ISTORIJA, TRADICIJA

EROTSKE GRAFIKE ŠUNGA – PROLEĆNE SLIKE

ISKONSKA IGRA POLOVA

Među japanskim grafikama žanra ukijoe koje su stizale u Pariz i druge evropske prestonice u 19. veku bilo je i takvih koje su na prvi pogled izgledale poput drugih, ali su se razlikovale svojom temom, jer su stanovnike Edoa prikazivale u njihovim najintimnijim trenucima. Ovakvih grafika sa erotskim sadržajima bilo je mnogo u zbirci čuvenog francuskog slikara Anri de Tuluz-Lotreka, koja je, kažu, posle njegove smrti izgubljena. Jedan deo te zbirke sačuvan je samo na fotografijama. Grafike tipa ukijoe sa erotskim temama Japanci nazivaju šunga, što, prevedeno, znači „prolećne slike“.

Iako je reč „proleće“ u Japanu čest eufemizam za seks, do ovog naziva za grafike sa erotskom tematikom došlo je na drugi način. Šunga, kao mnogo toga u Japanu, vodi poreklo iz Kine. Početnu inspiraciju za slike sa erotskom tematikom koje su prethodile grafikama podžanra šunga, japanski slikari u eri Muromaći ( 1336 – 1573) crpeli su precrtavajući crteže iz kineskih medicinskih ilustrovanih priručnika. Dodatnu inspiraciju japanski umetnici dobili su od čuvenog kineskog slikara Ču Fanga koji je živeo u doba dinastije Tang (618 – 907) i bio poznat po tome što je crtao predimenzionirane genitalne organe.

Do naziva šunga došlo je pojednostavljivanjem izraza „šunkju higa“, naziva za kineske slike na papirnim svitcima na kojima je bilo prikazano dvanaest seksualnih poza kojima je naslednik vladarske kuće u Kini bio obavezan da ovlada, kao najboljim načinom održavanja sopstvenog jina i janga.

Slike i crteži sa erotskim temama u Japanu počele su se izrađivati još na početku perioda Heian, krajem 8. i početkom 9. veka, ali su u to vreme bile rezervisane isključivo za dvorsku klasu.

Tek je tehnika grafika ukijoe omogućila japanskim slikarima da se razmahnu i potpunije izraze, a šunga je omogućila ne samo da one budu pristupačne i najširim slojevima plebsa, već i da se na polju njihovog kvaliteta napravi dramatičan napredak. Većina poznatih slikara žanra ukijoe ogledala se i u izradi grafika sa erotskom tematikom, jer je, kažu podaci, na njima bilo lakše i zaraditi.

Šogunova vlada pokušavala je da ograniči proizvodnju i distribuciju grafika šunga, jer se bila u potpunosti otrgla kontroli, prvo poreskoj, a onda i svim drugim. Prva zvanična zabrana proglašena je 1661. godine, kada su, između ostalog, zabranjene ilustrovane knjige sa erotskim temama nazvane košjokubon. Druga javna zabrana objavljena je 1722. godine, kada je odlučeno da gradski cenzor mora da pregleda svaku knjigu pre nego što se objavi i izda odobrenje za njeno štampanje. Izrada šungi je tada praktično stavljena van zakona, ali je nastavila da cveta sve do perioda Meiđi, kada je pokleknula i nestala pod navalom novog medija sa istom tematikom, plimom erotske fotografije.

VESELE KUĆE ZABAVE

U početku nastanka uređenog društva (države), u Japanu je zabava bila rezervisana isključivo za dvorjane i državne službenike. Muzika i pesma namenjeni su bili njima, a oni su pisali poeziju i prozna dela namenjena sebi i svom društvenom krugu. Odabrana jela i pića bila su pripremana isključivo za njih i jedino su oni, pored sopstvenih supruga, imali pristup i drugim ženama. To je bio prirodan red stvari. Posle 10. veka, na red su došli samuraji, ratnička klasa koja je vremenom jačala i počela da deli vlast sa ljudima sa dvora.

Ali vreme i stalni ekonomski razvoj Japana, čak i tokom izolacije od ostalog sveta, donosili su sve više novca nižim klasama, posebno zanatlijama i trgovcima. U gradovima su otvarane gostionice, čajdžinice, lokali za različitu zabavu, a neizbežni rekvizit takvih mesta bile su žene. Tako je svaki Japanac koji je imao nešto više novca pri sebi mogao sebi da omogući da ga služe devojke ili žene, koje su se trudile da ga što bolje zabave i da mu što više ugode.

