22.07. – Ekipa je prešla u Tokio, gde će četiri dana boraviti u hotelu Sakura. Prvog dana obići će delove grada Asakusa, Ginza, Harađuku….

Ginza – 銀座 Kada je šogun Tokugava gradio Edo, blizu svoga zamka je počeo da nasipa močvarno zemljište i da u tom delu dozvoljava trgovcima da podižu radnje. Pošto je tada novac kovan od srebra, a u blizini bila izgrađena kovnica, ulica i deo grada oko nje, u kome je svakodnevno pravljen i trošen zveckavi novac, nazvane su «sedište srebra», ili Ginza.

Kovnica je izgrađena 1612. godine, izgorela je u velikom požaru 1872, ali je ime tog dela grada ostalo do danas. Do centralnog dela Ginze proći ćete pešice pored eksperimentalnog parka kompanije «Soni», gde brzo niče njena nova zgrada, velike knjižare «Jena», robne kuće za nakit od gajenog bisera «Mikimoto» i još nekoliko velikih robnih kuća. Ako imate poznanika i želite da mu zakažete sastanak, recite mu da ćete ga čekati kod statue lava, na ulazu u robnu kuću «Micukoši». Tu svi zakazuju sastanke, pa ćete, u gomili ljudi koji svaki čas gledaju na sat, i vi brže provesti vreme.

Samo stotinak metara iza ugla je zgrada pozorišta kabuki, nazvana Kabuki-za, neverovatno lep primerak srednjevekovne arhitekture, a u blizini je i pozorište Takarazuka, poznato po izvođenju popularnih mjuzikala.

Asakusa – 浅草 Od Ginze do Asakuse ide se metroom. Asakusa je prepuna starih hramova, a prvi je izgrađen dok je na mestu Tokija postojalo samo seoce. Taj hram podignut je u 7. veku, kada su u reci Sumida, koja se tu uliva u okean, dva ribara našla statuu budističke boginje milosrđa. Hram Sensođi još postoji, ali rekonstruisan, jer, iako je preživeo veliki zemljotres i požare koji su uništavali Tokio, bio je teško oštećen u Drugom svetskom ratu.

Ipak, hram je izgrađen od istog materijala i istog je oblika kao stari, pa je meta hodočašća desetina i desetina hiljada Japanaca dnevno. Oni tu dolaze da se poklone i da božanstva zamole za zdravlje i dobrobit svoje porodice. Bacite nekoliko novčića u sanduk ispred hrama, zazvonite velikim zvonom do koga vodi debeli konopac, a u dvorištu hrama nadimite se dimom od mirisnih štapića, koji đacima pomaže da dobiju bolje ocene, a odraslima da bolje razmišljaju i rade.

Tu ćete videti petospratnu pagodu, veliku kapiju Kaminarimon, što znači « kapija grmljavine», a do svega toga ćete doći kroz Nakamise doori, ulicu prepunu prodavnica suvenira, japanske tradicionalne odeće, hrane i slatkiša. Tu u Asakusi videćete još poneku preostalu rikšu, dvokolicu koju za radoznale turiste vuče momak u starinskoj odeći, a možete otići i do reke Sumida, da se brodovima provozate po njoj ili bacite pogled na najinteresantniju modernu zgradu u Tokiju – zgradu fabrike piva «Asahi» koja na krovu, kao ukras, ima ogromni žuti objekat, sličan džinovskoj šargarepi.

Harađuku – 原宿 Od stanice Šibuja možete da prošetate do zgrade nacionalne televizije «EN EJČ KEJ», parka Jojogi, u kome su olimpijski bazeni iz vremena Olimpijade 1964. godine i interesantna zgrada koju je zamislio arhitekta Kenzo Tange. Pored ovih zgrada, preko mirnog platoa, pešice ćete otići do stanice Harađuku, blizu koje je Meiđi Đingu, svetilište posvećeno prvom vladaru modernog doba u Japanu, caru Meiđiju. Staza do hrama vodi kroz zelenilo, pravu šumu, pa ćete se osećati kao da ste otišli bar vek unazad.

