Japanski način pismenog izražavanja verovatno je jedan od najtežih, najkomplikovanijih i najinteresantnijih na svetu. Da bi se u potpunosti izrazili, Japanci ne koriste samo jednu vrstu pisma, već su u toj zemlji u stalnoj upotrebi čak tri azbuke, tri načina pisanja: kanđi ( ideogrami potekli iz Kine ) i dve japanske fonetske azbuke hiragana i katakana, kojima se povremeno, po potrebi, ravnopravno, dodaje i latinica.

Da bi pročitao novine, časopis ili knjigu, Japanac mora da poznaje preko 2000 ideograma, dve fonetske azbuke, koje imaju po 46 znakova ( računajući i kombinacije znakova, u svakoj od ovih azbuka ustvari ima ukupno po 104 znaka ) i, naravno, iz više razloga, latinicu. To znači da Japanci koji se smatraju pismenim moraju da znaju blizu 3000 znakova, kako bi mogli da se u potpunosti izraze.

Tokom šestogodišnjeg učenja u osnovnim školama Japanci nauče dve fonetske azbuke hiraganu i katakanu i hiljadu ideograma kanđi, a još tri godine u srednjoj školi neophodno im je da nauče dodatnih hiljadu ideograma. Tek kada završi devetogodišnje školovanje, koje je obavezno ( srednja škola traje tri godine ), Japanac se može smatrati potpuno pismenim, a statistike govore da je samo nešto manje od 1% od 127 miliona Japanaca nepismeno.

Zavisno od struke, polja studiranja, i interesovanja, Japanci tokom studija na visokim školama i fakultetima nauče najmanje još hiljadu ( ili čak još nekoliko hiljada ) ideograma, kako bi mogli da čitaju i pišu tekstove iz svoje struke.

Poreklo

Ne zna se ni za jednu autohtonu japansku azbuku pre prvih kontakata Japanaca sa susednim velikim zemljama Korejom i Kinom. Prema kineskim i korejskim izvorima, Japan je prve plodove kulture primio od korejske državice Baekđe, najverovatnije u 3. veku naše ere. Ova država bila je pod jakim uticajem velike Kineske carevine, od koje je primila pismenost, pravila o uređenju države, znanja iz oblasti poljoprivrede, zanatstva i drugog, a među njima bili su i kineski ideogrami, koje su Kinezi pre toga vekovima koristili. Prva zvanična diplomatska misija iz ove korejske državice je u Japan stigla u 4. veku, a smatra se da su dotle budistički sveštenici, zanatlije i drugi Korejci, koji su dolazili u Japan, mnoga znanja već bili preneli Japancima.

Mnoge kineske predmete od keramike i metala Japanci su dobijali preko Korejskog poluostrva, ali i direktno iz Kine, a na tim predmetima često je bilo i natpisa kineskim ideogramima. Retki Japanci, koji su tada putovali u državice na Korejskom poluostrvu i Kinu takođe su verovatno sa sobom donosili predmete sa ispisanim kineskim ideogramima, ili možda čak i neke spise. Za njihovo razumevanje i tumačenje bilo je neophodno znanje kineskog jezika, koji je u potpunosti različit od japanskog. Poreklo jezika, reči, gramatika, konstrukcija rečenice, sve to različito je u kineskom i japanskom jeziku.

Prvi kineski ideogrami za koje se sigurno zna da su stigli u Japan i koji su prikazani japanskim vladaocima bili su ideogrami na zlatnom pečatu vladara kineske Istočne dinastije Han, upućenom 57. godine naše ere sa drugim poklonima tadašnjem vladaru japanske države koju su Kinezi nazivali Va. Otada, kontakti između dve države bili su sve češći, pa su japanski vladari na dvoru osnovali grupu znalaca kineskog jezika, nazvanih fuhito, koji su bili zaduženi da održavaju državnu korespondenciju sa Kinom i državama na Korejskom poluostrvu, ali i da prepisuju kineske knjige, dokumente, zakone i druge spise, kako bi Japanci što više saznali o uređenju države i znanjima koje je posedovala mnogo razvijenija i naprednija kineska država.

