećen „Čovekovim dostignućima na globusu koji se smanjuje u širećem univerzumu“,
8. Habitat 67 — Ekspo 67, Montreal
JEDINI svetski sajam za koji znamo da ima profesionalni sportski tim nazvan u njegovu čast, moto „Ekspo 67″ — „Čovek i njegov svet“ — ostavio je trajno nasleđe u gradu Montrealu. Izgrađen kao tematski paviljon namenjen da prikaže novi, eksperimentalni način stanovanja, koji „modifikuje ‘porodični stan’ da bi postojao koncizno i bez napora u okruženju velike gustine grada“. Ovaj brutalistički stambeni kompleks orijentisan na zajednicu sastoji se od 354 montažna modula naslaganih jedan na drugi, koji se sada sastoji od 146 veoma poželjnih stanova-
-poslovnih prostora, raspoređenih na 12 spratova.
9. Lisabonski okeanarijum — „Ekspo ’98“, Lisabon
DIZAJNIRAN i izgrađen da dugo nadživi Svetsku izložbu 1998. na temu okeana, Lisabonski okeanarijum je najveći zatvoreni akvarijum u Evropi i privlači najveći broj turista u celoj Portugaliji. Glavne atrakcije uključuju ogromne sunčanice, rakove paukove koji izazivaju noćne more i razigrane morske vidre. Vredi napomenuti da Lisabonski okeanarijum nije jedini akvarijum svetske klase koji se napravljen za Svetsku izložbu. Ostali su Akvarijum u Milanu (Ekspo 1906) Akvarijum u Đenovi (Ekspo Kolumbo ’92) i slatkovodni akvarijum na reci Saragosa (Ekspo 2008).
PORUKE IZ OSAKE – VERA U BUDUĆNOST ČOVEČANSTVA: Japan je bio organizator dva Specijalizovana EKSPA
26. 01. 2024.
JAPAN je 1970. angažovao svoje najbolje aritekte da izgrade glavnu zgradu i paviljone za EKSPO u mestu Suita, koje je sada samo predgrađe Osake, glavnog grada istoimene japanske prefekture.
Glavni arhitekta je bio Kenzo Tange, koji je svetsku pažnju skrenuo na sebe rekonstrukcijom američkom atomskom bombom razorenog grada Hirošime, dao projekat za obnovu zemljotresom razrušenog Skoplje 1963, projektovao jednu od glavnih zgrada za tokijsku olimpijadu 1964. i kasnije mnogo drugih tokijskih zgrada, ali dobio i Prickerovu nagradu 1987. godine.
Uz Tangeov tim od 12 arhitekata, koji su, pored master plana za ceo EKSPO, projektovali i krov takozvane Zone simbola, kojima su u tri nivoa povezivali glavne paviljone, angažovani su najpoznatiji japanski slikari i dizajneri iz redova avangarde – da likovno oplemene čitavu konstrukciju. Najpoznatija skulptura „Sunčeva kula“ i danas stoji na istom mestu, a Taro Okamoto, slikar, skulptor i pisac, sin crtača stripa, obrazovan u Parizu, lični prijatelj Andrea Bretona, Pabla Pikasa, Roberta Kape, u svome delu simbolično je spojio japanske mitove, srednjevekovno i moderno japansko slikarstvo sa modernizmom.
Ceo centralni deo glavnog prostora EKSPO u Osaki izgledao je kao veliko razgranato drvo, koje ne samo spaja i povezuje čitav svet, već ga i neraskidivo povezuje u budućnosti. Japanske arhitekte su na zgradama u Tokiju, izgrađenim pred Olimpijske igre 1964. i na glavnom prostoru EKSPO u Osaki 1970. formirali svoju „poetiku“, kao savremeno „vjeruju“, to jest „vjeruju“ čovečanstva budućnosti, i na tom praktičnom zadatku iskoristili su svoje raskošne talente, čime su označili snažan prodor japanske savremene arhitekture i dizajna u sam svetski vrh.
