JAPAN I JA

Mali otpadak u džep, a veliki? – Šta raditi sa đubretom u Japanu

Piše: Alma Okađima


Stranci koji dođu u Tokio uvek me pitaju kako to da nema kanti za đubre i gde Japanci bacaju otpatke.

U ogromnom Tokiju nigde nema kontejnera za đubre, kao ni malih kanti na ulici i opet je sve savršeno, čisto, bez papirića ili bilo kakvih otpadaka na ulici. To je zato što svako svoje đubre nosi sa sobom i baca u svoju kućnu kantu.

Otpad koji je zaštićen zelenim mrežicama protiv vrana

Nekoliko profesora iz moje škole, studenti i ja se svake godine okupljamo u jednom od velikih Tokijskih parkova,sa prostirkama za travu, sa hranom i pićem i posle piknika sve otpatke podelimo i nosimo sa sobom.

U Japanu se đubre deli na ono koje može da gori i nesagorivo, papiri i kutije na jedno mesto, flaše na drugo, konzerve na treće, a plastične flaše na četvrto. Moram da napomenem da klasifikacija smeća nije toliko stroga kao u Nemačkoj, ili u nekim drugim Evropskim gradovima i nema specijalnih kesa sa đubre, već možete da iskoristite plastične vrećice koje dobijate u samoposlugama.

Kabasti otpad je plaćen i spreman za odneti

Na rasporedu izbacivanja đubreta, ispisanom na malim tablama na uglovima ulica, svaka vrsta otpadaka ima svoj dan u nedelji, kada stanovnici iznose tu vrstu đubreta i ostavljaju ga na predviđena mesta.

Živela sam u Tokiju nekoliko godina kada me je nazvala drugarica koja je tek došla u Japan i pitala šta se radi sa velikim otpadom.

Otpad u mom komšiluku

Ona je stanovala blizu mene i imala je jedan “futon” – tanji savitljivi madrac na kome Japanci spavaju na podu. Kupila je novi i htela da baci stari i pitala me je da li znam gde se to baca. Ja sam rekla da ne znam ali da sam blizu mog stana videla ispred jedne zgrade kako su stanovnici izbacili te velike stvari ( stolicu, krevet ), pa sam joj predložila da pogledamo da li toga još ima i da tu odložimo i njen futon. Bilo je veče za našu “operaciju futon”.

Složeni futon (madrac)

Išle smo mojim kolima do te zgrade i kad smo videle da je đubre još tu ,a nikoga nije bilo, stavile smo i “naš” futon. Inače ta zgrada je oko 300m udaljena od moje .

Mirno sam legla da spavam ,nadajući se da smo našle pravo rešenje međutim ujutro kad sam se probudila i izašla iz zgrade ,videla sam futon na krovu mog automobila.

Kante za djubre u japanskoj firmi sa naznakom na zidu koje djubre pripada kojoj kanti

Verujem da nas je neko “upecao” na delu, a kako u mom kraju nije bilo mnogo stranaca ,stanovniku te zgrade nije bilo teško da nam očita lekciju i donese futon.

E ,sad ,zašto je futon stavio na krov mog auta ,to ne znam, ali mi je bilo mnogo smešno, tako da se i dan danas ,posle mnogo godina setim te anegdote i nasmejem.

Kante na mojoj stanici

Posle smo se raspitale i saznale da sve što prelazi 60cm dužine se ne može tek tako izbaciti i za to postoje specijalne službe koje nazovete telefonom i kažete šta imate ,oni vam odrede koliko morate da platite (ustvari da kupite tikete u toj sumi) i zalepite na stvar,a nakon toga dobijete datum kada mogu doći po to i mesto gde ćete ga odložiti.

Za svaku stvar koju želite da izbacite se plaća u zavisnosti od veličine i težine.

Japanci, takođe, na svakom ćošku imaju mnogo aparata za piće u konzervama ili plastičnim bočicama i za to većina aparata ima i posebne proreze kroz koje možete ubaciti praznu konzervu.

Ili, ako jedete nešto na ulici, obično na tom mestu postoji i kanta za bacanje papirnog tanjirića ,štapića ili čaša – kad završte sa jelom.

Danas slušam na televiziji da sada, zbog velikog broja stranih turista po raznim turističkim destinacijama širom Japana, stanovnici imaju problem sa đubretom koje je ostavljeno na ulici ili čak u korpe sa proizvodima koji su za prodaju ispred prodavnica, pa meštani sami to skupljaju i čiste. Mislim da strancima nije jasno da moraju nositi đubre sa sobom kući ( u hotel ? ) i to bi trebalo naglasiti u priručnicima za Japan.

Interesantno je da Japan još ne naplaćuje plastične vrećice u samoposlugama kao u većini gradova Evrope. Takođe, u Japanu se hrana I sva druga roba veoma lepo pakuje – posebno u stiropor, sa dosta providne folije, sve ,od voća ,povrća i mesa , sve je savršeno upakovano. Kako Japanci reaguju na spoljnu lepotu mnogo više nego i jedan drugi narod, sve što se prodaje ,mora da izgleda savršeno i da bude savršeno upakovano, jer je u suprotnom manja verovatnoća da će se prodati.I to kasnije postaje otpad.

Šta je sa pikavcima od cigareta?

Japan je bio pravi raj za pušače, jer se pušilo mnogo i svugde. Pušači su nosili svoje džepne pepeljarice, ali se kampanja protiv pušenja sprovodi više od petnaestak godina, pa se situacija menja.

Razvučen futon u mojoj japanskoj sobi,spreman za moju sestričinu koja nas je posetila davne 2002.godine.

Cigarete su poskupele, pa je to jedan od glavnih razloga da su mnogi prestali da ih kupuju.

Sada je čak zabranjeno pušiti i na ulicama, ali svaki kvart, kao i svaka kompanija, obezbedili su zatvoren prostor za ljubitelje cigarete.

U poslednje vreme su popularne i električne cigarete.

Japanci ,pušači ,retko puše u kući, što zbog malog prostora u kojima žive, što zbog dece, tako da uglavnom izlaze na terasu i puše napolju. Noću svetle cigarete na terasama i to japanci zovu “hotaru” – svici ( bube koje svelte ), jer mala osvetljenja cigareta izgledaju baš kao hotaru.