Ali, kad se vratite od svetilišta do stanice Harađuku, sa druge strane naići ćete na ulicu Takešita doori, prepunu prodavnica, koje sve zajedno liče na mali vašar u nekom mestu u Srbiji. Moderna odeća za mlade, nakit, satovi i ukrasi, najpopularnija muzika i na hiljade mladih «otkačeno» obučenih, onako kako nećete videti nigde u Tokiju. Harađuku je već postao simbol modernog oblačenja mladih.

Oko stanice Harađuku naći ćete Muzej Rok End Rola, sa predmetima vezanim za doba šezdesetih, Muzej Ota, u kome ima mnogo najlepših japanskih srednjevekovnih grafika u boji, nazvanih ukijoe.

U toj okolini, prema stanici Omotesando, naći ćete prodavnice starina, sa starim nameštajem, odećom, samurajskim mačevima, a tu je i zgrada Hanae Mori, jedne od najvećih svetskih kreatorki mode. Projekat za ovu zgradu je takođe napravio Kenzo Tange. Budite sigurni da ćete na ulicama Harađukua naći čajdžinice u kojima ćete lagano ispijati čaj, ali i jesti najukusniju italijansku picu i slušati bučnu muziku američkog bendžoa.

23.07 – Obilazak Tokijskog Diznilenda i nekih drugih interesantnih delova grada.

Diznilend – 東京ディズニーランド Kao što ima Ajfelovu kulu, Tokio ima i Diznilend, za koji oni koji su bili u SAD kažu da je bolji i lepše uređen od američkog. Nalazi se na putu iz Tokija prema aerodromu Narita, pa u njega možete svratiti na povratku, ako nemate suviše prtljaga. Samo, zapamtite, da biste se lepo zabavili, bolje je Diznilendu posvetiti veliki deo dana, jer su gužve velike, a na neke atrakcije se ponekad čeka i po sat-dva.

Na putu prema aerodromu je i najveće skijalište u zatvorenom prostoru na svetu, građevina neobičnog oblika, u kojoj postoji ski skaza od veštačkog snega na kojoj možete da se skijate u svako doba godine. Postoji oprema i odeća za iznajmljivanje i jedini uslov za skijanje je da imate novca za to.

24.07 – Ekipa odlazi u posetu Ambasadi Srbije, koja se nalazi kod stanice metroa Šinagava. Ambasador Nenad Glišić uvek radosno dočekuje goste, posebno mlade sportiste.

Šinagava – 品川 Posle kratkog boravka u Tokiju, vrlo brzo ćete početi da prepoznajete dva ideograma koje ćete viđati na automobilskim tablicama za registraciju, ime kraja grada i stanice Šinagava, jer se u tom delu grada registruju svi tokijski automobili. Prvi ideogram čine tri kvadrata, koji liče na pakete, a drugi tri uporedne crte, koje podsećaju na tok reke. Šinagava znači «reka za prevoz robe», a označava mesto na kome je u šogunova vremena izgrađena jedna od najvećih luka Edoa, današnjeg Tokija.

Kad se od stanice Šinagava krene na suprotnu stranu, posle desetak minuta hoda naići ćete na hram po imenu Sengakuđi. Na malenom groblju toga hrama je 49 grobova, koji su ušli u istoriju, a pored su muzej i prodavnice suvenira, koji govore o istinitoj priči poznatoj kao «Povest o 47 ronina» – još jednoj japanskoj priči o vernosti, samuraja koji su se žrtvovali za svog gospodara. Na grobovima uvek gori tamjan što znači da im Japanci i danas, posećujući njihove grobove u hramu Sengakuđi, svakodnevno odaju poštu.