Učestala putovanja po zemlji zbog poslova, ceremonijalnih dužnosti prema dvoru ili sedištu šoguna ili zbog hodočašća, angažovalo je sve više ljudi na različitim poslovima. Gradovi su rasli, a sa ekonomskim jačanjem bilo je potrebno sve više predmeta za opremu putnika, ili kuće, nečega što je ranije smatrano nepotrebnim ili luksuzom. Sve više novca u opticaju.. značilo je i sve više potreba za različitim uslugama.

Zakoni su u početku bili strogi, pa zanatlije i trgovci i drugi pripadnici redova građana, ma koliko novca posedovali, nisu imali dozvolu da oblače odeću od najskupljih tkanina, da se voze u skupocenim nosiljkama sa mnogo pratilaca, a jedna od glavnih zabrana nižim slojevima odnosila se na nošenje mača. Ali, malo po malo, naročito u periodu mira od 17. veka, pravila su bila sve blaža, a njihova tumačenja sve fleksibilnija.

Uskoro je i građanin mogao da nosi mač ( ali samo jedan, a ne dva, kratak i dug, na koja su imali pravo samuraji), a, kako je vreme proticalo, malo je bilo tog luksuza koji sebi nije mogao da priušti građanin, ako je imao novca da to plati. Čak su građani, udavanjem svojih ćerki za samuraje, uspevali da „na mala vrata“ uđu u višu klasu i tako steknu dodatne privilegije.

A najjevtiniji luksuz bio je odlazak u jedan od lokala za zabavu. Da li je to bila mala skromna čajdžinica, ili najskuplja kuća sa gejšama, zavisilo je od platežne moći muškarca koji je želeo zabavu. Ti lokali su, naravno, javno nudili samo piće i hranu, ali je uvek bilo i načina za dogovor o seksualnom odnosu, sa osobljem ili nekim sa strane, naravno za novac. Najteže je bilo voditi ljubav sa gejšom, zabavljačicom najviše klase, u koju je dugo trebalo ulagati velike sume novca.. kako bi uopšte došao u obzir bilo kakav bliži odnos. Za nešto više od toga, bilo je potrebno dati čitavo malo bogatstvo.

JUNAKINJE ROMANA U NASTAVCIMA

Najpoznatije gejše živele su u carskoj prestonici, Kjotu, ali, iako se o njima mnogo pisalo, i njima posvećivale pesme, one nikada nisu dostigle popularnost oiran, kurtizana visokog ranga iz šogunovog sedišta u Edou. Događaji u kućama četvrti Jošivara ubrzo postaju teme romana u nastavcima, pozorišnih predstava, slika poznatih slikara i grafika ukijoe.

Razlog tome je bila činjenica da je veliki broj pisaca, dramskih spisatelja, slikara, takođe živeo u Edou i da niko od njih nije mogao da zaobiđe kuće Jošivare.. kao najinteresantnijeg i najslikovitijeg mesta u …gradu. Baš kao što je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek noći provodio u kabareu „Mulen ruž“ družeći se sa prostitutkama, igračicama i drugim pripadnicama polusveta, stvarajući tu svoja najbolja dela, tako su i japanski umetnici toga doba, koji su živeli u Edou, redovno posećivali Jošivaru.

Oni su lokalima četvrti Jošivara bili „kao kod kuće“, oni su, delom, bili „krivci“ što su kurtizane iz tog kvarta dostigle toliku popularnost među običnim svetom, oni su bili ti koji su im docrtali romantični oreol. Zahvaljujući ženama iz Jošivare, Japan srednjeg veka sačuvan je u dramama i romanima, na slikama i grafikama. Te žene su bile toliko zanimljive, a ono što se u Jošivari događalo bilo toliko puno nekog neobičnog „životnog soka“, da su svedoci svega toga jednostavno morali da od ovog osobenog sveta načine nešto isto toliko neobično.

U „Dvanaest sati u zelenim kućama“, albumu grafika čuvenog slikara Utamaroa, slikanim između 1794. i 1795. godine, postoji i propratni tekst koji je, kako kažu, pisao Ikku Đuppenšja, poznati pisac toga doba. U njemu on opisuje ponašanje poznatih kurtizana, koje se, bar naizgled, ne razlikuje od ponašanja devojaka iz dobrih kuća u salonima u Evropi toga vremena, ali koje o kurtizanama daje neverovatno živu sliku.

