KULTURA

LAFKADIO HERN – TUMAČ JAPANA

Pisac Lafkadio Hern, imao je život, koji je isto tako neobičan kao što su neobična i originalna većina njegovih dela. Za samo nešto više od 53 godine života, živeo je na četiri, veoma različita podneblja, koja je, svako od njih, izvesno vreme, smatrao svojim zavičajem. Napisao je na hiljade novinskih tekstova i članaka objavljenih u časopisima, preveo i napisao nekoliko desetina knjiga. Bio je odličan novinar, književni i umetnički kritičar, pripovedač, antropolog, profesor engleske i američke književnosti, tumač i poznavalac Japana. Danas su njegova dela, više od sto godina posle smrti, nezaobilazno štivo onima koji žele da bolje upoznaju i razumeju Japan, njegovu tradiciju, kulturu, običaje, način razmišljanja i karakter te neobične nacije. U tokijskim knjižarama koje prodaju knjige na engleskom jeziku, na policama je i dalje najviše knjiga o Japanu, njegovoj tradiciji i kulturi, koje je napisao Lafkadio Hern, a mnoge od njegovih knjiga, iako su rezultat uvida u japansku literaturu, ili (uslovno rečeno) prevodi japanske usmene ili pisane književnosti, prevedene su kasnije ponovo na japanski jezik.

Lafkadio Hern se rodio 27. juna 1850. godine na ostrvu Lefkada (Leukadija, Lefkadija, Lefkada, Leukas) u Jonskom moru, po kome je i dobio ime – Lafkadio. Ostrvo, sa koga se, po legendi, pesnikinja Safo bacila u more, nalazi se tridesetak kilometara severno od ostrva Itaka, na kome je, takođe prema predanju, živeo Odisej. U vreme kada se Lafkadio rodio, ostrvo Lefkada se zvalo Santa Maura i bilo je deo teritorije pod britanskom upravom. Kroz istoriju, Lefkada je bila deo Vizantije, osvojili su je Turci, a onda je pripala Mletačkoj republici, da bi bila pod britanskom upravom do 1864. godine. Njegov otac Čarls Buš Hern, Irac, bio je hirurg sa oficirskim činom u Britanskoj armiji, a na Jonskim ostrvima bio je stacioniran od 1846. godine. Imao je 30 godina kada je na ulici u Lefkadi slučajno sreo lepu crnooku devojku, koja se zvala Roza Kazimati. Roza je tada imala 25 godina, bila je prilično tamne puti, govorila je grčki jonski dijalekt i italijanski jezik. Iako je njena porodica bila od izvesnog ugleda, Roza nikada nije naučila da čita ili piše. Devojka je ubrzo ostala u drugom stanju, a njen stariji brat je pretukao Irca, za koga se utvrdilo da je “krivac”. Roza je, ipak, otišla da živi sa strancem. Venčali su se 25. novembra 1849, bez prisustva rodbine, u pravoslavnoj crkvi, mada nema informacija da je Čarls Hern ikada prešao u pravoslavlje. Prvo dete u tom braku, dečak, umro je pre nego što je napunio godinu dana, a 27. juna 1850. godine, Roza je već rodila drugog sina, kome je dala ime Patrik Lafkadio. Krstila ga je u istoj pravoslavnoj crkvi u kojoj se venčala, a sa detetom je ostala sama na ostrvu, jer joj je muž bio prekomandovan na ostrva Dominika i Grenada, u Britanskoj Zapadnoj Indiji. Ženu i dete nije poveo sa sobom, jer brak nije bio prijavio svojoj komandi.

Prvi zavičaj Lafkadija Herna bila je, znači, Lefkada, ostrvo u Jonskom moru, gde je slušao grčkoitalijanski govor svoje majke, upijao atmosferu i mirise Sredozemlja. Već u julu 1852, kada je Lafkadio imao samo dve godine, sa majkom je bio poslat u Dablin, u Irsku, kod očeve majke. Mnogobrojna porodica, veoma obrazovana i nekada veoma imućna, bila je šokirana pojavom mlade žene tamne puti i njenog takođe tamnoputog deteta kovrdžave kose, koji su delovali više nego egzotično i sa kojima su teško mogli da se sporazumeju. Tako je Lafkadio dobio novi stalni zavičaj i dom u tetkinoj kući u Dablinu, gde je bio veoma miran i disciplinovan, ali gde je neprekidno patio za majkom, koja ga je ostavila kod tetke, a čiju je ikonicu Bogorodice stalno nosio sa sobom. Roza je nekoliko godina kasnije došla u Irsku, pokušavajući da vidi decu, ali joj muževljeva porodica nije dozvolila da im priđe.

