JAPAN I JA

PERSIRANJE U JAPANU ili ŠKOLOVANJE KAO NAJLEPŠI PERIOD

Najčudnija stvar koju sam morala da savladam u Japanu za vreme školovanja, je bilo persiranje. Nećete verovati tamo deca u školi persiraju onima koji su čak samo godinu dana stariji od njih. Ja sam krenula godinu kasnije, a i dalje sam morala da persiram svom godištu pošto su ”iznad” mene.

Svakom senpai-u (senioru – nekom starijem od mene) mora da se javi, svaki put kad ih vidiš. U početku mi je to bilo toliko čudno i neprirodno, dok nije prošlo godinu dana kad je krenulo da mi smeta ako me neki kohai (junior) vidi a ne javi mi se. Toliko sam se navikla na njihovu kulturu i nekako stopila sa njima da sam na neke stvari gledala kao oni.

Cimerke su mi prvih nekoliko meseci bile nepodnošljive, u početku ih nisam razumela, ali posle nekoliko meseci pravile bi se kao da nisam tu, pričale bi svašta i ogovarale druge. Takve su uglavnom bile sve Japanke, imaju neki stav prema strancima koji ni one same ne mogu da objasne. Koliko sam ja primetila nekako su odbojne i pričaju sa nama kao sa nekom rezervom. To je doduše u početku, dok su dečaci druga priča. Oni su se od prvog dana šalili sa nama, pričali neke gluposti na engleskom i naravno obeležje svega toga je bilo njihovo ‘HAROO’ tj. ‘hello’ koje oni ne mogu da izgovore. Svakog dana, ma svaki put kad bi me video, neko odmah viče ‘Haroo’, a ne daj bože da je bila grupa fudbalera ili bejzbolista pa njih desetorica krenu da viču ‘haro’ ‘haro’ ‘harooo’. Presmešni su kad pokušavaju da sklope rečenicu na engleskom, koja je, jelte, uvek ona koju su naučili napamet u prvom razredu: ,, Haro how ar ju, ajm fajn enz ju?” sve inače oni izgovore, i pitaju te i odgovore umesto tebe.

Dečaci nikad nisu prestajali da se šale. Kad smo mi stranci naučili japanski jezik, uf pa tek onda je bio haos. Onda bi umirali od smeha kad nas čuju da pričamo u žargonu koji ne veruju da smo naučili od njih, pa bi onda ismevali druge Japance, kada bi stranac bolje uradio test iz japanskog od njih. Mnogo su voleli da pričaju sa mnom o Srbiji, za njih je to bila kao bajka. Nisu znali da postojimo i na svaki detalj koji bi rekla, oni bi se šokirali. Pored toga, gledali su na nas kao da smo boginje. Divili se našem licu, boji očiju, kose, veličini nosa i kapcima. Neki su nam čak i rekli da nisu mogli da nam priđu, zato što misle da smo ‘iznad’ njih. Stalno su hteli da budu sa nama i pričaju o svemu, pošto oni ne znaju mnogo o svetu i drugim državama i kulturama.

Dok su Japanke bile malo drugačije. Živele smo zajedno u domu, pa sam videla sva njihova izdanja. Ne mogu da opišem koliko su drugačije kad su same i kada su u društvu. „Senpaike“ koje glume autoritet u domu, onako zastrašujuće hodaju hodnicima i viču na vas kad nešto ne uradite kako treba, dođu u školu, i pretvore se u neka nevinašca i neka preslatka stvorenja. I dan danas nisam shvatila da li ti Japanci vide da se samo pretvaraju, ili im je ta vriska i smejanje na silu stvarno nešto slatko. One, kad shvate da smo naučile japanski, dele se u tri grupe. U mom slučaju, kad sam počela da ih razumevam i one mene, jedna grupa njih me je obožavala, bile su stvarno prijatne nisu bile dvolične i uvek bi mi se javile sa osmehom i stale da popričamo.

Nekoliko njih me je vidljivo mrzelo, nekako kao da su to htele da pokažu. Kasnije sam shvatila da,koliko god glupo izgleda, bila je u pitanju ljubomora. Pošto su neke i posle dve godine mislile da ne znam japanski, dođu i pričaju o meni, predamnom. ” Zašto svi dečaci pričaju sa njom”, ” vidi kolika je” (pošto su one kao što znate, male, sićušne i bez oblina), ”mora da je farbala kosu” ” šta ona misli ko je”. Nije mi smetalo naravno zato što sam znala ko su i to su uglavnom bile one koje glume autoritet i odu u školu i postanu manje od makovog zrna, plus nikad nisu pričale sa mnom. I onda naravno, kao u svakom filmu, bilo je i onih koje su tako fine prema meni, a iza ledja o meni pričaju svašta.

Ja sam bila te sreće da je većina bila ova prva grupa. Od početka druge godine do kraja školovanja je bio najlepši period. Tad sam ih već dovoljno upoznala, kako razmišljaju i koje su im granice. Stekla sam ogroman broj prijatelja (čak i poneku simpatiju) i svaki dan mi je bio zanimljiviji od prethodnog.