Piše: Dragan Milenković
Sad, kada je debitovao kao fudbalski selektor Srbije i odveo naš tim u pobedu protiv Irske, verujem da ga ni mnoge kolege iz Fudbalskog saveza i njegovih srpskih klubova “Crvene zvezde” i “Radničkog” ne prepoznaju. U onome kako je prišao poslu, u teškom trenutku za srpski fudbal, ali i u svemu što je radio do te za Srbiju istorijske utakmice (odavno nije pobedila prvu utakmicu u kvalifikacijama) ja sam prepoznao tu neku japansku crtu u njemu: rešenost, stabilnost, energiju i uzdržanost.
Čak i kad su Irci poveli, kažu, bio je smiren na klupi i obodrio igrače oko sebe. Takav pristup nije uobičajen za ljude sa Balkana i sigurno je nešto što je stekao igrajući u Japanu i radeći tamo kao trener. Očigledno je bilo da je o svemu u vezi sa ovom utakmicom i reprezentacijom dugo razmišljao, da je mnogo toga pripremio i da je samo radio po planu – to je japanska crta.
Dragana Stojkovića Piksija upoznao sam 1994. njegovih prvih dana u Japanu, Došao je bio iz Nagoje u Jokohamu blizu Tokija, a otpravnik poslova naše ambasade Zdravko Pavićević i ja, tada dopisnik Tanjuga iz Tokija, došli smo da ga vidimo. Lepo nas je pozdravio, ali se osećao neki umor u glasu, kao da ga još muči razlika u vremenu, a možda i nešto drugo. “Samo ti budi ono što jesi i Japanci će te prihvatiti ”, čini mi se da mu je rekao Zdravko, obodrivši ga, a to se brzo i ostvarilo. Počele su da stižu vesti o Piksijevim uspesima u timu, koji je brzo grabio prema vrhu tabele, ali i o njegovoj ličnoj afirmaciji.
Bio je često na TV reklamama, intervjuisali su ga, a bilo je vidno da Japanci u njemu prepoznaju jednog dobrog i smirenog čoveka, različitog od mnogih pomalo uobraženih fudbalskih zvezda koje su tada igrale u japanskim fudbalskim klubovima. On je bio majstor svog “zanata”, koji je ne samo lično doprinosio klubu, nego pozitivno i uticao na svoje suigrače, učeći ih da fudbal nije sport u kome samo dominira snaga, nego instikt i um . A znao je takođe, da pokaže karakter dečaka-vragolana iz malog grada, koji zna da oduševi svojim brzim i veštim potezima, ali i smislom za humor. Znao je da predribla nekoliko protivničkih igrača, dođe do gola, okrene se i gol da petom! Stadion je znao da eksplodira posle toga, jer se videlo da je to uradio za publiku – da ih zabavi.
Mnogi strani fudbaleri ostvarili su uspehe u Japanu, posebno neki Brazilci, ali Piksi je jedan od retkih koji je Japance “kupio” kao potpuna ličnost. Nisu ga zavoleli samo navijači-muškarci, nego i žene i deca, čitave porodice su išle da ga gledaju, a moja tašta Japanka, tada u 90-tim godinama, ga je toliko volela da ga gleda na televiziji, da me je ućutkivala, uvek kada on igra – i nikako mi nije verovala da sam ga upoznao: “ Ti da poznaješ tako slavnog čoveka, to je nemoguće”, govorila je.
Piksi se u Japan nekako posebno uklopio, za razliku od mnogih drugih stranaca. Jedan prijatelj Japanac, koji se našao na istoj plaži sa Piksijevom porodicom jedanput, ispričao mi je:”Njegova deca govore savršeno japanski, lepo su vaspitana i obožavaju natto!” rekao je. Natto je japansko nacionalno jelo od prevrelog sojinog zrna koje mnogi stranci ( ni ja ) zbog jakog mirisa nisu nikada mogli da prihvate, a Piksijeva porodica, eto, jeste.
Karijera Dragana Stojkovića u Japanu nije samo spisak njegovih uspeha i pobeda njegovog kluba, nego jedan veoma lep odnos izvanrednog sportiste i čoveka i jedne tradicionalne i uređene zemlje, koja ne prihvata tako lako, ali kada prihvati, to je uzajamna ljubav koja traje. Bilo je, naravno, i iznenađenja za Japance, kada je Piksi, u vreme bombardovanja NATO-a, iako to japanska pravila zabranjuju, ispod dresa nosio majicu na kojoj je pisalo “STOP BOMBING” i skidao dres da pokaže majicu, uvek kada bi postigao gol. Mogao je tada da strogo bude kažnjen, ali Japanci su mu oprostili, shvatajući njegovu emotivnost.
Piksi je u Japanu dobio Carsko odlikovanje, aveniju sa svojim imenom, što nemaju ni mnogi japanski carevi, vojskovođe i ličnosti, i još mnogo toga. Kad je odlazio, priređen mu je takav ispraćaj, kakav niko nije doživeo, ni vladari ni popularne muzičke zvezde.
Kao prevodilac japanskoj TV ekipi boravio sam mnogo kasnije u Nišu, bio u Pasi Poljani, njegovom rodnom mestu (sada predgrađe Niša), upoznao mu roditelje i shvatio sam da Piksi ustvari uvek sa sobom nosi deo atmosfere iz te sredine iz koje je potekao. Sa uvažavanjem se uvek odnosio prema starijima, to sam video na delu kad je u Japan 1995. došao Miljan Miljanić, koga je izuzetno poštovao, ali mu i uzvraćao pažnju i nikada je nije zaboravljao.
Urednik lista “Sportski žurnal” pokojni Dragutin Kostić Kole mi je pričao kako je upoznao Piksija i njegovog oca Dobrivoja letnje večeri 1986. kad su njih dvojica, ispred stadiona sedeli, čekajući odluku da li će Piksi potpisati za “Crvenu zvezdu” ili ne. Svi novinari malo po malo su se razišli, samo je Kole ostao sa njima, doneo im je neke sendviče i bio tu, sve dok povoljna vest nije stigla. Godinama posle toga, bilo kakva velika gužva da je bila oko njega, Piksi je nepogrešivo prepoznavao Koleta, prilazio mu i prijateljski razgovarao sa njim. “Takvi su, izgleda, svi Japanci, verni kao prijatelji”, rekao mi je tada Kole.
Da ima nečeg „japanskog“ u Piksiju kao selektoru Fudbalske reprezentacije Srbije dokazuje i to što je u svoj stručni tim doveo jednog Japanca koji se zove Kacuhito Kinoši, sada kondicionog trenera reprezentacije. Sa ovim vrhunskim japanskim stručnjakom Piksi sarađuje više od deceniju i sigurno je, da ma kako to nama izgledalo neobično, u uspehu Fudbalske reprezentacije Srbije i Kinoši će imati svoj deo.
Ovaj tekst objavio je u formi intervjua i list ALO 26.03.2021.