ISTORIJA, TRADICIJA

Lafkadio Hern: TAKTIKA

Pisac u tekstu upotrebljava reč jašiki, kojom se označavala plemićska kuća ( rezidencija ) u Japanu. Zgrade u takvoj rezidenciji bile su obično raspoređene četvorougaono, a unutra je bilo dvorište slično španskom patiu.

Lafkadio Hern (1850 – 1904)

Japan je jednom nogom još bio u Srednjem veku kada je na njegovo tlo stupio Lafkadio Hern (Lafcadio Hearn). Bilo je to u aprilu 1890. godine, kada se Hern, američki novinar i pisac, irsko-grčkog porekla, iskrcao iz prekookeanskog broda u luci Jokohama blizu Tokija. Došao je da napiše seriju reportaža, a ostao je tamo do smrti. Oženio se Japankom, uzeo japansko državljanstvo i ime Jakumo Koizumi, pisao o Japanu za američke i druge listove, napisao više knjiga i sakupio mnogo japanskih priča i predanja. Iako je umro pre više od 100 godina, i dalje se smatra jednim od najvećih poznavalaca Japana i njegove kulture svih vremena.

Priča “Taktika” je iz njegove zbirke “Strašne priče”.


 

Naređeno je da se egzekucija izvrši u unutrašnjem dvorištu plemićke rezidencije. Čoveka su odveli tamo i primorali ga da klekne na široki peščani prostor preko koga je prelazila tobi iši, staza od kamenja, onakva kakva se često vidi u japanskim dvorištima. Ruke su mu bile vezane otpozadi. Pomoćnici doneše vodu u vedricama i džakove za pirinač pune šljunka.

Slagali su ih oko čoveka koji je klečao, zaglavljujući ga tako da nije mogao ni da se pokrene. Starešina samuraja dođe da proveri kako su pripreme izvršene i nađe da je sve u redu.

Iznenada, osuđenik uzviknu: “Poštovani gospodaru, grešku nisam počinio svojevoljno, moja glupost ju je učinila! Rođen glup, posredstvom svoje karme, nisam mogao a da ne činim greške. Ali, ubiti čoveka zato što je glup, pogrešno je i ta greška se mora okajati. Ako me budete ubili, sigurno ću se osvetiti! Bes koji stvorite u meni izazvaće odmazdu i zlo će biti plaćeno zlom!

Ako se ubije osoba koja je ogorčena, duh tog čoveka će se osvetiti ubici. Samuraji to znaju. Zato mu starešina odgovori učtivo, čak skoro pokorno: “Dozvolićemo Vam da nas zaplašite onoliko koliko želite – kada budete mrtvi. Ali, teško je poverovati da stvarno mislite ono što govorite. Da li biste bili tako dobri da, kad Vam budemo odsekli glavu, date neki znak koji će nas uveriti u Vašu veliku ogorčenost.

Naravno, daću vam ga!” odgovori čovek.

Vrlo dobro”, reče samuraj vadeći dugi mač, “sada ću Vam odseći glavu. Pravo ispred Vas je staza od kamenja. Kada Vam glava bude odsečena, pokušajte da njome udarite o jedan od njih. Ako Vaš razbesneli duh može da Vam omogući da to uradite, neki od nas će se stvarno uplašiti… Da li ćete pokušati da glavom udarite o kamen?

Udariću ga!”, viknu čovek obuzet besom, “udariću ga, udariću ga!…

Bljesak, fijuk, resak udarac. Obezglavljeno telo se svali preko džakova. Dva jaka mlaza krvi prsnuše iz otvorenog vrata i glava se zakotrlja po pesku. Kotrljala se prema kamenju i, iznenada poskočivši, uhvati zubima gornju ivicu jednog kamena, držaše je čvrsto nekoliko trenutaka i onda, mrtva, pade.

Niko ne prozbori ni reči, ali pomoćnici u strahu pogledaše prema starešini. On se ponašao kao da ga se to ništa ne tiče. Mirno je pružio mač najbližem čoveku, koji ga poli vodom iz drvenog lončeta, i onda, pažljivo, obrisa sečivo nekoliko puta mekim papirom… Tako se završi ceremonijalni deo egzekucije. Mesecima kasnije pomoćnici i posluga živeli su u strahu. Niko nije sumnjao da do osvete neće doći, tako da ih je pomisao na to nagonila da vide i čuju natprirodne stvari. Počeli su da se plaše hujanja vetra medju bambusima, da čak strepe i od lelujavih senki u dvorištu. Najzad, posavetovavši se, odlučiše da od starešine zahtevaju segaki, službu za umirenje zlih duhova.

Sasvim nepotrebno”, reče samuraj, kad mu je glavni pomoćnik preneo opštu želju.

Znam da želja za osvetom čoveka koji umire može da bude razlog za strah, ali u ovom slučaju nemamo čega da se plašimo”. Pomoćnik pogleda gospodara preklinjući, ali oklevaše da upita za razlog njegove alarmantne mirnoće. “O, razlog je dosta prost”, izjavi samuraj, pogodivši neizrečenu sumnju.

Samo poslednja namera tog čoveka mogla je da bude opasna. Kada sam ga izazvao da nam da znak, skrenuo sam njegove misli od želje za osvetom. Umro je rešen da glavom udari o kamen i tu nameru je, kao što smo videli, stvarno bio sposoban da ostvari. Sve ostalo mora da je zaboravio… Tako o tome ne morate više da brinete”.

I stvarno, mrtvac ne učini više ništa. Ništa se više nije dogodilo.