PORED „Sunčeve kule“ izgrađene su „Kula materinstva“ i „Kula mladosti“, a „Festival Plaza“ prostor predviđen za razne performanse, sa mogućnostima da se rearanžira u prostore za posmatrače kapaciteta od 1.500 do 10.000 sedišta, bio je tada najmoderniji na svetu. Sistem osvetljavanja, tehnologija za elektronske prezentacije, nije još dugo mogao da bude imitiran, toliko je bio „neviđen“ u svojoj originalnosti. Ceo EKSPO izgledao je kao jedan veliki animirani film u obliku skulptura, crteža, projektovanih slika, koje su se igrale unutar samog kompleksa EKSPO-a i na nebu nad tim japanskim gradom.
Kao da se utrkuju sa japanskim arhitektima, sve od sebe su dali umetnici angažovani na nacionalnim paviljonima Kanade, Zapadne Nemačke, Južne Koreje, Sovjetskog Saveza, SAD, Hongkonga, Filipina…Umetnici svih specijalnosti okupljeni u izgradnji EKSPO u Osaki mogli su slobodno da konzerviraju svoja dela i ostave ih zauvek kao jedan od prvih, nenamenski, ali znalački i sa puno inspiracije izgrađenih, umetničkih galerija na otvorenom. U svakom paviljonu trudili su se da donesu nešto posebno, Amerikanci su izložili (navodnu ili stvarnu) stenu koju je apolo 12 doneo sa meseca (???), Japanci su prikazali prvi suši na pokretnoj traci, prvi upotrebljivi model mobilnog telefona, tehnologiju voza budućnosti MAGLEV….
Zapadnonemačke arhitekte i dizajneri izgradili su prvu svetsku koncertnu dvoranu u obliku sfere ( lopte ), opremljenu najmodernijim sistemom tonskog emitovanja do tada neviđenog bilo gde i retko gde primenjenog u potpunosti i decenijama posle toga. Tokom 183 dana svakodnevno su priređivani kocerti uživo koji su trajali između pet i šest časova i privlačili više od milion posetilaca. Osim nekih glavnih zgrada, koje služe u obrazovne svrhe, i „Sunčeve kule“, delovi glavnog paviljona preneti su 2004. u centar Osake, i upotrebljeni za izgradnju Nacionalnog muzeja umetnosti – i tako sačuvani.
EKSPO 1970. u Osaki sigurno je uticao na kretanja u japanskoj arhitekturi, slikarstvu i likovnim umetnostima. Uspešni japanski arhitekti, koji osvajaju svetske nagrade, inspiraciju su stekli kao učenici tog arhitektonskog tima Kenzoa Tangea, koji je sa ne baš prikrivanom simbolikom težio savršenstvu sa glavnim arhitektom kao „učiteljem“ i njegovih 12 saradnika-učenika ( apostola ). Oni nisu napisali novo Sveto pismo svetske arhitekture, ali su dokazali da snažno učešće tradicionalnih japanskih likovnih vrednosti, upotreba prirodnih materijala u kombinaciji sa modernim daje rešenja kojima svet jednostavno mora da aplaudira.
Filmska produkcija, naročito produkcija animea, ima čitav spisak dela koja su EKSPO u Osaki koristili kao direktnu inspiraciju. Kompanija DAIEI je 1970. snimila animirano-igrani film Norijukija Juase „Gamera protiv Đigera“, koji je u inostranstvu prikazivan pod naslovom „Invazija čudovišta na EKSPO 1970“ – film je sniman na samom, prostoru EKSPO-a u Osaki. Jedna od epizoda (sedma) filma „Kamen rajder„ snimljena je na prostoru EKSPO-a u Osaki. Delovi čuvene animirane serije „Kurejon Šinćan“ autora Jošita Usuija imaju delove u kojima se pominju EKSPO i ljudi koji dolaze da ga razgledaju, pominje se čak i u romanu pisca koji se zove Keigo Higašino.
