JAPAN I JA

KO JE UKRAO BICIKL?

Piše: Alma Okađima


U Tokiju živi 13 miliona duša. Samo u mojoj opštini ima oko milion stanovnika. Mi živimo u mirnom ,rezidencijalnom i dosta popularnom delu Tokija jer su blizu i dva velika centra ,Šibuja i Šinđuku. Tamo smo za samo pola sata vozom.

U Tokiju je najnormalnije putovati sat vremena do posla, ili bilo koje druge destinacije ( i to se smatra da je blizu ), recimo kada krenete u pozorište , na neki ručak sa prijateljima…

Zato skoro svi članovi porodice imaju svoj bicikl. Japanska deca nauče da ih voze već sa tri,četiri godine i sve do četvrtog razreda osnovne škole smeju da voze u pratnji neke odrasle osobe ,a onda im služi kao prevozno sredstvo,kad idu do druga ili u park da se igraju, kad krenu u srednju školu ili đuku (pripremne škole za upis na bolje više srednje škole ili fakultete).

Tako mi kao tročlana porodica imamo tri bicikla. Meni je bicikl glavno prevozno sredstvo do samoposluge, pošte, stanice, a u veliku korpu stavljam sve što kupim, što mi mnogo olakšava – da ne vučem kese sa pirinčem (ovde se pirinač kupuje u pakovanju od po 5 ili 10kg).

Inače od kuće do najbliže stanice nadzemne ili podzemne železnice ljudi obično pešače petnaestak minuta, pa im bicikl koristi i da se prebace do stanice a onda nastave vozom.

U mom kraju su uglavnom privatne kuće ili manje zgrade na sprat, do tri sprata . U Japanu se prizemlje računa kao prvi sprat, mi smo na drugom, u zgradi od svega tri sprata. Svaka zgrada ima svoje parkiralište za bicikle, a za ulaz u našu zgradu je potreban ključ.

Uglavnom su zgrade građene tako da kada uđete, ima veliko dvorište pod otvorenim nebom. I u svaki stan se ulazi stepenicama u otvorenom prostoru. Tako se gradi zbog čestih zemljotresa i lakšeg evakuisanja.

Svaka zgrada ima svog kućepazitelja, kao i osobu koja nam čisti i pere stubište, izbacuje đubre i zaliva cveće oko zgrade.

Jednog dana je naša kućepaziteljka zavezala četiri bicikla kanapom i spremila da baci kad sam ja naišla. Rekla mi je, pogledaj, to su bicikli koji stoje u našoj zgradi već tri ,četiri godine i niko ih ne vozi, verovatno ih je neko od bivših stanara ostavio i oni nam samo smetaju. Navodno je stavila i oglas da proveri čiji su bicikli i pošto se niko nije javio ,ona je rešila da oslobodi prostor za druge bicikle.

Onda mi je rekla:”Zar nije šteta baciti, ako ti treba, uzmi jedan, ovaj izgleda kao nov”. I ja odlučim da uzmem taj bicikl za Iseja koji je već izrastao iz svog malog.

Bio je petak, Isej je otišao u đuku i ja sam ga čekala da se vrati oko 9 naveče, pekla sam palačinke da ga iznenadim. Međutim,uveliko je prošlo 9 sati ,njega nije bilo i počela sam da se brinem kad je zazvonio telefon.

Muški glas : “Ovde, seiđo glavna policijska stanica, da li je vaš sin Isej Okađima?

Pretrnula sam, misleći da je imao neku nesreću i jedva izustila “Da, šta se desilo”

Muški glas: “Sin vam je uhapšen, jer je vozio tuđi bicikl! Dodjite u policijsku stanicu.”

Odmah sam istrčala iz kuće i do glavne policijske stanice stigla za oko 15 minuta kolima.

Ušla sam u zgradu, uveli su me u jednu sobu gde su bila dva policajca i rekli mi da je moj sin vozio bicikl koji je prijavljen kao nestao pre 7 godina i pitali kako smo došli do njega.

Ispričala sam celu priču sa kućepaziteljicom i pošto sam se brinula za Iseja koji je tada imao samo 13 godina,pitala sam gde mi je dete.

Oni su rekli da je on u drugoj sobi imao saslušanje i pošto nam se izjave podudaraju, doveli su ga u prostoriju gde sam bila. Doveo ga je mladi policajac, koji mi je rekao: “Imate divnog sina, pričali smo i o bejzbolu”.

“Moja dva policajca” su mi rekla da ćemo morati da napišemo pismo vlasnici bicikla i opisati gde smo ga našli i izviniti se.

Takođe su napomenuli da će sve proveriti sutra sa našom kućepaziteljicom i pustili nas.

U Tokiju, kad kupite bicikl, registrujete ga i dobijete broj koji se stavlja na vaš bicikl. Policija ponekad proverava da li vozite svoj bicikl, tako što gleda brojeve (i tako tragaju za nestalim biciklima).

Japanci, koji će vam vratiti i novčanik ili mobitel, kao i kišobran, čak i samu novčanicu, imaju običaj da ponekad, kad su u žurbi ili pijanom stanju “ pozajme “ bicikl da bi se odvezli što pre do željene destinacije i jednostavno ga samo ostave. Znači neko je “pozajmio” taj bicikl i ostavio ga u našoj zgradi, a mi ga “ukrali”.

Isej je tim biciklom otišao i do đuku i parkirao ga ispred. Kad je završio i hteo da sedne na bicikl, dva policajca su mu rekla da to nije njegov bicikl i da krene s njima u policijsku stanicu i strpali ga u kola.

Rekla sam Iseju da mi je jako žao zbog problema koji sam napravila i neprijatne situacije, a on me je utešio rečima:

“Mama, bilo mi je divno, jer sam kao mali često maštao o vožnji policijskim kolima”.