Japanci su, dakle, prvo pisali na kineskom, upotrebljavajući ga kao strani jezik i ispisujući ga kineskim ideogramima, ali je vremenom postepeno došlo do drugačijeg načina upotrebe kineskih ideograma u Japanu. Prvo su Japanci stvorili sistem čitanja kineskih ideograma nazvan kanbun, kojim su kineske rečenice, ili grupe reči, mogle da budu tako restruktuirane, da ih i Japanci koji ne znaju kineski jezik mogu da razumeju.

U daljem postupku, ideogrami, koji su na kineskom jeziku zvučali kao pojedini glasovi ili slogovi u japanskom jeziku, pojednostavljeni su, tako da se došlo do potpuno nove japanske fonetske azbuke nazvane manjogana, kojom je mogao da se ispisuje japanski jezik. Prvi put ovi pojednostavljeni kineski ideogrami, kojima su mogli da se predstave pet samoglasnika a, i, u, e, o, suglasnik n i 40 osnovnih slogova, od kojih se sastoji japanski jezik, upotrebljeni su u poetskoj antologiji „Manjošu“, po čijim početnim glasovima je nova azbuka i dobila ime. Ova antologija, koja sadrži deset hiljada pesama, nastala 759. godine, je jedan od prvih poznatih tekstova ispisanih na japanskom jeziku. Pre nje napisane su samo knjiga „Kođiki“ ( Zapisi o drevnim događajima ) 712. godine i „Nihon šjoki“ ( Hronika Japana ) 720. godine.

Vremenom se manjogana razdvojila na dve vrste azbuka, jednu koja je pisana kurzivnim slovima i nazvana je hiragana, i drugu pisanu takozvanim „uglastim“ znacima, koja je dobila naziv katakana. Hiragana je nastala direktno pojednostavljivanjem kineskog kurzivnog načina pisanja ideograma, čiji je autor Sun Guoting, kineski pisac iz 7. veka. Hiraganu su u Japanu počele da koriste devojke i žene pripadnice viših klasa, kojima je inače bilo zabranjeno više obrazovanje, pa hiragana često nosi naziv i „žensko pismo“, a katakanu su koristili uglavnom budistički sveštenici i kaluđeri, za pisanje verskih tekstova.

Najveći broj japanskih književnih dela do kraja 10. veka napisan je hiraganom, jer su autori dela kao što su „Makura no sooši“ ( Knjiga ispod jastuka ) i roman „Genđi monogatari“ ( Priča o princu Genđiju ) bile žene. Prvi spis, sačinjen od refleksija, sećanja, anegdota i komentara, napisala je u drugoj polovini 10. veka dvorska dama Šjonagon Sei, a drugi, kažu i prvi svetski roman, povest o avanturama jednog princa, napisala je na kraju 10. ili na samom početku 11. veka, takođe dvorjanka Murasaki Šikibu.

Hiragana i Katakana

Ova dva japanska fonetska pisma, stvorena su, kao što smo rekli, pojednostavljivanjem kineskih ideograma u 9. veku. Obe azbuke predstavljaju po 46 osnovnih slogova ili glasova, od kojih se sastoji japanski jezik, a kombinacijama glasova i slogova dobije se ukupno 104 znaka, koliko imaju ove azbuke.

Osnovni glasovi i slogovi su:

a i u e o

ka ki ku ke ko

sa ši su se so

ta ći cu te to

na ni nu ne no

ha hi hu he ho

ma mi mu me mo

ja ju jo

ra ri ru re ro

va (v)o

n

ga gi gu ge go

za dji zu ze zo

da dji dzu de do

ba bi bu be bo

pa pi pu pe po

Japanski jezik može da se u potpunosti piše upotrebom ove dve azbuke, ali je kroz istoriju došlo do stvaranja novih reči, među kojima je mnogo homonima, pa je Japancima danas veoma teško da u nekim prilikama razaznaju pravo značenje pojedinih reči, koje se u gvooru ili tokom pisanja upotrebe, tako da mogu da se protumače na dva, a ponekad i na više načina. Često, u razgovoru, dva Japanca zastanu i jedan pita drugog: “Kako pišeš tu reč, koju si sada upotrebio?” Tek kada mu sagovornik kaže kojim se ideogramom piše reč, razgovor može da se nastavi.

