ZANIMLJIVOSTI

KOME MAŠE MASAKO – PRIČA O LOJALNOSTI

Jedna tokijska priča

– Kako su se članovi jedne tokijske porodice žrtvovali za princezu i neočekivano postali medijske zvezde. Tradicija je garancija za lojalnost i postojanost.

Piše: Dragan Milenković


Na dan 22. oktobra 2019. u Tokiju će biti priređena ceremonija krunisanja novog japanskog cara Naruhita. Događaju će prisustvovati 5000 gostiju iz 195 zemalja, među kojima je već potvrđen dolazak ruskog predsednika Putina, nemačke kancelarke Merkel, francuskog predsednika Makrona, a potvrđeno je prisustvo i predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Uz cara Naruhita, 126. člana najdugovečnije dinastije na svetu, stajaće carica Masako, druga u istoriji građanka koja je ušla u carsku porodicu, a, sigurno i jedna od retkih carica o kojoj su japanski i svetski mediji tako mnogo pisali. Venčanje ove izuzetno lepe i obrazovane mlade žene sa carskim princom 1992. godine izazivalo je veliku pažnju javnosti, pa su je tada upoređivali sa interesovanjem javnosti za udaju lejdi Dajane za britanskog princa Čarlsa.

Kada je u decembru 1992. objavljeno da će se najstariji sin tadašnjeg cara Akihita, princ Naruhito, oženiti diplomatkinjom Masako Ovada, ćerkom tadašnjeg japanskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama, u Japanu je to bila priča broj 1. Nevesta koja treba da produži nit carske dinastije stare više od 2500 godina važna je tema za japanske medije.

Pred kućom njenog oca u jednom tokijskom kvartu iste večeri se sjatila ogromna vojska novinara, fotoreportera i TV snimatelja. Da bi mogli da prate kretanje buduće princeze, preko sto novinara iznajmilo je parking kuće preko puta kuće ambasadora Ovade, prateći svaki korak ne samo lepe Masako, nego i članova njene porodice.

Bio sam tada dopisnik Novinske agencije Tanjug iz Tokija, pisao uglavnom o političkim događajima, ali sam poželeo da izbliza osmotrim tu zanimljivu japansku priču, pa sam iste večeri krenuo prema kući ambasadora Ovade u jednom mirnom delu Tokija. Pre toga, telefonom sam razgovarao sa fotoreporterom lista Tokio šinbun Ajurijem Sakamotom, koji mi je rekao da će od te večeri dežurati ispred kuće ambasadora Ovade, kako bi za svoj list obezbedio snimke buduće japanske princeze i carice.

Na ulazu u miran tokijski kvart dočekao me je kordon policije, koja nije dozvoljavala prolaz, osim onima koji u kvartu stanuju. Moja propusnica za zgradu Japanske vlade, u koju sam često išao na konferencije za štampu, kao i tečni japanski na kom sam rekao ( slagao ) da radim za list Tokio šinbun, sklonili su policijske štitove i ja sam ubrzo bio na cilju.

Moj prijatelj Sakamoto obavestio me je da je Masako već bila otišla kolima u dvor, gde je trebalo da bude zvanično predstavljena caru i carici, a da se njen povratak očekuje za najviše sat- sat i po. Odlučio sam da sačekam i, uz razgovor, vreme je brzo prošlo. Kada se velika limuzina pojavila iza ugla, novinari su najvećim delom pretrčali na stranu kuće porodice Ovada, da Masako snime izbliza, kada bude izlazila iz auta. Ja sam, da ne smetam, jer tada nisam bio ni poneo fotoaparat, ostao na drugoj strani.

Auto je stao, pratilac buduće princeze izašao je na strani gde je bila kuća, ali, neočekivano, otvorila su se desna zadnja vrata i Masako je izašla na stranu na kojoj sam se ja nalazio. Bio sam toliko blizu auta, da je ona, kada je izašla i uspravila se, bila na samo dvadesetak santimetara od mene. „Konbanva“ ( dobroveče ) rekla mi je, smešeći se, „konbanva“ odgovorio sam ja i uzmakao nekoliko koraka, da joj ostavim mesta da prođe.

Prolazili su meseci. Povremeno sam svraćao na parking preko puta kuće porodice Ovada, Sakamoto, ili neko od njegovih kolega, uvek su bili tamo i čekali da Masako izađe iz kuće, pojavi se u dvorištu ili na terasi, krene negde u grad, a aparati i kamere samo su škljocali i zujali. Svaki njen korak od decembra do juna bio je pomno praćen. U dva-tri maha uspeo sam da je vidim još jedanput, jedanput je čak snimio fotoaparatom, ali više nikada nisam uspeo da joj priđem onoliko blizu, kao one prve večeri. Naravno, nisam to ni pokušavao.

Tek kada je carsko venčanje obavljeno i ja i japanska javnost saznali smo za jednu priču o porodici koja je stanovala preko puta kuće porodice Ovada i učinila nešto tipično japansko, nešto što je mala balada o lojalnosti i vernosti.

