Japanorama

SUMO –SPORT KOJI TRAJE 1500 GODINA

Počela je jesen, a sa njom i turnir u sumou 相撲 , drevnom japanskom načinu borenja, jednom od najpopularnijih sportova u Japanu. Borci su podeljeni u 6 liga, a glavna je makuući, čiji se turniri održavaju 6 puta godišnje ( Nova godina – Tokio, 13. mart Osaka, 8. maj Tokio, 10. jul Nagoja, 11. septembar Tokio i 14. novembar Fukuoka ). Turnir traje 15 dana, a borci imaju rangove, koji mogu da se promene zavisno od rezultata na svakom turniru. Jedino jokozuna ( veliki šampion ) ne menja rang, ali, ako pokaže loše uspehe u nekoliko turnira, on sam napušta borenje i odlazi u penziju.

Sumo je drevni sport, koji je nastao pre više od 1500 godina. Preci današnjih Japanaca, koji su na ostrva došli sa dalekog kopna, morali su da se sa lokalnim bogovima bore za prevlast. Odlučeno je da se vođe dveju grupa, koji su obojica bili gigantskog rasta, bore i odluče ko će ubuduće vladati Japanom. Pobedio je bog Takemikazući, koji je, posle spektakularne borbe, na leđa oborio protivnika i zadobio čast i vlast za svoje pleme.

Prve borbe u sumou odigravale su se u dvorištima svetilišta ( hramova ) japanske drevne mnogobožačke vere šinto, u vreme skupova i vašara. U početku, borbe su imale karakter verskih obreda, a onda su vremenom prerasle u narodne zabave. Za rvače su birani krupni momci, koji su, posebnim načinom ishrane, sticali gigantske razmere i izgledali onako kako su Japanci zamišljali da izgledaju bogovi.

U 8. veku sumo je uključen u spisak dvorskih ceremonija, jer je i car u Japanu bio živo božanstvo, a u vreme vojne diktature od 12. veka, kada su od careva vlast preuzeli generali, nazvani šoguni, sumo, kao tada jedini borilački sport, dobio je značaj za učvršćivanje položaja samurajske klase. Iz sumoa su kasnije izvedeni đuđicu (džiudžicu), đudo ( džudo ) i aikido.

Od 17. veka u prestonici šoguna milionskom gradu Edou ( današnji Tokio ) sumo postaje ono što je danas, sport i zabava za široke narodne mase. Počinju da se održavaju redovni turniri, a podela titula boraca vrši se na osnovu njihovog uspeha na svakom takmičenju.

Borbe u sumou izvode se na ringu koji se zove dohjo. Sačinjen je od masne gline, visok je 70 cm. a strane mu blago padaju ka podu. Oblika je kvadrata, čija je svaka stranica 5,5 metara, a na njegovoj sredini je krug prečnika 4,55 metra. Krug je obeležen snopovima pirinčane slame, uvijenim i uvaljanim u glinu, a iznad borilišta visi krov, kopija krova sa šinto svetilišta, sa četiri ogromne rese na uglovima – simbol godišnjih doba.

Sa velikim pojasevima oko bedara, jedinom odećom koju mogu da nose tokom borbe (sumo rvači nemaju gaćice), borci (sumotori) stupaju u ring, svaki iz svoga ugla. U uglu imaju pomoćnika, koji im u kutlači dodaje vodu za ispiranje usta, papirne ubruse da se obrišu, a tu im je i snadučić sa solju, koji bacaju po ringu – da ga očiste od zlih duhova.

Borci povremeno odlaze do centra ringa, neprekidno se posmatraju, dok dižu noge visoko uvis i oslanjaju se pesnicama na pod. Ovaj ritual je ranije trajao satima, pa su turniri strašno dugo trajali, ali je pre oko pola veka uvodni ceremonijal ograničen na 4 minuta. Prema ponašanju boraca za vreme ovog rituala, poznavaoci sumoa mogu lako da pogode ko će pobediti u borbi, jer se tokom rituala lako vidi koncentracija i samopouzdanje jačeg.

