KULTURA

PRIČA SA TMURNOM ATMOSFEROM KORONE

Rjunosuke Akutagava:

BELEG SMRTI

Namrštivši se, toliko da mu se naborala koža između belih obrva, stari prorok mi se zagleda u lice. Duga haljina visila mu je toliko nisko, da mu je potpuno prekrivala stopala. Oko haljine, kestenjaste boje, imao je žutu kožnu vrećicu u kojoj je verovatno bilo uveličavajuće staklo. Njegov prodoran pogled istraživao je moje lice. Bio je potpuno ćelav, a zgrčene usne na tamnom licu bile su mu čvrsto zatvorene. Izgledalo je, zaista, kao da ih nikada neće otvoriti.

Brade zarivene u okovratnik, stajao sam i gledao proroka, koji je sedeo ispred mene.

“Hmmm”, promrmlja. Pogledao je nekoliko puta gore dole, baš kao da namiguje.

“Zašto tako uporno zuriš u moje lice?” zapitah.

“Zato što imam predosećaj”, progunđa on, dok je i dalje zurio u mene.

Počinjao sam da se osećam neugodno. Bez čarobnog štapića, praznom šakom, prorok pokaza negde između mojih obrva i reče:

“Tu, između tvojih obrva je senka. to je beleg, predznak skore smrti. Zaista, taj deo izgleda tamnije.”

“Kako to misliš?”

“Kako? Ništa više od onoga što sam rekao.”

“Kada ću umreti?” Glas mi je drhtao pod utiskom te neočekivane vesti.

“Onda kada sunce naglo potamni, usred dana. To će biti dan kada će, iznenada, jato vrana obleteti oko sunca, latice suncokreta će opasti i rasuti se. Tada, pre nego što poslednje latice opadnu, tvoja mladost će istrunuti. Tog dana će život zamreti, baš kao te latice suncokreta.

Ali, tu nema šta više da se kaže”, rekao je i nasmejao se. Nije više govorio. To je bilo sve što je propustio kroz svoje modre usne.

Naklonio sam se bez reči i, gledajući u zemlju, vratio se kući, pomišljajući često na dan svoje smrti.

U mom vrtu, na sredini, širio se ogroman suncokret, veliki kao pehar, zlatan u srcu svojih latica , i pio tople sunčeve zrake svojim svežim listovima.

“Kada latice suncokreta opadnu, umreću”…pomislih. Brzo izlih malo vode na zemlju oko njegovog korena.

Od tada, zalivao sam suncokret svakog dana i posmatrao sunce na nebu. Dan za danom, veliko, kao rastopljeno, sunce dizalo se na istoku i tonulo na zapadu, svo crveno kao gvoždje za žigosanje.

U trenutku, pomislih da stari prorok možda i nije govorio istinu

Nebrojeno mnogo dana zalivao sam suncokret. Ne mogu da se setim koliko puta je voda natopila suvu zemlju oko njega. A suncokret je svakog dana okretao svoju žutu glavu, od istoka ka zapadu, prateći put sunca preko jasnog neba.

Onda je, jednog dana, na desnoj ivici grimiznog sunca prvo počela da se stvara crna senka, baš kad je sunce bilo došlo nasred neba. Zadržao sam dah i pratio senku koja je, kao mrav, napredovala preko sunčevog lica. Što se mastiljava crnina više širila, nebo je sve više tamnelo, kao u sumrak.

Tada, uz šum kao šuštanje drveća, crne ptice doleteše sa zapada, istoka, juga i severa i okupiše se oko sunca. Napravile su veliki krug i srećno zagraktale. Vrane!

Suncokret prestade da se okreće sa istoka na zapad. Stajao je, sasvim nepomičan, veliki žuti cvet okrenut ugljenocrnom suncu. Sedoh pored njegove stabljike i zagledah se, i ja, u potamnelo sunce. Izgleda da je ono što je predvideo stari prorok bilo istina.

Usamljena velika latica, kao zlatni bodež, uz prigušen udar pada ne moje grudi.

“Jedan”, brojao sam. Sledećeg trenutka, kao da se suncokret podseća svoje dužnosti, još jedna žuta latica pade, uz blagi udar. “Dva”, nerado sam brojao.

Neki glasovi čuli su se sa tmurnog, prljavog neba. Oni su mi nešto govorili. Činilo mi se prvo da je to graktanje vrana. Onda treća latica pade lako na tlo. Mrlja boje šafrana na vlažnoj crnoj zemlji.

Nebo je postepeno sasvim potamnelo. Svetložute latice suncokreta nastavile su da padaju, jedna po jedna. Uskoro ću, kao i one, i ja morati da umrem.

* * *

RJUNOSUKE AKUTAGAVA (1892-1927)

Jedan od japanskih savremenih klasika. Najveća književna nagrada u Japanu nosi njegovo ime. Još kao mlad u Tokiju, gde je rođen, brzo je ušao u literarne krugove zahvaljujući svojim kratkim pričama koje su mu donele i pivrženost jednog od tadašnjih najboljih pisaca Nacumea Sosekija. Više od deset poslednjih godina života posvetio je samo pisanju. Zbog slabog zdravlja i melanholije koja ga je obuzimala, nigde nije izlazio niti ikoga viđao.

Napisao je mnoštvo kratkih priča, pesama i eseja u kojima se odražavalo njegovo visoko obrazovanje. Mnoge njegove priče samo su ponovo ispisane bajke iz japanske mitologije ili prerađena prozna dela starih japanskih pisaca i kineskih klasika, od kojih je on stvarao nova. Ubio se u Tokiju popivši veliku dozu veronala. Kod nas su objavljene dve knjige njegove proze. Jedna je novela “Kappa” i nekoliko kratkih priča, a druga zbirka pripovedaka, među kojima je i “U čestaru”, po čijim motivima je snimljen čuveni Kurosavin film “Rašomon”.