JAPAN je posle Osake bio organizator dva specijalizovana EKSPO, prvog 1975. na južnom ostrvu Okinava, koji je bio posvećen životu u dubinama okeana i mora, kao i 1985. u Gradu nauke Cukubi, posvećenom plodovima nauke i teghnologije u stanovima i kućama, a onda je 2005. organizovao redovni EKSPO u prefekturi Aići ( glavni grad Nagoja ) sa temom „Mudrost prirode“. A, evo, peti put, tačno na 50. godišnjicu EKSPO 1970. grad Osaka se kandidovao 2020. za EKSPO 2025. sa nadom da „pobednici uvek pobeđuju“. I uspelo im je, a rivali su im bili Jekateringburg u Rusiji i Baku iz Azerbejdžana, kojima, verovatno, promenjena politička situacija u svetu, posle početka ruske specijalne operacije u Ukrajini, nije pogodovala…
Japanci umeju da sačekaju svoju priliku, ali, dok čekaju, uvek koriste to vreme da nešto urade i da to vreme ne bude bačeno. Kad je 8. jula 1853, američki pomorski oficir komodor Metju Peri brodom došao u Edo (Tokio) da potpiše sporazum o saradnji, Amerikance je iznenadio broj ljudi iz svite koji su pratili pregovarače. „ Zašto vas je uvek toliko, svi ne možete da uđete u kabinu, mogu samo troje“, bili su malo ljuti Amerikanci.
„Mi nećemo smetati, mi samo svojim prisustvom vama svima odajemo počast“, rekli su zagonetno Japanci. Kada su ih pustili na miru, oni su iz svojih rukava na kimonima izvadili svitke papira, četkice i kutijice sa mastilom i počeli da crtaju.Jedan od njih crtao je delove broda koji su mu bili najbliži, drugi zastavu, treći top uperen prema obali, četvrti jarbol sa sakupljenim jedrom. Amerikanci nisu shvatali, ali Japanci nisu želeli da gube vreme. Japan je shvatio koliko, posle duge izolacije od sveta, zaostaje za stranim zemljama, posebno po pitanju tehnologije, pa je odlučio da što pre počne da sakuplja znanja kako bi stigao Evropu i SAD.
SRBIJA SPREMNA ZA OSAKU I BEOGRAD: EKSPO 2025. prilika da prikažemo mogućnosti u informacionim tehnologijama i predstavimo bogatu kulturu
27. 01. 2024.
SRBIJA je na vreme podnela prijavu za učešće na EKSPO u Osaki 2025. i biće među 153 zemlje i regiona, kao i 25 međunarodnih organizacija, koje će biti deo te velike manifestacije od 13. aprila do 13. oktobra 2025.
Uz parolu Designing Future Society for Our Lives („Stvorimo društvo budućnosti za naše živote“) organizatori očekuju da ovaj događaj poseti 28 miliona ljudi iz svih zemalja sveta.
Ovo se, između ostalog, navodi u proglasu JBAS (Japanske poslovne asocijacije u Srbiji) formirane 2015. od strane japanskih firmi koje imaju proizvodnju u Srbiji, ali čije su članice i više srpskih firmi koje posluju sa Japanom. Predstavnici japanskog biznisa u našoj zemlji su, naime, odlučili da od prvih objava o dobijanju uloge Specijalnog EKSPO 2027. za glavni grad Srbije, usko sarađuju sa srpskim vlastima, gradom Beogradom i srpskim poslovnim krugovima, kako bi Srbija bila što bolje predstavljena u Osaki u proleće 2025. iduće godine.
Neuobičajena, ali veoma prijatna atmosfera, stvorena je odlukom japanskih firmi prisutnih u Srbiji, da svojoj zemlji domaćinu pomognu u svemu što je moguće, od praktičnih pitanja, kao što je nalaženje izvođača za izgradnju paviljona Srbije u Osaki, do prikupljanja informacija svih vrsta, rekao nam je Oliver Lepori, izvršni direktor te asocijacije. Japanske firme odlučile su, čak, da, uz JBAS, gospodin Takamasa Jano, dugogodišnji predstavnik firme „Micubiši“ u Srbiji bude „ambasador“ EKSPO 2025, u Osaki za našu zemlju i direktno pomogne svim našim institucijama, preduzećima, svima kome je to neophodno. Kada je formiran vladin tim zadužen za EKSPO u Osaki, napravljeni su dodatni dogovori i krenulo se sa radom.
