– Sve što prime od drugih Japanci menjaju, usavršavaju, prilagođavaju sebi. Često se to kasnije toliko razlikuje od originala, da ga ni njegovi stvaraoci lako ne prepoznaju. To važi za mnoge plodove kulture, koju su vekovima primali uglavnom od suseda Kineza i Korejaca: pismo, književnost, slikarstvo, budističku arhitekturu, koji su u Japanu toliko dobili lokalni pečat i karakter, da čak i ako stavite uzor pored onoga što su stvorili Japanci, teško da će se reći da su jedni drugom slični. U ovom tekstu, međutim, govorićemo o jednom posebnom kineskom uticaju na Japan, uticaju na ishranu. Konkretno, biće reč o supi.

U skoro svakom restoranu sa kineskom hranom u Tokiju, naročito onim manjim, u kojima nabrzinu ručavaju japanski poslovni ljudi, najčešća narudžbina biće ramen – supa u ogromnom dubokom tanjiru, više činiji, iz koje veliku količinu rezanaca, kuvanog mesa, povrća, jaja i koječega, užurbano i halapljivo štapićima u usta bukvalno uguravaju uvek žurni zaposleni Japanci. Ramena ima na stotine vrsta, jer, uz mnogo mašte, njima mušterije žele da privuku vešti restorateri, ali otidite posle Tokija u Singapur, Hong Kong, ili Peking, u restoranima će vam služiti takodje stotine vrsta supa, ali sve će one biti u malim ćasama, sa tankim i ne baš tako brojnim rezancima i nikako neće ličiti na ono što ste jeli u Japanu.

Prvi je, kažu zapisi, u Japanu kinesku supu koja liči na današnji ramen jeo Mito Komon, vrhovni sudija iz šogunske porodice Tokugava, u 17. veku, ali je današnji ramen, u ogromnoj činiji, sa brdom rezanaca i kuvanih priloga, izmišljen kasnije u kineskoj četvrti Jokohame, grada koji se naslanja na Tokio. Japanci, koji uvek mnogo rade, želeli su, naime, neko jelo koje će biti čorbasto i toplo, biti hranljivo, ali ih i zasititi svojom količinom, pa su kineski kuvari u Jokohami počeli da prave ogromne supe od svinjskih i govedjih kostiju, uz koje je kuvano mnogo povrća, jaja, plodova mora i ko zna čega drugog i , naravno, mnogo debelih i dugih rezanaca. Tako je u jednom tanjiru užurbani japanski radnik dobijao jelo koje će ga zagrejati, zasititi, koje je relativno mogao brzo da pojede, i koje je bilo jevtino. Dobijen je ramen, supa, o kojoj su u Japanu napisane stotine knjiga, čiji muzej postoji u Jokohami, a koju svakodnevno jedu milioni starih i mladih.

Već je, međutim ,prošlo više od 60 godina, otkako je jedan Japanac smislio način da ramen uvek ne morate da jedete u restoranu, već da ga kupujete u kesici ili kartonskoj čaši i da ga sebi pripremirte uvek kada vam je volja, pa je tako došao do enormnog bogatstva i slavu ramena proneo širom sveta. Koliko je to veliki pronalazak i koliko je taj čovek bogat, može da se pretpostavi po činjenici da je samo tokom 2000. godine u Japanu prodato 5 milijardi i 300 miliona pakovanja instant ramena ( 42 pakovanja na jednog japanskog državljanina ), a da je iste godine u azijskim zemljama, u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi prodato mnogo više – 43 milijarde i 400 miliona pakovanja.

Čovek koji je napravio taj podvig sam po sebi je čudo od samog rođenja. U porodici Ando u gradu Ikeda blizu Osake 5. marta 1910., u godini, kada se pojavila Halejeva kometa, rodio se dečak, koji je dobio neobično ime Momofuku, što znači “Stotinu puta sreća”. U 22.goj godini počeo je uspešno, otvorivši trgovinu tekstilom, brzo stekao sopstvenu fabriku, ali ga je američko bombardovanje 1945. učinilo siromahom. Američke bombe su mu uništile fabriku i morao je da počne ispočetka.

Posle rata kupio je brodić, kojim je lovio sardine, sušio ih i prodavao mlevene za jednu vrstu japanske riblje supe, a, kada mu je posao krenuo, otvorio je čirtav lanac trgovina hranom. Trinaest godina posle rata, međutim, pošto je svoja sredstva vezao za pozajmnu banku sindikata svoje branše, jedna od kriza pogodila je i stotinu puta srećnog gospodina i on je 1958. godine, u svojoj 48. godini, morao da počne ispočetka.

Da mu niko ne smeta u njegovom jadu, na dan svog rođendana 5. marta 1958., Momofuku Ando povukao se u kolibicu u dvorištu i sedeo sam, ne želeći da ga bilo ko uznemirava. Dok je tako sedeo i gledao u nebo puno zvezda, setio se ribara, radnika u luci, ljudi na buvljoj pijaci, koji nisu mogli ni za tren da se odmaknu od svog posla, a želeli su da pojedu nešto izdašno i toplo i tako je došao do ideje da napravi instant ramen. U kolibicu je te iste večeri preneo ogroman lonac, mnogo brašna, mesa i povrća i dok je porodica pomišljala da Momofuku mora da je “skrenuo” zbog silnih nesreća koje su ga pogađale, rešenje za instant supu, čiji će ukus ličiti na ramen koji jedete u restoranu, bilo je gotovo već pre sledećeg jutra.

Prvi instant ramen bio je napravljen sa ukusom pilećeg mesa, koštao je 35 jena ( pakovanje običnih rezanaca tada je koštalo 6 jena ) i bio je prilično skup za običan svet. Malo pomalo, proizvodnja je uprošćavana, ramen postajao sve jevtiniji, a od radnika u luci, do đaka koji uče za prijemni, svi u Japanu povremeno su kupovali instant ramen. Kada je izmislio i “kap nudl”, instant ramen u plastificiranoj kartonskoj čaši, pogodak je bio pravi, jer je tada sa samo malo vruće vode, svako sebi mogao da pripravi supu u bilo kakvoj prilici. Putnici u beli svet Japanci otada obavezno u prtljagu nose instant ramen, pa je ovo jelo postalo popularno i širom Azije i sveta. Kompanija “Nišin šjokuhin”, čiji je predsednik 81-godišnji Momofuku Ando, trenutno je najveći proizvođač ramena u Japanu i svetu, a instant ramen postao je znak raspoznavanja za zemlju i jedan od njenih novih simbola, u svetu ne manje poznat od Hondinih motocikala. Koliko je za Japance značajan govori i činjenica da je u gradu Osaka podignut “Spomen dom instant ramena”, a u njemu se, negde na sredini, šepuri rekonstruisana ona kolibica u kojoj je Momofuku Ando smislio svoj pronalazak.