Japanske kuće grade se od drveta. I danas je najveći broj kuća u velikim gradovima takođe od tog materijala, a uglavnom su zadržale raspored prostorija kakav su uvek imale tradicionalne kuće u Japanu.

Genkan – 玄関 Vrata na kući ranije su bila pomična i otvarala se tako što se gurnu u stranu. Danas je većina vrata kao u kućama u Evropi. Kada se otvore ulazna vrata, ulazi se u predsoblje, koje se naziva genkan.

Predsoblje ima dva dela, niži, koji je u ravni sa pragom, i viši, za dvadesetak santimetara, koji je u nivou poda cele kuće. Kada se uđe u predsoblje, izuvaju se cipele i ostavljaju na nižem delu. Onda se, u čarapama, penje na viši deo, na kome gosta očekuju papuče. Ako papuča nema, u kuću ulazite u čarapama ili bosi.

U predsoblju, obično sa strane, je ormarić za cipele ( getabako), koji može da bude nizak, tako da posluži i kao sedište za poštara, ili gosta koji ne namerava da se zadržava, već razgovor sa domaćinom želi da obavi u predsoblju. U predsoblju je i mesto za ostavljanje kišobrana, jer su kiše u Japanu veoma česte.

Tatami – 疊 Podovi japanskih kuća prekriveni su ramovima na kojima su razapete tanko pletene asure od trave igusa, koje se nazivaju tatami. Ramovi za tatami su standardne veličine 90 x 180 cm, tako da se i prostorije u japanskim kućama prilagođavaju tako da ramovi ispune svaku prostoriju od zida do zida. Zbog toga se veličina prostorija u Japanu ne izražava u kvadratnim metrima, već u đo-ima ( đo – jedan ram tatamija ). Tatami je izuzetno prijatna podloga, čvrsta, ali sa dozom elastičnosti, tako da se po njoj udobno hoda, na njoj sedi, ali i leži. Japanci spavaju na podu, po kome se prostru tanki dušeci (futon).

Šođi i fusuma – 障子 襖

Prozori na tradicionalnim japanskim kućama su pomični drveni ramovi, prekriveni tankim papirom, koji propušta dovoljno svetlosti preko dana. Prozori i vrata oblepljeni papirom nazivaju se šođi (障子), a pomična vrata i pregrade od punog materijala fusuma (襖). Vrata plakara su takođe pomična i od punog materijala, a u plakarima ( ošiire) čuva se posteljina, odeća i druge neophodne stvari, jer su tradicionalne kuće bile bez nameštaja.

Futon – 布団 Umesto kreveta i danas najveći broj Japanaca uveče po podu prostire tanak dušek ( futon ), na kome se udobno spava. Futon se lako iznosi da se provetri, lako stavlja i vadi iz plakara, a u japanskoj kući uvek ima rezervnih futona i posteljine za goste.

Kuhinja – 台所 Kuhinja je u Japanu obično mala i služi samo za pripremanje hrane, koja se onda nosi u dnevnu sobu, ili neku drugu prostoriju u kojoj se obeduje. Japanci uglavnom kuvaju na gas. U svakoj japanskoj kuhinji naći ćete ekspres lonac za kuvanje pirinča, jer je kuvani pirinač deo svakog obroka.

Kupatilo ( O furo ) – お風呂 Kupatilo je jedna od najvažnijih prostorija u japanskoj kući. Japanci od vajkada higijeni pridaju veliku važnost, tako da su se i pripadnici najsiromašnijih slojeva trudili da se svakodnevno okupaju.

Ispred kupatila postoji predsoblje, u kome se odeća potpuno skida, ostavljaju papuče i u kupatilo ulazi bez ičega na sebi. Kada je duboka i u njoj se voda ranije zagrevala uz pomoć spolja postavljenog ognjišta, a u moderno doba greje se na gas. Voda u kadi se stalno dogreva i održava na istoj temperaturi, a kada često ima poklopac od drveta ili plastike, kako se voda ne bi ohladila.

Pre ulaska u kadu, telo se ispere vodom koja se posebnom posudom zahvata iz kade, ili se koristi tuš, postavljen izvan kade. Kada se telo zagreje u toploj vodi, izlazi se iz kade, telo sapunja i trlja, kako bi se odstranila nečistoća, telo potpuno ispere, pa se tek onda ponovo ulazi u kadu, da se telo još bolje zagreje.

Sa ovakvim načinom kupanja, voda u kadi ostaje uvek čista, pa je za kupanje istog dana, a ponekad nekoliko dana uzastopce ( uz dogrevanje svake večeri ), koristi čitava porodica.

Tradicionalno, prvo se kupa otac porodice ili najstariji član ( ili gost, ako ga ima ), pa onda ostali članovi porodice.

Japanci često gostu ponude da se okupa pre obeda, ili kada je tek stigao u kuću, ne da bi ga uvredili jer sumnjaju u njegovu higijenu, već zato jer smatraju da bi mu to godilo.

Toalet –トイレ Tradicionalni japanski toalet bio je čučavac, ali u poslednje vreme skoro svaka japanska kuća ima toalet u zapadnjačkom stilu. Za toalet Japanci upotrebljavaju reč toire ( toalet ), ili otearaiお 手洗 ( bukvalno – mesto za pranje ruku ).

Moderni japanski toaleti snabdeveni su kompjuterizovanim aparatima za zagrevanje sedišta šolje ( pošto se japanske kuće ne greju ), ugrađenim bideom, ali i nekim drugim aparatima.

U japanskom toaletu postoje posebne papuče, samo za tu prostoriju, tako da se kućne papuče ostavljaju ispred vrata.

Kotacu – 炬燵 Japanske kuće nemaju centralno grejanje, pa, pored gasnih i električnih peći, koje se koriste u poslednje vreme, mnogi Japanci najviše vole da ih zagreje kotacu. Kotacu je nekada bilo udubljenje u podu, preko koga se stavljao nizak sto na kome se obedovalo, a ukućani su noge spuštali u udubljenje, u kome je bila neka vrsta ognjišta. Preko stola, koji ima dve ploče, prebacivao se tanak prekrivač, koji je dosezao do poda, pa su tako donji delovi tela ukućana bili prijatno topli. Moderni kotacu pravi se sa električnom grejalicom na donjem delu gornje ploče stola, koji takođe ima prekrivač.

Hibaći – 火鉢 Duboka i široka keramička posuda, u kojoj se pali ćumur i tako zagreva prostorija.