JAPAN I JA

ZAŠTO VOLIM JAPAN

Piše: Alma Okađima

I ovo leto je u Tokiju bilo mnogo vruće, a ja sam kao svake godine, posle više od 30 godina života u Japanu ostala ovde da “uživam” u letnjoj vrućini i vlazi a i obavestili su me iz škole jezika da ću imati kurs celog avgusta . U Tokio je došao dečko koji ima 20 godina i koji studira na Hokkaidu (severnom japanskom ostrvu), da uči srpski jer u Sapporu ne postoji kurs našeg jezika. Taj mali student želi da provede ceo letnji raspust u Tokiju, učeći srpski i već mi je to kao dugogodišnjem lektoru bilo zadovoljstvo čuti, a i izazov da ga što više naučim za tih mesec dana. Rjota se izdržava i zarađuje za svoje časove tako što predaje japanski i matematiku učenicima osnovnih i srednjih škola ,koja pohađaju “đuku” (pripremne škole za upis u bolje gimnazije ili fakultete).

Nego,to nije priča koju sam htela da vam ispričam. Ovog leta su mi se desile dve neverovatne stvari, koje po ko zna koji put produbljuju moju ljubav prema ovom narodu i Japanu.

Pre dve nedelje sam sa mojom najboljom japanskom drugaricom ,Kiki ,odlučila da jedan dan provedem na moru , u obližnjem Tokijskom zalivu.

Otišle smo na plažu Kugenuma,blizu ostrva Enošima,samo sat vremena od kuće. More je bilo čisto ali i zbog uticaja tajfuna koji se približavao Tokiju i jako valovito. Mi smo se smestile negde dvadesetak metara od mora ,na pesak smo stavile naše šatorčiće i uzivale bez obzira sto nije moglo da se pliva. Ponekad bi ušle u mlaki plićak i borile se protiv talasa. Teško je bilo i stajati da te ne baci i povuče jaki talas.

I tako dok smo sedele u šatoru, meni stigne poruka od sestre i ja taman uzela da joj odgovorim, kad čujem Kiki kako viče da se sklonimo jer dolazi veliki talas. I stvarno, mali cunami je imao snagu da nam povuče i rasturi šatore ,smoči sve stvari i povuče šta je mogao da proguta. Ja sam uspela da se izmaknem dalje sa torbom i jednom japankom dok mi je drugu, odneo.

Pošto smo bile skroz mokre i prekrivene sitnim vulkanskim peskom, odlučile smo da odemo da se istuširamo i presvučemo. Tuš kabine su bile pune i ja sam uspela koliko toliko da saperem pesak ali kad sam došla kući ,primetila sam da sam zaboravila moju prostirku za plažu, dugačku sigurno 180cm.

Sutradan ujutru sam pozvala broj koji sam našla kao “Kugenuma plaža-tel”.

Ozbiljan muški glas mi se javio i ja sam rekla da sam verovatno negde u tim tuš kabinama zaboravila i prostirku i pitala da li možda postoji način da se to nađe. Muškarac mi je rekao da su stvari koje su juče našli ,stavili u mašine za pranje veša , pa da nazovem za jedno dva sata. Kad sam se ponovo javila, objasnila sam kako izgleda moja prostirka i on mi je rekao da su je našli i pitao da li želim da dođem po to ili da mi je pošalju. Zamolila sam da mi je pošalju i sutradan mi je stigla pošiljka čista i lepo upakovana.

Druga priča se desila juče. Opet sa Kiki na more u Hajamu, i u 7 ujutru sam već bila na mojoj stanici, napunila karticu za vožnju sa 2000 jena,ubacivši u automat dve novčanice po 1000 jena.

Ali kad sam stigla u Fuđisavu i pritisla karticu da izađem, primetim da mi je ostalo samo još par stotina jena i odem da pitam . Čovek kaže da je kartica dopunjena sa moje stanice sa samo 1000 jena ali on ne zna zašto i kako. Onda ja ukapiram da sam verovatno još pospana ,ubacila 2000 jena u aparat ali pritisla punjenje od samo 1000jena i nisam ni videla kad mi je aparat izbacio natrag novčanicu ,samo sam uzela karticu.

Kad sam se naveče vratila na moju stanicu, nije me mrzelo da pitam , jer se sećam da sam stavila 2000 jena i dečko koji radi na stanici, kaže da će proveriti i da sačekam. Posle tri minuta se vraća sa novčanicom od hiljadu jena upakovanom u kesicu i kaže da je ostala i da ju je neko doneo.

Da li to negde ima? Pitam se ja i po ko zna koji put divim i ovoj kulturi i narodu.


Alma Okađima

Završila četvorogodišnje studije kineskog jezika i književnosti u Pekingu, gde upoznaje svog današnjeg supruga Japanca i u Pekingu se udaje za Taro-a. Majka je jednog sina , Iseja.

Od 1991. živi u Tokiju i sa koleginicom iz Zagreba predaje srpskohrvatski jezik u Ministarstvu inostranih poslova (budućim japanskim diplomatama koji uče jezik godinu dana pre nego što će otići u jednu od ambasada u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu). Predavala je srpskohrvatski na Tokai i Tokio univerzitetu i drži kurs srpskog jezika u nekoliko škola jezika u Tokiju.Takođe je držala i kurs kineskog jezika pod nazivom: “učimo kineski na engleskom”.

Sada predaje u Asahi kulturnom centru .