SPORT, ZABAVA

ZAŠTO (DA LI) JAPANKE VOLE DEBELE MOMKE

– Borci u sumou zarađuju više nego mnogi drugi sportisti, pa su njihovi novčanici deblji od njih samih. Sve više stranaca u japanskom nacionalnom sportu –

Sedišta u gledalištu za japanski nacionalni sport sumo uvek su puna, a u prvim redovima, gde su i najskuplja mesta, koja se plaćaju stotinama eura, često sede žene. «Steki, steki» ( Što je zgodan! ), vrišti gospođa srednjih godina, pokrivajući šakom od stida usta, ona, koja je uvek primer uzdržanosti i smernosti. Za njom skandiraju i njene starije vršnjakinje, ali i mlade devojke, koje se gurkaju, dovikuju ili svađaju, raspravljajući se ko je od njihovih izabranika muževniji i privlačniji.

A na ringu od gusto utabane žućkaste gline, šepure se golišavi muškarci sa samo pojasom vezanim oko bedara, momci od kojih bi najlakši teško bilo gde u svetu ( zbog preterane težine ) bio prihvaćen kao zgodan, jer ima najmanje 150 kilograma, dok su oni «normalniji» često teški i preko 200 pa i blizu 300 kilograma. Kratkih nogu, ogromnih naduvenih stomaka, naslaga sala koje se prelivaju jedna nad drugom, ti momci bebastih lica gegaju se ringom važnog pogleda, kao da je ceo svet njihov. A publika, skandirajući njihova imena i dovikujući im uzvike podrške, veoma vidno ih podržava u tome.

Ali, kada posle dugog rituala sudija u ringu označi početak borbe, neki od njih umeju da pokažu ne samo zadivljujuću brzinu i veštinu, nego i pravu eksplozivnost, pa se njihovi mečevi ponekad rešavaju u delićima sekunde. Pobednik je onaj koji veštim zahvatom, ili ponekad i pravim trikom, uspe da obori protivnika na pod, natera ga da pod dotakne bilo kojim delom tela osim tabanima, ili ga jednostavno istera ga iz ringa. Pravila za sumo prilično su komplikovana, pa ga treba gledati duže, da bi se ušlo u njegovu suštinu, ali, kada ga jednom shvatite, postajete njegov zaljubljenik, jer to je sport u kome se šest puta godišnje, na turnirima koji traju neprekidno po dve nedelje, svakodnevno praktično ide na sve ili ništa. Borci imaju titule, koje dobijaju zavisno od uspeha u borbama na svakom turniru, kao što su se nekada u Srednjem veku titule i imanja delili i uzimali posle svake bitke, pa su variranja u pozicijama velika.

Postoji pet titula ( rangova ): maegašira, komusubi, sekivake, ozeki i jokozuna. Neko može da se uspinje postepeno ( u samoj tituli maegašira, opet, postoji dvanaest stepena ), dodje do titule ozeki, a onda se, zbog loših performansi na nekoliko turnira uzastopce «surva» na najniži rang. Samo onaj borac koji dostigne titulu jokozuna, čije značenje se često prevodi kao «veliki šampion», nema pravo da gubi, a ako se loše pokaže na nekoliko turnira, dužan je da sam napusti profesionalni sumo, jer će ga u protivnom, smeniti Sumo savez Japana, jedna od najmoćnijih i najuticajnijih organizacija u toj dalekoj zemlji.

Sumo je sport star najmanje hiljadu i po godina, a neki kažu da je stariji i od same japanske države, koja je, kako kažu anali, stara tačno 2679 godina (formirana je 660. godine pre naše ere). Trebalo bi da je sumo stariji, jer legenda kaže da su u vreme kada su bogovi hodali Japanskim ostrvima, dva boga Takemikazući i Takeminakata borili za prevlast u zemlji. Ta dva boga bila su ogromnog rasta, izuzetno snažni, a dok su se rvali i pokušavali da jedan drugog obore na zemlju, sve se treslo oko njih. Na kraju je pobedio Takemikazući, pa je on bio jedan od prvih vladara Japana, zemlje koja se tada zvala Jamato.