Hiragana se koristi u kombinaciji sa ideogramima, tako što se prvo napiše ideogram, a hiraganom ispiše nastavak reči ( glagoli i pridevi ). U ovom slučaju hiragana dobija naziv okurigana. U knjigama, časopisima i drugim tekstovima za decu i omladinu, onog životnog doba u kojem još nisu savladali sve ideograme, često se u rečenici odštampaju ideogrami, a pored njih hiraganom sitno ispiše i način njihovog čitanja. U tom slučaju hiragana se naziva furigana.

Deca u japanskoj osnovnoj školi prvo uče hiraganu, koja se u kombinaciji sa ideogramima koristi za pisanje većine tekstova. Katakana se u poslednje vreme koristi uglavnom za pisanje reči stranog porekla ili strana imena i nazive.

Kanđi

Kanđi bukvalno znači: „Znaci dinastije Han“ ( Japanci kinesku dinastiju Han nazivaju Kan ), u doba čije vladavine su ti znaci u Kini dobili današnju formu i u koje su kasnije u Japan preneti iz Kine. U Japanu su kanđi povremeno modifikovani, zadržavan je kineski način čitanja, ali i dodavan japanski način, tako da su u Japanu oni dobili potpuno originalnu formu i način upotrebe. Ponekad jedan ideogram ima čak desetak načina čitanja, zavisno od mesta i načina upotrebe u tekstu. Onaj način čitanja ideograma koji je potekao od kineskog jezika naziva se on jomi, a onaj način koji potiče od japanske reči za isti pojam zove se kun jomi.

Japanci su neke kineske ideograme zadržali u potpunosti u formi u kojoj su ih primili iz Kine, samo su vremenom simplifikovani, što se kroz vekove događalo i u zemlji njihovog porekla, Kini. Neke ideograme Japanci su stvorili sami, po ugledu na kineske, kako bi izrazili neke specifičnosti svoga jezika i društva, pa su ti novostvoreni ideogrami dobili naziv kokuđi, što znači „državni znaci“. Nekim ideogramima primljenim iz Kine nije promenjen osnovni oblik, ali su u japanskom jeziku oni dobili potpuno novo značenje. Ovi ideogrami se nazivaju kokkun.

Ne zna se tačno vreme stvaranja ideograma u Kini, mada su oni u nekim primitivnim oblicima nađeni urezani na kostima iz doba neolita i na nekim predmetima veoma stare keramike. Ideograme kanđi u danas znanom obliku je, po predanju, 2650. godine pre naše ere stvorio Cangđie, dvorjanin na dvoru kineskog cara Huangdia. On je loveći na planini Šansi video kornjaču, čije šare na oklopu i krvni sudovi neobičnih oblika vidljivi na stomaku su izazvali njegovu pažnju. Seo je i pokušao da ih ispiše i tada se, po legendi, čulo vrištanje zmajeva i dogodile se neke neobične prirodne pojave koje su, kažu, označile stvaranje novog doba pismenosti i kulture u Kini, pa tako i u svetu.

Ideogrami su prvo bili pojednostavljeni crteži pojedinih pojava, pojmova i predmeta u prirodi. Sunce, mesec, drvo, reka, čovek, kiša, veliko, malo – znaci koji su ih predstavljali bili su samo simplifikovani oblici, prosti crteži tih predmeta ili pojava. Vremenom, uz pomoć osnovnih oblika stvarani su sve komplikovaniji i komplikovaniji ideogrami. Dva drveta nacrtana zajedno označavala su šumarak, a tri drveta šumu. Čovek ispod drveta označavao je odmor, a nacrtani zajedno žena i dete označavali su reč ljubav.

