JAPAN I JA

IZNENADNA PRIJATELJSTVA

Piše: Minja Zeljković


Najveći problem sa kojim sam se suočila za tri godine provedene u Japanu je bio povratak kući. Ja sam sa mojim odeljenjem u Japanu rasla, učili smo jedni od drugih, živeli smo zajedno u domu u tom kampusu i to je bio naš mali svet. Srednjoškolcima, inače, najteže pada matura i poslednji dan škole. Setite se vašeg poslednjeg dana, trubača, pa onda mature…

E sad na to dodajte pomisao da te ljude više nikada nećete videti. Kad ste u istoj zemlji nekako imate osećaj da će vam se putevi opet sresti.Tu ste, jedan poziv i opet se vidite. Moja matura je značila moj povratak kući u Srbiju i konstantno pitanje:,,Da li ću ikad više videti ove ljude?”

Moja najbolja drugarica je Kavija, Indijka koja mi je doslovno promenila život. Od kako je ona došla u našu školu ne postoji nijedan dan da nismo bile zajedno, i to ne preterujem kad kažem apsolutno ni jedan. Volim je kao najbližu sestru i rastanak sa njom mi je pao teže nego rastanak sa drugovima ovde. Oni su tu i znala sam da ću im se vratiti. To je bio neki čudan odnos. Nikada do tada se nisam opustila toliko nisakim, ona je u meni probudila toliku sreću i toliko zadovoljstvo, da se meni poboljša dan čim čujem njen kreštav glas u hodniku. Ona se toliko šalila na moj račun, a ja na njen još više, a nikada se nismo ljutile jedna na drugu.

Obema nam je problem to što ne volimo da otvoreno iskazujemo emocije, tako da smo “Volim te “rekle jedna drugoj pre tačno dve nedelje, kada je maturirala, godinu dana nakon što sam ja. Svaki put kada bi mi bio rođendan ili eto za maturu, ona bi mi napravila nešto predivno i to je prvi put da sam osetila tu drugarsku ljubav, tu sestrinsku ljubav. Što mi je najfascinantnije od svega jeste što je ona iz Amerike sasvim slučajno završila tu, isto kao i ja iz Srbije i našle smo se, tu na kraju sveta, a kao da se znamo od rođenja.

Pored Kavije, postoje jos dve osobe sa kojima sam jos duže vremena provela zajedno (Lidija i Anodari). Kad je došla Kavija, svi su znali za nas, nas četiri predstavljale smo “dream tim”. Nedelju dana pred našu maturu (03.02.2019), svakog dana smo plakale. Već dve godine, otkako je ona došla, znalo se da smo mi uvek zajedno, Lidija, Kavija, Anodari i ja. Nas četiri smo na svaku večeru, svaki događaj, svaki koncert (pošto smo bile u istom muzičkom klubu), išle zajedno. Spavale smo jedna kod druge u sobi, ma bukvalno svugde smo išle zajedno. Kuvale smo, ismevale Japance kad zatreba, išle na raspustima svugde zajedno, svaka je znala svačiju životnu priču. Pogotovo Kavija i ja, svaki put bih otišla odmah kod nje kad mi zatreba neko i ona kod mene. Zna sve o meni kao i ja o njoj. Trenutak kad sam shvatila koliko značimo jedna drugoj je bio kad sam krenula da se radujem stvarima koje se njoj dešavaju – toliko da imam osećaj da se meni dešavaju.

I tako, posle dve godine svakog dana provedenog zajedno, dođe nedelju dana pred odlazak nas tri (mene, Lidije i Anodari). Svaka večera do poslednjeg dana je bila provedena u suzama. Poslednje veče je bilo najgore. Provele smo noć sve četiri zajedno, nismo ni oka sklopile i pričale smo koliko značimo jedna drugoj, kroz šta smo sve prošle zajedno i koliko smo pomogle jedna drugoj na kraju. Čak smo i naterale jedna drugu da kažemo simpatijama šta osećamo i sve smo to uradile u isto vreme. Sve smo dobile pozitivan odgovor, znam da vas to najviše zanima hahah. Elem, dođe i tih 6 sati ujutro kad smo išle na stanicu. Nama jako drag profesor Tojeizumi nas je sve četiri vozio do stanice (čak i Kaviju koju ne bi smeo da vodi iz kampusa tako rano) zato što je znao koliko nam je teško, toliko da je čak i on plakao sa nama u kolima.

Ja ne mogu da vam opišem to čekanje voza sa ljudima koje ćeš napustiti tu i ko zna kad će vam se putevi sresti opet. Mi smo zagrljene i uplakane stajale na toj stanici, ne preterujem kad kažem, bukvalno dok voz nije stigao. To je najteži oproštaj koji sam doživela. Celog puta do Srbije sam bila uplakana i to je najgore kad vam se samo vrti film u glavi šta sve lepo ostavljate iza sebe i šta ste sve doživeli, ljude koje ste upoznali i stvari koje ste radili koje su toliko uticale na vas.

 

Evo, danas (15.02 2020 ) je Kaviji rođendan pa sam htela da joj posvetim ovaj tekst. Ukratko sam opisala naše druženje, ali nedovoljno koliko je ona uticala na mene. I sada, godinu dana kasnije, čujemo se svakog vikenda i znam da to vreme uvek odvojim za nju. Nikad, ni u snu nisam zamišljala da ću upoznati nekoga i toliko se vezati za tu osobu u Japanu.

P.S. Taj profesor koji nas je vozio do stanice je svakog dan narednih godinu dana bar malo stao i popričao sa Kavijom, da joj ne bi bilo teško, zato što je znao da su joj otišle tri najbitnije osobe iz škole. Toliko Japanci znaju da brinu o ljudima i svojim bližnjima, on je išao na svaki njen koncert i svako bitno dešavanje. Ljude koje sam tamo upoznala, pogotovo Japance, od kojih sam se najmanje nadala, su ostavili toliki trag u meni i toliko ima osoba tamo koje sigurno neću zaboraviti.