Otada su, u spomen na tu veliku borbu, na dvoru priređivana ogledanja u snazi, a za borce su birani momci koji bi bar približno izgledali kao ona dva drevna boga iz starih vremena. Da bi se odabrali što bolji, ljudi sa dvora birali su mlade momke, još dečake, koji bi se rastom i izgledom izdvajali od vršnjaka, a , pošto su tokom odabira šeleli i da isprobaju njihove sposobnosti, malo po malo, popularnost ove veštine širila se Japanom. Uskoro su borbe organizovane prilikom vašara, verskih ceremonija po hramovima, svugde gde bi se narod okupljao, a ukrasi od papira koje su najbolji borci nosili na pojasevima podsećali su na iste takve ukrase u svetilištima drevne japanske vere šinto.

Borci treniraju u klubovima koje vode bivši šampioni, a uz rigorozan trening obavezan je i nabe ( lonac ), jelo sa mnogo mesa i povrća, čijim se čestim konzumiranjem borci goje do neviđenih dimenzija, ali stalnim treningom održavaju brzinu i kondiciju. Koliko su oni brzi pokazala je svojevremeno demonstracija u kojoj su sumo rvači lako pobedili boksere, karatiste i predstavnike drugih borilačkih veština.

Sumo je održao popularnost vekovima, pa čak je i povećao u vreme ekonomskog uspona Japana posle Drugog svetskog rata. Velike kompanije postajale su sponzori turnira, pa danas i ne možete sami da kupite karte za sumo za bolja mesta, jer ih unapred godinama otkupljuju najjača japanska preduzeća i dele svojim uspešnim službenicima ili poslovnim prijateljima. Preduzeća takođe daju u fondove za nagrade, koje se dele na kraju turnira, a koje se mere desetinama hiljada dolara.

Svaka borba u sumou, naročito među poznatijim borcima, takođe je prilika za zaradu, jer sponsori preduzeća čija imena se prikažu na starinskim barjacima pre meča, daju i direktne nagrade za svaki pojedini meč – onome ko pobedi.

Koliko barjaka, toliko puta je nagrada veća, pa se ponekad u jednom meču dobije nekoliko hiljada dolara – a nagrada u gotovom uručuje se odmah. Pošto borbe na turnirima traju dve nedelje, jasno je da su zarade boraca veoma dobre. Oni mnogo novca dobijaju i za reklame pojedinih kompanija na televiziji i u drugim medijima, pa su borci u sumou među najbogatijim ljudima u Japanu. Tako njihovi debeli novčanici zaklanjaju možda ne baš najlepše crte lica i oblike tela, ali, kada pitate Japanke one će vam obavezno reći da su sumo rvači «mnogo zgodni». Svoju iskrenost dokazuju time što najpoznatiji borci obavezno imaju lepotice za žene, koje biraju među glumicama, kandidatkinjama za mis, ali i među ćerkama najbogatijih ljudi u Japanu.

Malo neverovatno, ali sumo rvači su često mete novinara baš zbog ljubavnih afera koje ponekad izađu na svetlost dana. Sumo rvač koji izlazi iz hotela za ljubav sa nekom mladom glumičicom ( dok ga žena i deca čekaju kod kuće ), sumo borac koji preotima ženu drugom borcu, to je svakodnevnica u Japanu. Čak i došljak sa Havaja Konišiki, koji je imao 320 kilograma i pre više godina napustio borenje, imao je ženu sitnu i tanku lepoticu, a druge hiljade žena su uzdisale za njim. U poslednje vreme sve je više stranaca u japanskom sumou, pa su jokozune ( veliki šampioni ) često stranci i to sve više iz Mongolije. To, baš u trenutku, kada Japanci žele da internacionalizuju sumo, kako bi postao olimpijski sport, ukazuje i na krizu u nacionalnom sportu, jer se nekada nije moglo ni zamisliti da stranac stupi na ring. Ali, ekonomski napredak donosi i fizičko slabljenje nacije i smanjenje zainteresovanosti, pa stranci, naročito iz okolnih zemalja, koji fizički liče na Japance, sve češće osvajaju svet sumoa. A tako i japanske žene.

Antrfile 1: Žene ne smeju da stupe nogom na ring u sumou, jer se to mesto smatra svetim ( kao oltar u pravoslavnoj crkvi ) pa je nedavno izbio problem kada je gradonačelnica Osake trebalo da uruči pehar pobedniku. Rešenje je nadjeno tako što ju je zamenio muškarac.

Antrfile 2: Sumo rvači na sebi imaju samo jako uštirkani platneni pojas, težak nekoliko kilograma, a ispod njega – ništa. U medjunarodnom sumou, stranci se ne usudjuju da stupe na ring samo sa obavijeni pojasom, nego ispod njega nose i gaćice.