Dok Japanci svakodnevno dobijaju vesti o problemima koji možda čekaju organizatore odloženih Olimpijskih igara, u Japanu je sve popularnija knjiga o Olimpijadi u Tokiju 1964. godine, koja je značila potpuni preokret u istoriji te zemlje.
Knjigu je napisao Roj Tomizava, Japanac rođen u Kvinsu, predgrađu Njujorka, i ima američko državljanstvo. Iz ugla jednog stranca, koji je ipak srcem vezan za Japan, ova godina izgleda još značajnija. Knjiga ima veoma dugačak naslov: „ 1964. – Najznačajnija godina u istoriji Japana: Kako je Olimpijada u Tokiju postala simbol čudesnog japanskog podizanja iz pepela“.
Japan se tek bio izvukao iz teških godina posleratne američke okupacije, opšte nemaštine i trpljenja cele nacije i zakoračio na put ekonomskog ozdravljenja, kada je 1959. doneta konačna odluka o tome da je Tokio domaćin Olimpijskih igara 1964, prvih ikada Olimpijskih igara održanih u Aziji.
Tomizava, rođen baš te 1964. ( sada 56 ), opisuje kako se nacija, demoralizovana posle strašnog poraza u Drugom svetskom ratu i položaja svetskog parije, uspela da postigne ogroman ekonomski i tehnološki napredak.
Učesnike Olimpijade u Tokiju dočekala je sve više razvijena i industrijski ojačana zemlja, koja je mogla da proizvede tada najbrži voz na svetu šinkansen, koji je putnike prevozio brzinom od 200 kilometara na sat. Voz koji nazivaju “voz – metak” bio je tada jedinstven u svetu i bile su potrebne decenije da njegove performanske budu dostignute. Interesantno je da je, ma koliko unapređivali performanse ovog voza, koji povezuje i najudaljenije krajeve Japana, njegova brzina u Japanu namerno nije mnogo povećavana i sada je negde oko 220 kilometara na čas, manje nego mnoge druge slične svetske železnice. Japanska je, međutim, i dalje najtačnija i najsigurnija.
Autor knjige opisuje i atmosferu otvaranja Olimpijskih igara, kada je olimpijsku baklju na Tokijski stadion uneo tada 19-godišnji Jošinori Sakai, rođen 6. avgusta 1945. u Hirošimi, na sam dan američke atomske eksplozije koja je ubila preko 200 000 ljudi i zbrisala čitav grad. Njegov siguran korak, dok je utrčavao na stadion noseći olimpijsku baklju, simbolizovao je jačinu duha nacije, teško poražene, koja je radom i zalaganjem uspela da stane na noge i pokaže svoje uspehe svetu. Sakaija su nazvali “Atomski dečak” i dugo je bio jedna od najpopularnijih ličnosti u Japanu.
Japanska snaga nije ležala samo u revitalizovanim ekonomskim gigantima, koji su poveli ekonomski rast, nego i u naporima, energiji i maštovitosti pojedinaca, kao što je, naprimer, bio osnivač kompanije “Soni” Akio Morita, koji je, sa grupom prijatelja, iz barake koja je prokišnjavala, stvorio jednu od najvećih svetskih elektronskih kompanija.
Tomizava podseća i na individualne napore samih japanskih sportista, koji su želeli da se što bolje pokažu pred svetom, pa je japanski ženski odbojkaški tim tada pobedio svetske šampionke iz Sovjetskog saveza i oduzeo im “sigurnu” zlatnu olimpijsku medalju. Odbojkašice same to sigurno ne bi uspele da nisu imale motivisanog trenera Hirofumija Daimacua, koga su zvali “demon”, dok su njegov ženski tim nazivali “Orijentalne veštice”, jer su uspevale da dobiju i nemoguće poene.
Šta će biti sa novom Tokijskom olimpijadom, prvo zakazanom za 2020, pa odloženom za sledeću godinu, ostaje tek da vidimo. Ostalo je više od godinu dana. Samo snažan duh i sloga cele nacije mogu da dovedu do uspeha, kao da kaže autor ove knjige.