Tokio Tauer – 東京タワー Jedna od znamenitosti Tokija je Tokio Tauer ( Tokijska kula ), skoro stopostotna imitacija Ajfelove kule u Parizu. Izgrađena 1958, za samo godinu i po dana, visoka je 333 metra, ona se nalazi u centralnom delu grada, pored parka Šiba. Za njenu gradnju upotrebljeno je 4 000 tona čelika, mnogo manje nego za Ajfelovu kulu, u koju je ugrađeno oko 7 000 tona. Posećuju je hiljade turista iz Japana i sveta, a od Ajfelove kule je nešto viša, jer Japanci vole da budu bolji u svemu.

Ueno – 上野 Jedna od najvećih tokijskih železničkih stanica je Ueno, u kojoj se stiču saobraćajnice sa celog severa Japana. Šogun Tokugava tu je u 17. veku podigao hram Kaneiđi, da zaustavi zle duhove koji bi njegov novi grad mogli da ugroze sa severoistoka. Tokugava je prilikom gradnje Edoa koristio savete kineskih astrologa, specijalista za feng šui, koji su mu omogućili da stvori grad koji će neprekidno napredovati. Istinitost postavki ove astrologije Tokio i danas dokazuje – svojim prosperitetom.

Pored stanice Ueno je jedan od najvećih tokijskih parkova, u kome se stariji odmaraju, a deca igraju, a u njegovoj okolini možete videti svetilište Tošjogu, Muzej nauke, Muzej zapadne umetnosti i najveći – Nacionalni muzej Tokija. U ovom muzeju možete da provedete čitav dan i da vam ne bude dosta, jer bogatstvo odeće, umetničkih predmeta i oružja prevazilazi sve što na drugom mestu možete da vidite.

U parku Ueno je i spomenik poznatom vojskovođi iz 19. veka, koji se zvao Takamori Saigo. Sa mačem za pojasom i psom koga vodi na povocu ovaj spomenik jedan je od simbola Tokija. Povest o ovom čoveku delom je predstavljena u američkom filmu „Poslednji samuraj“.

25.07- Obilazak grada Kamakure.

Kamakura – 鎌倉 jedan od najstarijih gradova Japana, koji se nalazi u blizini Tokija, je Kamakura. Kamakura je bila sedište prvih šoguna, pa tako na neki način i prestonica Japana od 1185. do 1333. godine. Kamakura je slobodno može da se kaže: grad – muzej. U gradu postoji 19 šinto svetilišta i 65 budističkih hramova, od kojih su dva hrama reda Zen najstarija u Japanu. Svetilište Haćiman, takođe, jedno je od najstarijih i posvećeno je božanstvu rata. Izgrađeno je 1063. godine u vreme vladavine samurajskog klana Minamoto.

Kamakura je podignuta na brdovitim brežuljcima pored okeana, a brda su obrasla gustim rastinjem, pa je obilazak grada trima pešačkim stazama, ubeleženim u sve turističke mape, neponovljiv doživljaj. U doba cvetanja trešanja u proleće, ili ujesen, kad je najlepše jarko crveno lišće japanskog javora, brda Kamakure su kao najlepše svetske bašte.

U gradu punom starih kuća od drveta, ima mnogo radnji sa starinskim predmetima, odećom, oružjem, i starinskih restorana sa hranom koja se jela u Srednjem veku, ali je i dalje popularna u Japanu. I u Kamakuri ćete naći poneku rikšu, za uvek radoznale turiste, a ceo izgled grada vraća vas u period pre bar 800 godina.

Glavna znamenitost grada je, ipak, statua Bude na otvorenom, nazvana Daibucu ( Veliki Buda ). Izliven i postavljen 1252. godine Veliki Buda od bronze je visok 13,5 metara. Smiren, on sedi tu vekovima, preživevši požare, zemljotrese, plimne talase cunami i tajfune. Tvrdi se da u njegovim proporcijama, neobičnim za Aziju, ima nešto grčkog uticaja, koji je do Japana stigao verovatno tajanstvenim Putem svile.

( Nastavlja se )