„Ona što, zadubljena u knjigu, ne čuje čavrljanje ostalih, ona je ta koja će vas najugodnije zabaviti kada se s njom zbližite. Ona, koja s vremena na vreme nešto šapuće sa susetkama, koja skriva lice da priguši smeh i koja vas gleda pravo u oči, u stanju je da vas neprijatno iznenadi i prevari… Ona koja drži ruke u nedrima, dugo zuri u prazno, ta ima boljku u srcu. Ona vas neće dugo zabavljati prvi i drugi put, ali, kad osvojite njeno srce, više vas neće napustiti. Ona koja brblja, sipa dosetke i smeje se sa gazdaričinom služavkom, odjednom se okrene da čuje prolaznika kako peva, ta će vas odmah prihvatiti… Ona koja je zauzeta pisanjem pisama, ta želi da stvori klijentelu. Teško je postati njen stalni ljubavnik, ali, ako ste stari i ružni i nesposobni da pobudite ljubav u drugim ženama, imaćete je makar zbog privlačnosti vašeg zlata… Ona koja je još uvek mlada, vreme provodi u igri, ostala je bezazlena, s njom ćete moći da radite šta vam je volja“.

Kurtizane prve kategorije oduzimale su dah stanovnicima Edoa, ali romantične misli i zanosi i relativno dobar život bili su rezervisani jedino za njih. Prostitutkama nižeg reda, kao, što se može videti iz starih pozorišnih i lutkarskih drama, bilo je dosuđeno mnogo teškoća, mnogo patnji i mnogo bede. Jedna od njih, O Sagi, grcala je u dugovima zbog majčine bolesti, O Kuma se prodala da bi muža spasla siromaštva, dve druge devojke odlaze u Jošivaru da isplate očeve dugove, a pošto su zakasnile, rade i zarađuju i dalje da bi osvetile očevu smrt. Jedna od najbogatijih i najpoznatijih kurtizana, Kacuragi, sebe prodaje da bi spasla čast muža, ali, kad naiđe na čoveka koji se zaljubi u nju i poželi da je otkupi, ona odbija, odlučivši da više nikada ne pripada nikome.

U popularnim romanima i dramama pozorišta kabuki i bunraku ima mnogo priča o kurtizanama koje se zaljubljuju u svoje mušterije, ali im te ljubavi nisu najsrećnije. Neke od njih zaljube se u sina bogatog trgovca, koji ustvari više nije bogat i samo se zadužuje, da bi na kraju potpuno propao. Druga se zaljubljuje u lepog razbojnika, sa kojim joj sledi smrt, treća u lažnog samuraja, za koga se ispostavi da je bandit, pa i ona, posle presude njenom ljubljenom, umire zajedno sa njim.

Jedna od najlepših žena Jošivare zaljubila su u siromašnog mladića i zbog njega odbila prebogatog udvarača, druga je zavolela oženjenog čoveka, sa kojim, na kraju zajednički izvrši samoubistvo. Zajedničko samoubistvo je čest završetak velikih ljubavi u japanskoj istoriji, ali i književnosti i umetnosti, jer su prave ljubavi toga doba u Japanu mogle uistinu da postoje samo van braka. U kući je vladala samo siva svakodnevnica, a romantika je počinjala tek kada se iz kuće izađe. Nemoguće ljubavi bile su i jedine prave ljubavi u Japanu toga doba.

U noći, 2. marta 1657. godine, veliki požar je izbio u hramu Homjo, u kvartu Hongo. Poput strašnog crvenog zmaja, vatra se širila neverovatnom brzinom, zahvatajući velike delove grada i, tokom tri dana i tri noći, koliko je trajala, odnela je sto deset hiljada ljudskih života. Taj veliki požar uništio je i Jošivaru, a već u septembru iste godine, na drugoj lokaciji, dva puta prostranijoj nego što je bila prva, izgrađena je nova Jošivara. Najmanje pet velikih i dvadesetak manjih požara su kasnije izbijali u Jošivari, ali je nikada nisu potpuno uništili kao kao što je to onaj prvi .

Jošivara je tako postala deo japanske istorije, nezamenljiv simbol kulture te zemlje. Prestala je da postoji tek 1. aprila 1958. godine, tristotine četrdeset i jednu godinu posle osnivanja, sa donošenjem zakona kojim je zabranjena prostitucija u Japanu. Taj zakon donet je posle Drugog svetskog rata, pod pritiskom Amerikanaca.