Noga je došla

iznenada i nisko.

Osoto gari!

Lavlji skok odnegovan

s’ pohabanim kimonom.

Njujork, 8. septembar 1966.

(Pesma Danka Vasovića iz zbirke «Pobegla kiša» posvećena Radomiru Kovačeviću

Pesmu je redigovao i odobrio sam Kovačević družeći se sa Vasovićem u Njujorku)

Radomir Kovačević ( 1954 – 2006 ) počeo je da se džudoom bavi u beogradskom klubu Partizan, a reprezentativac Jugoslavije postao je već u devetnaestoj, 1973. godine. Bio je višestruki prvak Jugoslavije i reprezentativac u apsolutnoj kategoriji. Osvojio je prvo mesto na Balkanu u teškoj i apsolutnoj kategoriji 1980. godine, a treće mesto pre toga 1977. godine. Postao je prvak Mediterana, na Mediteranskim igrama kojima smo mi bili domaćini, u Splitu 1979. godine. Bronzane medalje osvojio je na Evropskom prvenstvu u džudou 1976. i Svetskom prvenstvu 1979. godine.

Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine osvojio je takođe bronzanu medalju.

Krupan i visok, kao planina koja hoda, prvo je iznenađivao Japance, kada se u postojbini džudoa pojavio osamdesetih godina, a onda ih je sve i osvojio, svojim izvanrednim talentom, brzinom, eksplozivnošću, predanošću i snagom duha.

Na Univerzitetu Tokai, koji odgaja japanske sportske zvezde, još pamte Radomirovo prvo obraćanje studentima i profesorima, kada je pred veličanstvenim skupom, pred kojim je svaki novi student trebalo da održi kratki govor, kako bi se predstavio, Radomir iz sve snage zapevao pesmu «Jablani se povijaju». Japanci su ga shvatili. Tek pristigao i sa još nedovoljnim znanjem jezika, Radomir Kovačević našao je način da im saopšti nešto o sebi, kroz pesmu iz zavičaja. Zaorio se snažni aplauz, koji dugo nije prestajao.

Ali, veoma brzo Radomir je naučio japanski i izvanredno ga je govorio, sa savršenim akcentom. Kada je Jugoslavija bila domaćin Zimskim olimpijskim igrama 1984. godine u Sarajevu, Radomir je bio ličnost koju je japanska nacionalna televizija NHK odabrala da za japanske gledaoce komentariše sportska takmičenja. Razlog za taj izbor bio je logičan, Radomir Kovačević bio je u to vreme najpoznatiji Jugosloven u Japanu. Viđao sam ga tada u Sarajevu, zajedno sa njegovom suprugom Savkom.

Bio je kapiten džudo kluba svog univerziteta Tokai u Japanu, a ravnim sebi smatrao ga je čovek koji je ubrzo počeo da ga smatra rođenim bratom, Jasuhiro Jamašita, najbolji japanski džudista našeg vremena.

Ono što su Japanci cenili kod Kovačevića nisu bile samo njegove pobede na borilačkom polju, nego i savršeni borilački duh koji je posedovao. Za razliku od Holanđanina Gesinga, koji je pobede uglavnom odnosio na osnovu fizičke snage i dimenzija, Radomir Kovačević je i načinom treninga i načinom borbe, ali i života, pokazao da je u džudou, njihovom autohtonom sportu, ravan Japancima.

Radomir Kovačević bio je jedan od retkih ljudi iz Jugoslavije koji su, na poziv japanskog izdavača, napisali i objavili knjigu u toj zemlji. «Žrtvovati se, važnije je nego pobediti», bio je moto, koji je on celog života sledio.

Takvu veličinu, takav veliki dragulj nepresušnog sjaja, prema našim starim manirima, mi nismo znali da iskoristimo. Umesto da ga postavimo kao čvrst most između naše zemlje i velike sportske i ekonomske sile, kao što je Japan, funkcioneri naših sportskih saveza našli su u jednom trenutku šta će da zamere takvoj zvezdi. Njegovoj čistoj ljubavi prema svojoj rodnoj zemlji oni su suprotstavili svoj proračunati, nepošteni „patriotizam“, koji je Radomir nazivao «utočištem za hulje».

Umesto da njegovu predanost i ljubav prema otadžbini iskoriste, stvorili su takve uslove u kojima je on, umesto da ostane u svojoj zemlji, izabrao da ode u inostranstvo i džudo predaje na američkim univerzitetima. Naravno, sa uspehom. Na internetu možete lako da nađete oglas Univerziteta Stamford iz Konetikata, koji svoje kvalitete dokazuje činjenicom da su ga svojevremeno posećivali Jasuhiro Jamašita i Radomir Kovačević.

Jedan od najvećih srpskih sportista svih vremena Radomir Kovačević okupio je na svom poslednjem ispraćaju zvezde džudoa i drugih borilačkih sportova u Beogradu u junu 2006. Proslavljeni sportista Radomir Kovačević učinio je još jednu uslugu svojoj zemlji, na dan svoje sahrane. U Srbiju je na taj dan doveo jednog gosta, koji svojim prisustvom čini čast svakoj sredini – legendu japanskog i svetskog džudoa Jasuhiroa Jamašitu.

U kapeli na Novom groblju u Beogradu, okružen Radomirovom suprugom Savkom i njihovom decom, kao najbliži član porodice, stajao je najveći živi džudista Jamašita i primao izjave saučešća.

U govoru, koji je prijateljima i poštovaocima tokom ceremonije poslednjeg ispraćaja održao, Jasuhiro Jamašita potvrdio je domete koje je u ovom borilačkom sportu dostigao Radomir Kovačević. Potvrdio je da je Kovačević bio jedan od najboljih sportista sa kojim je Jamašita imao priliku da stoji na tatamiju, a potvrdio je i ono što je stotine poštovalaca u kapeli osećalo, da je Radomir bio ličnost koja se ne rađa svakog dana – jedna divna i neponovljiva duša.

Radomir Kovačević sada zauvek ostaje u Beogradu. A njegov duh nastaviće da postavlja mostove koje je gradio za života. Ako se nekada nađete u Japanu, među ljudima koji se bave džudoom, ne zaboravite da kažete da ste iz zemlje u kojoj je rođen Radomir Kovačević. To može da vam otvori mnoga vrata, koja se, inače, tako lako ne otvaraju.

Dragan Milenković