Kada bi izlazila iz kuće, Masako je uvek mirno zastajala, da bi omogućila novinarima da je fotografišu i tek onda ulazila u kola koja bi dolazila po nju. Međutim, prve nedelje posle objave venčanja, fotografije Masako objavljivane u novinama i časopisima, nisu bile baš najbolje, pa je njena baba, majka njenog oca, odlučila da interveniše. Shvatila je da se njena unuka uvek pažljiva i ljubazna prema svima, uvek pred novinarima pognute glave, ( klanjajući se po japanskom običaju ) pa je retko koji fotograf mogao da joj tako snimi lice.

Baba je pozvala telefonom komšinicu iz kuće preko puta gospođu Sumiko Kobajaši ( tada 53 ) izjadala joj se, a gospođa Kobajaši je odmah pristala da, kada Masako bude sledeći put izlazila, a baba joj to na vreme javi, izađe na terasu na spratu svoje kuće, maše i doziva Masako, kako bi ova lepše pozirala reporterima.

Telefon bi zazvonio, komšinica istrčavala na terasu, mahala i vikala „Masako, Masako!“, a Masako bi uvek dizala glavu i uz osmeh mahala komšinici. Za fotoreportere je to bilo dovoljno, a fotografije koje su otada objavljivane bile su bolje, vedrije i veselije. Cilj je bio postignut. Kada je gospođa Kobajaši bila odsutna, na balkon bi izlazio suprug Hideo, ili 20-godišnji sin, student Hideaki. Priča o ovoj lojalnoj porodici izašla je u javnost tek u junu sledeće godine, kada je carsko venčanje obavljeno, a Masako je, i sama saznavši za to, otišla da obiđe porodicu Kobajaši i zahvali im se za njihovu višemesečnu vernost.

Članci o ovoj porodici pojavili su se u listovima, a oni su gostovali i na televiziji. U komentarima se govorila da bi retko koja porodica tako prilježno izvršavala ono što ih je molila Masakina baba, ali su mnogi tvrdili da je to ustvari na delu bila tradicionalna japanska lojalnost prema carskoj kući, koja je vekovima ostala onakva kakva je bila i u daljoj prošlosti.

Onda je jedan komentator izneo podatak koji je do tada bio nepoznat svima. Pošto se nekoliko godina pre venčanja znalo za moguće venčanje Masako Ovada sa carskim princom, japanska carska kuća odlučila je da pazi na sve što se oko kuće porodice Ovada događa. Kada je porodica Kobajaši zatražila da kupi plac preko puta kuće ambasadora Ovade, kako bi tu izgradila kuću, gradske vlasti su proverile tu porodicu. Dozvola za kupovinu placa ubrzo je izdata, jer je neko u carskim analima našao podatak da je jedan predak gospođe Sumiko Kobajaši u 17. veku držao radionicu za izradu samurajskih mačeva, a mačevima je snabdevao i carsku kuću.

Porodica koja ima tako dobru prošlost sigurno će biti pogodan sused za porodicu ambasadora Ovade, koji je, kako je bilo planirano, trebalo da se orodi sa carskom kućom – zaključili su japanski zvaničnici. Lojalnost je nešto što se prenosi sa kolena na koleno,a porodica Kobajaši to je na delu pokazala.

Ovde bi trebalo da bude kraj te priče, ali, ustvari, postoji i nastavak. Jedne večeri, u stanu u Tokiju u kome sam, kao dopisnik Tanjuga, živeo sa ženom Secuko, ćerkom Irenom i sinom Matejom, odjednom smo videli porodicu Kobajaši na TV ekranu, a moja žena, rođena u Tokiju, uzviknula je: „ Pa ovo je moja drugarica iz detinjstva, Sumiko!“
„Štaaa!?“ uzviknuo sam ja, ti je poznaješ?“
„ Naravno, bila mi je prva komšinica na Denenćofu (deo Tokija u kome su živeli moji tast i tašta)“.
„Pa, zašto mi nisi rekla, ja sam zimus onoliko sati proveo na parkingu njene nove kuće, preko puta porodice Ovada?“ bunio sam se ja.
„ Pa, nisi me ni pitao“, odgovorila je ona i pozvala telefonom Sumiko Kobajaši. Nisam mogao da verujem, stvarno ju je poznavala.
Stvar je u tome što sam se i ja , Srbin, povinovao japanskom principu da se o poslu ne priča mnogo kod kuće, pa moja porodica nije znala šta sam ja sve radio po Tokiju. A, da sam znao, ko zna kakav bi još obrt ova priča mogla da ima.

Ubrzo smo se videli sa porodicom Kobajaši. Ručali smo zajedno, tada je nastala i ova fotografija moje porodice i njih troje, neobičnih heroja savremenog Japana, sa veoma snažnim ukusom tradicije.

mde

Na fotografiji možete da vidite muža Hidea u beloj dukserici, kako sedi, sina Hideakija stoji u žutoj dukserici, ženu Sumiko stoji do sina, a ostalo su Irena, Secuko i (u sredini) Mateja. Ja sam (valjda) fotografisao.