PUTOVANJA

PUTOVANJE U PROŠLOST U TOKIJU – HRAM SENGAKUĐI泉岳寺

U martu 1701. godine na dvoru šoguna u Edou ( danas Tokio ) velikodostojnik Kozuke Kira, koji je davao instrukcije u etikeciji grupi feudalaca, namerno je uvredio mladog velikaša po imenu Asano, jer mu ovaj nije donosio poklone, niti mu nudio mito. Asano je izvadio mač, pokušao da ubije Kiru i zbog toga bio osuđen da izvrši samoubistvo harakirijem. Sam čin vađenja mača iz korica u šogunovom dvoru bio je kažnjiv smrću.

Asanov posed dat je drugom feudalcu, njegovi samuraji raspušteni, a grupa njih odlučila je da osveti gospodara. Pošto su šogunovi ljudi pomno pazili, samuraji ( sada već ronini – samuraji bez gospodara ), koje je predvodio Kuranosuke Oiši, vodili su običan život, praveći se da su odustali od osvete, i tajno se pripremali da ubiju zlog velikodostojnika Kiru.

Na dan 14. decembra 1702. godine 47 vernih samuraja krenulo je ulicama Edoa ( današnji Tokio ) objavljujući da će ubiti zlog šogunovog doglavnika Kiru. Ubili su ga, njegovu glavu odneli na gospodarev grob i onda su svi bili osuđeni na smrt harakirijem. Sahranjeni su pored gospodara u hramu Sengakuđi, a uspomena na njih, njihovu vernost i njihovu žrtvu je još živa.

Posle samoubistva četrdeset sedmorice vernih samuraja, stotine i stotine građana Edoa, hiljade njih, dolazile su na njihove grobove u hramu Sengakuđi, kao na hodočašće, a priča o njima širila se Japanom. Za taj događaj čuo je i samuraj iz oblasti Sacuma, koji je svojevremeno uvredio glavnog Asanovog vazala Oišija, misleći da ovaj neće osvetiti gospodara ( što je bila samurajeva dužnost ) pa je posle dugog putovanja došao i on do Edoa i stigao na poklonjenje u hram Sengakuđi.

Samuraj se duboko poklonio pred grobom Kuranosukea Oišija, dugo tu klečao, a onda, glasno uzviknuvši izvinjenje zbog svog ponašanja prema njemu, kada ga je ukorio i pljunuo mu u lice ispred krčme u Kjotu, samuraj iz Sacume izvadio je kratak mač i sam sebi rasporio stomak. Tako je broj grobova u hramu Sengakuđi povećan na četrdeset devet, jer je, uz gospodara Asanoa, nepravedno osuđenog, i četrdeset sedmorice njegovih vernih vazala, tu sahranjen i taj nepoznati samuraj iz Sacume, koji je, u neznanju, uvredio jednog od osvetnika.

Hram Sengakuđi postoji i danas u Tokiju, kako se sada zove Edo, i danas. Hram se nalazi u blizini ambasade Srbije u Tokiju, ispred jedne od najvećih i najmodernijih železničkih stanica u Tokiju, koja se zove Šinagava. Samo desetak minuta hoda od stanice dovoljno je da iz Japana 21. veka uđete u dvorište hrama, koji izgleda skoro potpuno isto kao 1702. godine, kada su samuraji tu sahranjeni.

Na ulazu u hram postavljena je velika bronzana statua Kuranosukea Oišija, a oko nje je mnogo prodavnica i kioska, u kojima se turistima i došljacima nude različiti suveniri vezani za ovaj događaj. Tu su kopije bubnjeva, oružja, koje su samuraji nosili u napadu na Kiru, crteži njihovog tadašnjeg izgleda, minijaturni mačevi i još mnogo toga.

Kad se prođe glavni ulaz hrama, naiđe se na zgradu u kojoj se čuva oružje i oprema četrdeset sedam vernih samuraja, očuvana kao da su juče bili upotrebljeni. U toj zgradi su i njihove figure od obojenog drveta, tako da je to pravi mali muzej posvećen ovom događaju. Tu su i njihova odeća, pisma koja su pisali pred smrt….

Ali, iza svega toga je malo tiho groblje hrama Sengakuđi, u kome ćete prvo naići na veliki spomenik gospodara Asanoa i onaj mali bazen sa vodom u kome su samuraji – osvetnici oprali glavu zlog Kire. Iza njega je četrdeset osam grobova, grobova osvetnika i njihovog kasnijeg sledbenika, samuraja iz oblasti Sacuma.

Ispred grobova je mala kapela i neka vrsta ognjišta, na kojima se umesto sveća pale tanke suve cepanice od bukovine, što je deo rituala Japanaca kada posećuju groblja. Uz to je i kućica, sa staklenim prozorom, u kojoj ćete uvek naći tamjana u štapićima, za koji se novac ostavi tu negde pored, bez obaveze, i onda se tamjan zapali na grobovima.

Deluje malo verovatno, ali na ovim grobovima, svakog puta kada je autor ovog teksta išao njima na poklonjenje, uvek gori tamjan i dime se one bukove cepanice. Išao sam tamo nekada u razmaku od nekoliko nedelja, nekad u razmaku od nekoliko meseci, pa i u razmaku od nekoliko godina, ali posetilaca na grobovima uvek je bilo, tamjan i cepanice uvek su goreli, a suveniri su se lepo prodavali.

Da bi se razumela struktura japanskog društva treba znati da zvanično ovi ljudi u svojoj zemlji nikada nisu prikazani kao junaci. Njih su slavili obični ljudi, njih su slavili književnici, autori drama pozorišta kabuki, autori filmova i TV drama i serija, ali nikada u nekom udžbeniku koje izdaje Ministarstvo prosvete nećete naći ovu priču detaljno ispričanu, kao moralni primer mladima.

Samuraji koji su ubili zlog savetnika Kiru zaradili su poštovanje svojih sugrađana i zemljaka još za života, a zaslužuju ga neprekidno kroz tri veka od tog događaja. Njih poštuju svi najznačajniji Japanci, ali nijedan zvaničnik ne sme da ih javno pohvali ni danas, jer su oni prekršili zakon i zbog toga su kažnjeni – a i to se u Japanu i danas pamti. A oni koji cene junaštvo kažu da jednostavno za ovu priču nije moglo da bude drugačijeg rešenja – državni zakon zabranjivao je osvetu, ali zakon časti, koji su poštovali samuraji, tražio je da se osveta izvrši po svaku cenu.