Vremenom je stvoreno toliko mnogo ideograma ( u savremenim rečnicima ideograma u Kini i Japanu ima ih preko pedeset hiljada ), da su piktogrami, pojednostavljeni crteži pojava, predmeta i stvari, postali veoma mali deo ukupnog broja ideograma. Smatra se da danas manje od jednog procenta ideograma otpada na piktograme. Sve komplikovaniji ideogrami stvarani su od pojedinih grupa prvih ideograma, pa su onda u rečnicima grupisani prema poreklu, prema takozvanim radikalima. Ideogrami kojima je na levoj strani prvobitni ideogram ( radikal ) za, naprimer, planinu postavljeni su jedan za drugim u rečniku, a njihov redosled zavisi od drugih ideograma koji ih sačinjavaju i od broja linija, tojest poteza četkicom.

Ideogrami su prvo ucrtavani oštrim predmetima u meku glinu, ili urezivani u komade drveta ili kostiju, a kasnije, sa pronalaskom papira, ispisivani su tušem uz pomoću četkice na papiru. Papir je jedan od kineskih izuma, kojim su Kinezi zadužili svet. Iako se misli da je stvoren mnogo ranije, zvanično se smatra da je papir prvi napravio Cai Lun evnuh na dvoru kineske dinastije Han, negde u 2. veku pre naše ere. Kasnije se papir preko islamskih zemalja preneo u Evropu, gde je počeo da se upotrebljava u 12. veku.

Pošto je ručno pravljeni papir koji su koristili Kinezi, a od njih ga primili Japanci, porozan i po njemu se tuš veoma lako razlije, onaj koji piše mora da poteze vuče brzo, sigurnim potezima i da pazi da četkicu suviše dugo ne zadržava na papiru. Kinezi, pa i Japanci, su oduvek pisali odozgo na dole, a redovi su ispisavi s desna na levo. Ideogrami se pišu uvek istim redom, potez po potez, kako ne bi došlo do grešaka, a i tako se lakše pamte – kao uslovni refleks. U savremeno doba, kada se sve manje piše rukom i kada se umesto četkica i olovaka koriste kompjuteri, Japanci sve lakše zaboravljaju naučene ideograme, jer se pamćenje ideograma gubi ako se oni često ne ispisuju i čitaju.

U savremenom japanskom jeziku se, kao što smo rekli, u svakodnevnoj upotrebi koristi oko 2 000 ideograma, od kojih su neki jednostavni i ispisuju se sa samo nekoliko poteza, dok ima i mnogo komplikovanih, od kojih se najkomplikovaniji ispisuju sa 23 poteza. Od tih ideograma za svakodnevnu upotrebu samo dva se ispisuju jednim potezom četkice ili olovke, sa dva poteza se ispisuje dvanaest ideograma, a već sa tri i više poteza oni su sve mnogobrojniji.

Kao i u ćirilici i latinici, u Japanu postoje tipovi znakova, tojest ideograma. Takođe je, sa izumom štampe, došlo do standardizovanja znakova i ideograma, koji se koriste u štampi. Kinezi su veštinu štampanja izumeli krajem 6. veka pre naše ere, znači mnogo ranije nego mi u Evropi, a za štampu su korišćene drvene ploče, u koje su urezivani ideogrami. Uporedo je razvijana i umetnost pisanja, kaligrafija, a i u pisanim znacima i ideogramima došlo je do klasifikacije, na nekoliko vrsti i tipova. Kaligrafija je u Srednjem veku podignuta na stepen umetnosti u Kini i Japanu, a lepota izraza u kaligrafiji upoređivana je sa borbom veštog mačevaoca, jer su potezi četkicom morali da budu brzi, kako se ona ne bi zadržavala na papiru i tuš se razlio, i kratki, kao udarci mačem. Kaligrafija je bila obavezni deo obrazovanja u japanskim školama do Drugog svetskog rata, ali se i sada praktikuje i veoma ceni. Svakog 2. januara u školama širom Japana deca ispisuju kaligrafske znake, a japanski naziv za ovu ceremoniju se u prevodu zove “Prvo pisanje u Novoj godini”.