Na znak sudije u ringu nekom vrstom lepeze borci treba da se istom snagom zalete jedan na drugog, a, ako neko od njih okleva, sudija ima pravo da ih bezbroj puta vrati na početni položaj. Dovoljno je protivnika izbaciti iz kruga, ili ga primorati da nekim delom tela ( osim tabana ) dotakne pod u ringu ili izvan ringa i borba je odlučena. Savez za Sumo Japana definisao je ukupno 82 tehnike borenja.

Sudar dvojice boraca, koji po pravilu moraju da budu teži od 100 kilograma, je uvek žestok, a, kako u sumou nema kategorija po težini, dogodi se da razlika medju borcima bude i 150 – 200 kilograma. Krajem 20. veka na turnirima u Japanu vladao je džin Konišiki, poreklom Amerikanac sa Havaja, koji je imao preko 300 kilograma težine. Ipak, odlučuju spretnost, brzina, veština i pripremljenost, jer od dobro obavljenog treninga, priprema i koncentracije, zavisi i ishod borbe, a i celog turnira.

Za borce u sumou odabiraju se dečaci između 10. i 13. godine, a 15 godina je najkasnije doba kada dečak može da bude primljen u neku od heja ( bukvalno znači soba ), ili sumo klub. Klubove vode nekada proslavljeni borci, koji su se povukli, a često u jednoj porodici ima čak nekoliko generacija dobrih boraca, pa i klubovi prelaze sa oca na sina.

Dečak se pozdravlja sa članovima porodice i do daljnjeg bukvalno postaje svojina vlasnika i vođe kluba, u čijim prostorijama živi kao u neoj vrsti internata. Iz kluba dečak može izaći rano, ako se pokaže da je njegov talenat nedovoljan za uspeh u sportu, ili da ostane u njemu sve dok ne doživi najlepše trenutke slave – jer uspeh u sumou znači i slavu u i dalje tadicionalnom Japanu. Uspešnim borcima zagarantovani su basnoslovni prihodi, a oni, kada postanu poznati, mogu da za neveste biraju poznate glumice, lepotice, ili ćerke milionera.

U prostorijama klubova, međutim, sve je daleko od predstave raja. Ustaje su u 4, najkasnije 6 ujutru, dečaci prostorije i dvorište pomno čiste, ribaju zajedničko kupatilo, klozete, a onda pristupaju rigoroznom treningu, tokom koga se stiču snaga i izdržljivost, ali i brzina i veština.

Primetili ste da nismo pomenuli doručak, jer njega nema! Tek kada obave sve glavne obaveze oko čišćenja i odrade rigorozan višečasovni trening, šegrti u sumou mogu da oko podne odu u trpezariju, gde ih čeka jedan jedini, ali ogroman obrok.

Jedina hrana sumo rvača je «ćanko nabe», neka vrsta bosanskog lonca ( nabe znači lonac ), koja se priprema u ogromnim kazanima. Ćanko nabe je ustvari gusta supa od mesa, ribe, povrća svih vrsta, pečuraka, tofua ( sir od soje ) i svega što kuvaru padne pod ruku, a uz to se služi još samo kuvani pirinač.

Iako su vredno radili i trenirali od ranog jutra, mladi učenici u sumou prvo samo poslužuju oko stola starije i poznate rvače, a onda, kada su se ovi lagano najeli i ispričali, mogu i dečaci da sednu i jedu – ono što je ostalo od starijih. Za njih, ipak, uvek ostane dosta, jer jedan od glavnih zadataka rvača je da, uz veštinu i snagu, povećaju svoju težinu.

Kada dobiju pravi oblik tela, koji podseća na drevne bogove, rvači mogu da se opuste, jer u Japanu ljudi krupnih oblina se ne smatraju ružnim. Oni tako postaju zvezde.