I JAPANSKI privrednici, ali i predstavnici Srbije, ocenili su tada da je učešće Srbije na EKSPO 2025. u Osaki izvanredna prilika pružena našoj zemlji da zemljama učesnicima EKSPO prikaže svoje mogućnosti, od razvoja u informacionim tehnikama do plodova srpske kulture i da se na pravom mestu promoviše kao budući dobar domaćin za Specijalizovani EKSPO u Beogradu 2027. godine.
Japanske investicije u Srbiji u ovom trenutku iznose 200 miliona evra, dok je razmena još relativno skromna i iznosi oko 400 miliona evra, ali je razvoj odnosa na ekonomskom planu postao toliko dinamičan, da stvarnost prestiže statističke podatke. Poseban iskorak u ekonomskim aktivnostima načinjen je u oktobru 2022, organizovanjem Poslovnog foruma Srbija-Japan u prostorijama Privredne komore Srbije, koji je okupio predstavnike čak 70 preduzeća iz Srbije i Japana.
Suorganizator ovog foruma bila je japanska trgovinska organizacija DžETRO (Japan External Trade Organization), koju je još 1952. osnovalo Ministarstvo trgovine Japana. Od 2003. DžETRO je postao nezavisna administrativna institucija, koja je prvo promovisala izvoz, kasnije i investicije, a sada pomaže i stranim firmama da lakše nastupe na japanskom tržištu.
VELIKU delegaciju DžETRO primio je tada, 5. oktobra 2022. u velikoj sali Privredne komore Srbije predsednik Aleksandar Vučić, istakavši tom prilikom da „diversifikacija japanskih investicija u Srbiji prati promenu strukture ukupnog izvoza Srbije, dajući time snažan doprinos integrisanosti Srbije u evropske i globalne lance snabdevanja, naročito u auto industriji. Trenutno od tri vodeća proizvoda u srpskom izvozu u svet, čak dva dolaze iz oblasti proizvodnje komponenti za auto-industriju, u koju su uključeni japanski investitori“, rekao je tada Vučić.
Sa dolaskom ambasadora Akire Imamure, može slobodno da se kaže, da su dodatno pojačane aktivnosti i same ambasade u pokušaju da pomognu firmama iz Srbije da i pojedinačno i zajedno mogu da uspešnije nastupe na EKSPO 2025. u Osaki. Oliver Lepori iz JBAS objašnjava da su kompanije kao „Tojo tijers“ i „Nidek“, osim toga što su počele sa proizvodnjom i izvozom svojih proizvoda iz Srbije, osnovale u gradovima u kojima posluju svoje razvojne centre, koji će sarađivati sa univerzitetima i tako omogućiti mladima iz Srbije da steknu znanja koja ne bi dobila samo u redovnoj nastavi. „Japanske kompanije u Srbiju donose najnoviju tehnologiju, visoke standarde, etiku poslovanja i podstiču transfer znanja“, kaže on.
JAPANSKE kompanije, dok posluju u Srbiji, čine i konkretne poteze da ne samo olakšaju poslovanje sebi i svojim zaposlenima, već i da doprinesu okruženju u kome rade. Protekle 2023. godine japanska fabrika guma u Inđiji izgradila je solarnu elektranu, koja je dobila naziv „Taijo“ (Sunce) koja će pomoći da emitovanje ugljen- -dioksida u atmosferu bude smanjen za 200.000 tona dok elektrana bude radila. Elektrana je izgrađena da bi proizvodnja guma bila što je moguće ekološki prihvatljiva i „ugljenično neutralnija“. Projekat je podržala UNDEP Srbija, preko „Pravedne zelene tranzicije i dekarbonizacije u Srbiji“ koji finansira vlada Japana.
Važan je i projekat upravljanja otpadom u Beogradu, konkretno na lokalitetu deponije Vinča, gde su, kako je objavila kompanija „Beo čista energija“, angažovani konzorcijom japanske firme „Itoću“ i francuske grupe „Veolija“. Grade se objekti sa postrojenjima za proizvodnju energije iz otpada snage 103 MV, sa iskorišćavanjem deponijskog gasa i prečišćavanjem procednih voda, a reciklažom otpada sa građevina obezbeđuje se materijal za puteve. Ta postrojenja smanjiće zagađenja u Beogradu i doneti i materijalne koristi u sledećih dvadeset pet godina.
KRAJ