Savremeno doba

Japanci su još od ranog Srednjeg veka obrazovanje proširili van aristokratskih krugova, za koje je u početku bilo rezervisano. Na to je uticala ratnička klasa samuraja, koji su već u 11. veku počeli da igraju značajnu ulogu u državnim poslovima, a samurajske vođe šoguni su već u 12. veku napravili neku vrstu paralelne vlasti u zemlji. Samuraji su, uz borilačke veštine, mnogo pažnje obraćali obrazovanju, a sa periodom mira od početka 17. veka, kada u Japanu više nije bilo građanskih ratova, obrazovani samuraji su počeli da otvaraju škole koje je moglo da pohađa i obično stanovništvo, prvo građani, pa onda i seljaci.

Posle takozvane Reformacije Meiđi 1868. godine, kada se Japan posle skoro trovekovne izolacije, otvorio prema svetu, u toj zemlji je došlo do stvaranja pokreta za prelazak na pisanje latinicom. Ti pokreti stvarno nikada nisu bili dovoljno jaki i ostali su na nivou običnog maštanja, jer, iz istih razloga zašto Japanci ne mogu da se u potpunosti izraze sopstvenim fonetskim pismom, ni latinica ne bi mogla da u potpunosti izrazi sve tananosti japanskog jezika.

Posle Drugog svetskog rata došlo je do zvanične reforme japanskog pisma, tokom koje su neki ideogrami pojednostavljeni i broj onih koji su za svakodnevnu upotrebu ograničen na 1850 – oni su nazvani tojo kanđi. Poslednja reforma Ministarstva obrazovanja Japana broj ideograma tojo kanđi podigla je na 1945, a, kad im se doda 983 ideograma nazvanih đimejo kanđi, kojim se ispisuju lična imena, broj ideograma koje svaki obrazovani Japanac treba da zna ograničen je na 2928.

Posebne teškoće pokazale su se kod uvođenja kompjutera u upotrebu, ali su Japanci veoma brzo našli načina da ove savremene aparate iskoriste za ispisivanje ideograma. Na tastaturi kompjutera u Japanu su ispisani samo znakovi fonetske azbuke ( hiragane ili katakane ), kojima korisnik kompjutera ispisuje tekst. Kada završi svaku reč, kompjuter mu daje nekoliko mogućih varijanti ideograma koji mogu da se upotrebe za ispisivanje te reči, a korisnik kompjutera komandom određuje koji će ideogram biti upotrebljen. Zbog toga je i za pisanje kompjuterom obrazovanje, tojest poznavanje svih ideograma za svakodnevnu upotrebu, neophodno.

Japanci su se brzo navikli na ovaj način ispisivanja ideograma, tako da savremeni Japanac svoj tekst ispisuje ili istom brzinom, ili ponekad čak i brže nego savremeni Srbin ili neki drugi Evropljanin, koji koristi jednostavna pisma kao što su ćirilica ili latinica.

Tekstovi u knjigama, novinama, časopisima ili u privatnoj korespondenciji u Japanu se ispisuju ( štampaju ) i dalje istim načinom kao i ranije – odozgo na dole, s desna na levo. Sve je više slučajeva, međutim, da se naslovi knjiga na koricama, ponekad i čitavi tekstovi u novinama i knjigama ispisuju horizontalno, a nekada se, često iz estetskih razloga, koriste i kombinacije ovih načina pisanja, pa neki tekstovi u knjigama ili listovima često imaju naslov i podnaslov ispisane horizontalno, a ostali deo teksta vertikalno. Način ispisivanja tekstova nije zakonom standardizovan niti ograničen, već je ostavljen volji pisca, urednika ili dizajnera.

Takođe se u savremenim tekstovima strana imena i pojmovi ponekad, po volji pisca ili urednika, umesto pismom katakana ispišu latinicom, kako bi čitalac znao kako se tačno određeni pojam, naziv ili ime pišu u originalu.

Kompjuteri i kompjuterska štampa doveli su i do povećanja broja tipova i vrsti ideograma, tako da je ovaj proizvod savremene tehnologije samo doveo do obogaćenja sistema ideograma, koji u Japanu, to je sigurno, nikada neće biti izbačeni iz upotrebe.