Obavezno obrazovanje u Japanu traje devet godina, šest godina traje osnovna škola, a tri godine srednja škola. Više od 97 procenata đaka nastavlja školovanje u višim školama, koje traju tri godine, što znači da je dužina školovanja pre univerziteta ista kao i kod nas, samo je različito podeljena. Oko 49 procenata diplomiranih na višim školama, nastavlja obrazovanje na fakultetu.
Kratki raspust – Školska godina počinje u aprilu, a letnji raspust traje samo nešto više od mesec dana, od kraja jula do 1. septembra.
Prijemni ispit – Ispiti za ulazak u škole i fakulteti su veoma teški za mlade u Japanu, naročito kada su u pitanju ugledne obrazovne ustanove koje kasnije garantuju posao u nekoj značajnoj ustanovi ili velikoj firmi. Postoje i posebne privatne škole ( jobiko i đuku ) koje đake pripremaju za prijemne ispite.
Uniforme – Do polaska u 7. razred osnovne škole, nema uniformi. Od 7. razreda, pa nadalje, uniforme su obavezne i jednoobrazne.
Torbe – Japanski osnovci svi nose iste torbe od čvrste kože, koje se zovu „randoseeru“ ( od holandske reči za ruksak ), koje su sve iste veličine i oblika. Nekada su bile samo crne i crvene boje, a sada ih ima u više boja. Zabranjeno je nositi bilo kakve druge torbe.
Ručak u školi – Posle Drugog svetskog rata, zbog nedostatka hrane, započeta je praksa organizovanog obroka po školama, a poseban zakon o uvođenju obaveznog ručka u državnim školama donet je 1954. godine. Ovaj propis do danas nije izmenjen, uprkos visokom standardu Japanaca. Do 1976. uz ručak se obavezno jeo hleb, a otada je obavezan kuvani pirinač.
Čišćenje škola – U japanskim osnovnim školama svakodnevno je 15 minuta odvojeno za čišćenje prostorija. Đaci, zajedno sa učiteljima, čiste učionice, ali i sve druge prostorije u školi, uključujući i klozete. Neko je izračunao da učenici, kada završe 12 razreda školovanja, imaju ukupno 6 meseci punog radnog vremena utrošenog za čišćenje škola.
Besplatni udžbenici – Od 1963. godine svi udžbenici u školama koje se smatraju obaveznim školovanjem u Japanu su besplatni. Oni se đacima dele na početku školske godine, a Ministarstvo obrazovanja preko ambasada šalje udžbenike i za decu iz Japana koja privremeno ili stalno borave u inostranstvu.
Pismo – U Japanu se upotrebljavaju tri pisma ( kanđi, hiragana i katakana ), a đaci obavezno uče i latinicu.
Kanđi – Kineski ideogrami koji su u upotrebi u Japanu kao zvanično pismo. Kanđi bukvalno znači: kineski znaci. Japanci ideograme upotrebljavaju u kombinaciji sa hiraganom i katakanom. Kanđi se uvek pišu istim redom, potez po potez, s desna na levo, odozgo na dole.
Hiragana i Katakana – Japanska fonetska pisma, stvorena pojednostavljivanjem kineskih ideograma u 9. veku:
Deca u osnovnoj školi prvo uče hiraganu, koja se u kombinaciji sa ideogramima koristi za pisanje većine tekstova. Katakana ( poznata kao “uglasto pismo” ) se u poslednje vreme uglavnom koristi za pisanje reči stranog porekla ili strana imena i nazive. Hiragana i katakana imaju po 46 znakova – 71 znak sa kombinacijama.
Do kraja obaveznog školovanja, japanski đaci nauče ukupno 2136 kanđija ( ideograma ). Od toga osnovci za šest godina nauče 1006 ideograma, srednjoškolci nauče još 1130. Zajedno sa hiraganom i katakanom to iznosi ukupno 2278 znakova.
Praktično, dok ne završi srednju školu, unuk dedi koji je izgubio naočare ne može da naglas pročita novine ili neku knjigu.
O obrazovanju u Japanu, ali i o tome kako se japanska deca odevaju, igraju, kako se zabavljaju, šta jedu, kakve pesmice pevaju i još mnogo toga možete saznati iz knjige JAPAN O DECI I ZA DECU koju možete videti i kupiti na Sajmu knjiga do nedelje 20. oktobra, ili kasnije naručiti preko sajta.