Lafkadio Hern je posle tetkine smrti otišao u Sjedinjene države, a tamo, posle dugog potucanja, počeo da piše tekstove za “Harpers vikli” i “ Harpers bazar” , gde je objavio i prve tekstove o Japanu, u vreme velike izložbe u Nju Orleansu 1885, na kojoj je Japan imao svoj štand. Hern je nekoliko puta dolazio na japanski štand tokom izložbe, a kasnije je predstavnik Ministarstva obrazovanja Japana na izložbi, Ićizo Hattori, zabeležio sadržaj tih razgovora. Nije prošlo mnogo, a Hern je dobio ponudu da otputuje u Japan i odande pošalje seriju članaka o toj nepoznatoj, egzotičnoj zemlji.

Samo nešto više od trideset godina pre toga, Japan je, pod pritiskom Sjedinjenih američkih država, 1854. odlučio da se posle dve i po vekovne samoizolacije otvori prema svetu, 1868. godine je ukinuo feudalizam i započeo modernizaciju zemlje. Japan se bio izolovao od sveta na samom početku 17. veka, u strahu da ne postane jedna od kolonija zapadnih zemalja, pa je svaki kontakt sa inostranstvom (osim nekih strogo kontrolisanih) bio zabranjen pod pretnjom smrću. Takva zemlja, kao iznenada izvučena iz neke dugo zatvorene srednjevekovne kutije, postala je, između ostalog, i turistička destinacija o kojoj se malo znalo. Upravo zbog toga mu je kanadska brodska kompanija obezbedila besplatnu kartu za voz i brod, a “Harpers vikli” neophodan novac za troškove da bi tada već poznati novinar i pisac mogao da krene u tu neobičnu zemlju i svojim tekstovima je predstavi američkim čitaocima. Druga polovina 19. veka postala je poznata, između ostalog, i po sve većoj popularnosti reči globtroter (svetski putnik). Brodovi su postajali sve brži, došlo je do velikog razvoja železnice, pa su ljudi sve više odlučivali da ne putuju samo po svojoj zemlji, svom kontinentu, nego i na one druge, udaljene. Tu modu svetskih putovanja umnogome je pomogao francuski pisac fanstatičnih romana Žil Vern, čija su dela (Put u središte zemlje – 1864, Putovanje na Mesec – 1865 i Put oko sveta za 80 dana – 1873 ) prosto mamila obične ljude da krenu stopama njihovih junaka.

To je bio razlog zašto je “Harpers magazin”, časopis američke srednje klase, angažovao Lafkadija Herna, a, pošto je fotografija još bila u zapećku, sa njim je krenuo ilustrator C.D. Veldon, čiji su crteži štampani uz Hernove tekstove, ali koji su i ovekovečili Herna u tim prvim danima u Japanu. Hern je iz Njujorka vozom otputovao prvo do Montreala, a onda do Vankuvera, odakle je parobrodom “ Abisinija” 17. marta 1890. zaplovio prema Japanu. Kasnije je taj put vozom od Montreala do Vankuvera nazvan “put za Jokohamu”,pošto se tada sa američkog kontinenta u Japan stizalo brodom. Japan je jednom nogom još bio u Srednjem veku kada je na njegovo tlo u luci Jokohama 12. aprila (drugi izvori tvrde 4. aprila) kročio Lafkadio Hern. Po japanskom računanju vremena to je bila 23. godina ere Meiđi, nazvane po caru koji je ukinuo feudalno društveno uređenje, prekinuo vladavinu šoguna i proglasio takozvanu reformaciju. U želji da što pre reformiše zemlju, car Meiđi je poslao mlade ljude širom sveta da iskustva razvijenih zemalja prenesu u više od dva i po veka izolovanu i tehnološki zaostalu zemlju. U isto vreme je u Japan nahrupila prava reka stranaca kojima je ta zemlja, dugo nepristupačna i izolovana, izgledala kao neispitani orijentalni biser.

Jedan od tih stranaca bio je i Lafkadio Hern, koji je tu došao nakratko, sa namerom da napiše seriju članaka, ali je ostao do smrti. Oženio se Japankom Secu Koizumi, uzeo japansko državljanstvo i ime Jakumo Koizumi, i u Japanu je i umro. Njegov grob u mirnom, pomalo usnulom, kraju velikog megalopolisa Tokija, i danas je mesto hodočašća, a na impresivnom nadgrobnom kamenu na groblju Zošigaja samo je uklesano njegovo japansko ime Jakumo Koizumi.