Piše: Alma Okađima
Kada je moj sin krenuo u japansku državnu školu, pomislila sam kako je ta škola izgledala kao savršena zamisao idealnog društva, gde se deca ne razlikuju po svom ekonomskom statusu.
Svi su obučeni slično i razlike između dece nisu vidljive.
Zato je za mene najveće iznenađenje bilo postojanje „dečijih kantina”, za koje se sam saznala pre desetak godina. One su napravljene za decu koja su siromašna ili za decu čiji roditelji rade do kasno, pa su sama kod kuće i koja zbog toga pojedu samo jedan obrok i to onaj koji dobiju u školi. U japanskim školama, kao što znamo, deca obavezno ručaju, zajedno sa učiteljima i nastavnicima.
Mnoga deca za vreme školskih raspusta, kada nema ručka u školi, pojedu samo jednu bananu u toku celog dana.
Iznenadila sam se da i u mom kraju Tokija, koji se rangira kao jedan od najbogatijih (u njemu žive mnoge poznate ličnosti) ima mnogo dečijih kantina. Prema izveštaju Ministarstva zdravlja, 2012. godine je u Japanu bilo 16% siromašne dece, što znači da je svako šesto dete gladno.
Dečije kantine ili na japanskom „Kodomo Šjokudo“ toliko su popularne, da ih je 2019. u celom Japanu bilo 3718, što je 62% više u odnosu na prethodnu godinu. Za vreme pandemije, kada su mnogi ostali bez posla, broj se povećao na 4960.
Za otvaranje kantine nije potrebna registracija ni specijalno mesto, to može biti i u privatnim kućama, hramovima ili u društvenim centrima. Kod mene u komšiluku postoji restorančić koji poslužuje jagnjeća rebra na roštilju i videla sam da su stavili obaveštenje da svaku prvu nedelju u mesecu deca mogu doći i jesti od 15-17h.
Obroci su besplatni ili se plaćaju jednom ili sa par kovanica od 100-300 jena. U nekim kantinama deca sama postavljaju sto i učestvuju u pravljenju hrane, uče o zdravoj ishrani i posle peru svoje posuđe. Takođe dolaze volonteri (obično studenti) koji im pomažu da urade domaće zadatke. Na taj način deca, čija majka (otac) ili oba roditelja rade do kasno u noć, nisu sama, druže se između sebe i pojedu jedan topli obrok.
U razvijenim i bogatim zemljama teško je videti ili prepoznati siromaha. Ti „nevidljivi siromasi“ izgledaju čisto i normalno su obučeni, kao i svi ostali. Ali to ne znači da nema gladi. Život u ovim društvima više nije što je bio, a dokaz za to je upravo sve veći broj kantina za decu koja su gladna.
