– Saradnica Japanorame Minja bila je na takmičenju u sumou, drevnom sportu koji postoji samo u Japanu.

Sumo je japansko tradicionalno rvanje, jedine zemlje u kojoj se prepoznaje kao profesionalan sport.

Ogromni borci, čija težina ne sme da bude ispod 120 kilograma, ali najveća težina nema granica, bore se u ringu napravljenom od gline, na šest turnira godišnje, koji izazivaju veliku pažnju.

Poenta je da se protivnik izgura iz ringa ( dohjo – na japanskom ) ili da se bacanjem ili guranjem natera da dodirne pod bilo kojim delom tela a da to nisu stopala.

Sumo rvači imaju određena pravila i žive u zajednicama gde se i hrane i žive po kriterijumima tradicije. Jedno od tih pravila je na primer da ne mogu da voze kola, mada dosta njih je i preveliko da stanu u sedište. Moraju da imaju dugačku kosu kako bi mogli da je vežu u punđu ( ćonmage – na japanskom ), slično samurajima iz perioda Edo ( Edo je stari naziv za Tokio ).

Od sumo rvača se očekuje da nose dugačke haljine kad su u javnosti, tako da svako zna da je reč o profesionalnom borcu ( rikiši – profesionalni rvač na japanskom ). Kvalitet i kroj te haljine ( jukata – na japanskom ) zavisi od ranga tog rvača. Rvači imaju više rangova, koji mogu da se menjaju zavisno od uspeha na pojedinom turniru. Samo najviši rang jokozuna ( veliki šampion ) ne može da se menja. Isto važi i za njihove drvene ili slamnene papuče ( zori – na japanskom ).

Sumo rvači uglavnom ne doručkuju nego prvi obrok jedu u podne, pa se najedu za ručak i posle, spavajući, mnogo dobijaju na težini, koja im pomaže da se bolje takmiče.

Sumo meč ne mogu da gledaju svi, jer su ulaznice prilično skupe, pa na takmičenja uglavnom idu imućniji i oni koji imaju dovoljno vremena da odgledaju sva takmičenja, koja svakodnevno traju po pet sati.

Moja škola je organizovala da svi mi koji smo stranci idemo da gledamo sumo i tako sam se našla u toj dvorani i provela tamo pet sati, srećom uz hranu i piće koju smo mogli da ponesemo. Mogli smo da udobno sedimo, pošto toliko dugo traje gledalac mora da sedne udobnije i ispruži noge, što omogućavaju sedišta sa jastucima na podu.

Za osobe koje ne razumeju šta se dešava i koja su pravila, kao što ja nisam znala, može da bude naporno, ali je sve ipak zanimljivo. Iako sam ja bila iscrpljena, samo od dugog sedenja, pored nas je bila grupica starijih ljudi koji su svih pet sati vatreno navijali kao na nekom derbiju.

Za mene je odlazak na takmičenje u sumou bilo koliko naporno toliko i zanimljivo iskustvo. Sada, kad već bolje poznajem pravila, sigurna sam da bi se sledeći put pridružila toj grupi navijača.

Minja Zeljković