NOVO

DOŽIVLJAJ JAPANA – PERFEKCIJA NA SVAKOM KORAKU

Piše: Ana D’Apuzzo

(Sajt japanorama.rs dobio je novog saradnika. Rođena u Kruševcu Ana Mikić D’Apuzzo već nekoliko godina živi na jugu Švajcarske, a u poslednjih pet godina zbog posla provodi svaku jesen u Japanu. Ona je po obrazovanju diplomirani inženjer arhitekture, ali se, osim arhitekture, bavi i slikarstvom i modnim dizajnom. O svom doživljaju Japana piše u ovom prvom tekstu za naš sajt. Naslov je naš – uzeli smo ga iz teksta. Nadamo se da će ovo biti samo početak jedne lepe saradnje).


Ponekad pomislim da sam u prošlom životu bila Japanka, jer mi nije jednostavno objasniti povezanost sa tom divnom zemljom i isto takvim ljudima, iako se nalazi na drugim kraju sveta, iako se živi mnogo drugačije nego u Evropi.

Moj prvi susret sa Japanom odigrao se pre deset godina, kada sam u svrhu radne prakse posetila jedan projektni biro u Tokiju. Tom prilikom samo sam potvrdila da moja opčinjenost Japanom u studentskim danima nije bila prolazna, nego se još više pojačala. Za ovu ljubav zaslužan je divan profesor Ranko Radović, koji je imao prilike da živi i radi u Japanu, a više puta pominjao da je sledio zen filosofiju života.

I kada sam pomislila da se više nikada neću vratiti u tu divnu zemlju, koja je raj za kreativne ljude, jer je umetnost i perfekcija na svakom koraku, usledio je poziv za učešće u projektu koji za cilj ima da pomogne rekonstrukciju i oporavak zemlje nakon razornog zemljotresa koji je pogodio Japan 2011 godine.

Uz pomoć lokalnih timova sprovela sam kreativne radionice i predavanja za studente sa ugroženih područja. Tako je sve počelo, a proširilo se u razne aktivnosti u proteklih pet godina, izložbe slika, modnog dizajna, javne nastupe i gostovanja u lokalnim medijima. To je razvilo brojne kontakte i donelo divna prijateljstva.

Neki momenti poput učešća na ovogodišnjoj naučnoj izložbi na temu ‘Crne rupe’ u Opservatoriji Oshu, zatim izložbe slika u zen hramu Shoboji i muzeju moderne umetnosti Aomori su definitivno ostavili najjači utisak na mene. Sklad tradicije i modernog, brzog i sporog načina života, puno rada, ali i puno druženja, perfekcija u svemu, neverovatno divan odnos prema deci i porodici su samo neke od vrednosti Japana.

Najveća nagrada pri radu sa studentima su bili njihovi osmesi i brojna pitanja, jer su predavanja i radionice uglavnom počinjali tako što su ih pratili pognutih glava, veoma stidljivi u komunikaciji.

Međutim i ovom prilikom se potvrdilo da je umetnost jezik za sebe i da ga svi razumemo.

Boravak u zen hramu Shoboji pružio mi je priliku da se vratim 800 godina u prošlost i vidim kako su nekada živeli zen monasi, a u mnogome tako žive i danas. Ali ono što me je izuzetno iznenadilo je njihova ljubaznost prema deci. Moja ćerkica se zaista osećala kao u bajci trčeći zen hodnicima za “kraljevima” kako je monahe nazvala zbog posebnih kimona koje nose.

 

Upečatljiv mi je svih ovih godina fenomen Božićnog osvetljenja u Tokiju koje poprima dimenzije umetničkih, interaktivnih instalacija i sve više zadivljuje idejama i efektima u kojima uživaju i mladi i stari.

 

Iako vlada mišljenje da se puno radi u Japanu, koliko se radi toliko se i druži, tako da je svako veče kao kod nas vikend, odlični i pristupačni restorani su uvek puni ljudi. Prijatelji se sastaju posle dugog radnog dana i obično se poslednjim ponoćnim metroom vraćaju svojim malim stanovima.

 

Od kada sam postala majka počela sam da primećujem prednosti Tokija koji nema nijedna svetska metropola. Samo aerodrom ima oko četrdeset soba za boravak mame i bebe. U svakom šoping centru se nalaze sobe za dojenje i presvlačenje na svakom spratu. Mame i deca imaju veoma sadržajan društveni život, lepo uređena igrališta i divne parkove u svako doba godine. Moje iskustvo je takođe sa su deca svugde dobrodošla, a za njihov plač kažu da je muzika i da donosi sreću. Tako sam imala prilike da svoje dete vodim na predavanja, radionice pa čak i na sastanak biroa za rekonstrukciju.

 

Zapazila sam takođe da su i u sred zime mala deca bosonoga, jer im se tako jača imunitet.

Tokom mog poslednjeg boravka imala sam priliku da upoznam grupu Japanaca koji su ljubitelji Balkana, našeg jezika, muzike i hrane tako da priči nije bilo kraja. Verujem da domaća jela spremaju bolje od mene, jer čega se oni dohvate mora biti savršeno, u to sam mnogo puta uverila.

Što se tiče lokalne hrane probala sam skoro sve, ali ono što me je posebno oduševilo je oknomijaki, a obradovalo da će jedna divna Japanka otvoriti okonomijaki restoran u Novom Sadu.

Već par godina živim u Švajcarskoj u bajkovitom turističkom mestu po broju stanovnika jednakom broju radnika u kuli Mori u Tokiju. Svake godine se radujem povratku u Japan, ali i povratku u Askonu, jer me inspiriše Jing i Jang način života, poput samog Japana koji je utemeljen na tom istom principu kontrasta koji se savršeno uklapaju.