SPORT, ZABAVA

VEŽBE ZA ZDRAVLJE I DUGOVEČNOST – ĐIKJO ĐUCU

Mnogi od nas su u samoizolaciji, ili se, makar, manje kreću zbog situacije u koju nas je doveo virus Korona. Zbog toga nije loše da, ako sedite dugo u kući, počnete da vežbate nešto što će vam zameniti sport na otvorenom, teretanu, šetnje ili trčanje. Kinezi su za vreme epidemije virusa u kućama vežbali TAI ČI, a Japanci imaju nešto slično, što je takođe poteklo iz Kine – veštinu ĐIKJO ĐUCU, za koju je potrebno malo prostora i samo malo volje

Đikjo Đucu je sportska disciplina, ili sistem vežbi, čiji cilj je održavanje dobrog zdravlja, usporavanje starenja, ali i lečenje pojedinih bolesti. Negde početkom 20. veka Japanac Fusagoro Nakai boravio je u Kini, gde je došao do starih spisa o veštini poboljšanja zdravlja i lečenja bolesti, koju su Kinezi zvali DOHIN. Dohin je veština stara preko 3000 godina, ali se u Kini praktikovala sve manje u vreme kada je Nakai došao do saznanja o njoj. Kinezi koji su nešto znali o veštini dohin mogli su tada da se izbroje na prste.

Pošto se i sam bavio borilačkim veštinama i alternativnom medicinom, Fusagoro Nakai je počeo da proučava ove spise, primenjuje neke vežbe na sebi i svojim prijateljima, a negde 1916. godine formulisao sistem vežbi koji je nazvao ĐIKJO ĐUCU. Naziv ovoj veštini dao je Nakaijev saradnik i prijatelj Daigen Đumonđi, a suština đikjo đucua je korišćenje prirodne harmonije da bi se ostvarila harmonija u čovekovom organizmu.

Sistem vežbi, koje je stvorio Fusagoro Nakai, je veoma jednostavan i lak za izvođenje, a sadrži se od tačno trideset jednog pokreta – ne više. Osnovnim pokretima ili vežbama kasnije su dodate varijacije, pa je ĐIKJO ĐUCU podeljen na vežbe koje čovek može da izvodi sam i na one koje treba da radi zajedno sa partnerom, kako bi efekat bio bolji.

Popularnost ĐIKJO ĐUCUA u Japanu raširio je Dr Joširo Kondo, lekar rođen 1916. godine. Doktor Kondo je svoja znanja o ovoj veštini koristio i za vreme Drugog svetskog rata, dok je bio u ratnoj mornarici. Na brodovima na kojima je bio kao lekar, zdravstveno stanje mornara i vojnika bilo je uvek mnogo bolje nego na drugima, pa je posle rata Dr Kondo počeo sa serijom predavanja o ovoj veštini na Tokijskom Univerzitetu. Dr Kondo, koji je umro pre više od deceniju, je sa svojom ženom Saćijo osnovao i Udruženje za popularisanje ĐIKJO ĐU‑ CUA, koje kao neprofitna organizacija.

Dr Kondo i njegova žena autori su većine knjiga o ovoj veštini, a klubovi – učionice za vežbu sve se više šire Japanom. Đikjo đucu je kombinacija savremene gimnastike, joge, šiacua i samomasaže, a reklamira se kao „vežba za održavanje zdravlja, mladosti i lepote, za sprečavanje starenja i za borbu protiv mnogih bolesti“. Jednostavnim vežbama ove veštine otvaraju se putevi energije KI u telu, pa ona struji lakše i telo održava u boljoj kondiciji.

Prvih dvanaest vežbi đikjo đucua izvode se u klečećoj poziciji, ustvari iz pozicije u kojoj Japanci po tradiciji sede – sa stopalima zavučenim pod zadnjicu i ispruženim, što je početniku iz Evrope u početku verovatno najteže. Vežbe se sastoje od uzdizanja i spuštanja ramena uz istovremeno harmonično disanje, masiranja predela ispod rebara, istezanja ruku napred, sa strane i pozadi, rotiranja vrata u svim pravcima, stimulisanja i samomasaže vrata, čela i celog lica, pri čemu se koriste i neke akupunkturne tačke.

Sledećih deset vežbi izvode se u sedećem, ležećem i stojećem stavu, najviše podsećaju na klasičnu gimnastiku i prilično su lake za izvođenje. Preostale vežbe već postaju nešto teže, uključuju i skokove u mestu i različita previjanja tela, ali se onaj ko vežba od njih ne bi trebalo da umori više nego posle 45-minutnog časa fiskulture u osnovnoj školi.

Vežbanje đikjo đucua je, međutim, proračunato na određen broj pokreta. Taj niz pokreta je zamišljen da otvara puteve energije i cirkulacije krvi u telu, a tačan broj pokreta koji treba da se izvede navodi telo na određen ritam, koji dovodi do opšte duševne smirenosti. Uputstva za vežbanje đikjo đucua su jednostavna, a uz njih idu i osnovne preporuke da se vežbanje počinje bez ikakvih opterećenja hranom i pićem, da se posle vežbi ne kupa bar jedan čas i da se broj vežbi, zavisno od starosti i uvežbanosti čoveka, može i menjati u dogovoru sa instruktorom.

Kada uđete u neku vežbaonicu za đikjo đucu, začudićete se kada vidite da pored mladih ravnopravno vežbaju i osobe (češće žene) koje bi mogle da im budu babe, pa i prababe. Udruženje za popularisanje đikjo đucua ima nekoliko desetina vežbaonica u Tokiju. Takve vežbaonice postoje i u Osaki, Nagoji, Jokohami i drugim velikim japanskim gradovima, a, posle prvih priprema, u njima ravnopravno vežbaju osobe svih generacija

„Kasno sam počela, tek u četrdesetoj godini, a đikjo đucu vežbam bar još toliko “, kaže jedna gospođa, koja je već u devetoj deceniji života. Njen učitelj je bio jedan od najboljih instruktora za đikjo đucu Cune Kuge. „Sve osobe koje vežbaju đikjo đucu patile su od bolesti i tegoba različite vrste, od hipertenzije do alergija i delimičnih paraliza. Većina njih je sada potpuno zdrava, ali nastavlja sa vežbama“, kaže ova žena.

( Sve vežbe đikjo đucua objavljene su u knjizi „Tajne japanske astrologije KIGAKU“ )