NOVO

NIT PAUČINE

Proleće je vreme za početke, pa evo naše nove rubrike MOJA OMILJENA PRIČA. Prva koju objavljujemo je priča NIT PAUČINE jednog od najboljih japanskih pisaca svih vremena Rjunosukea Akutagave. Pedesetih godina 20. veka Akutagava je postao poznat širom sveta, jer je po njegovoj pripoveci U ČESTARU režiser Akira Kurosava snimio kultni film RAŠOMON. Po Akutagavi, koji je inspiraciju često nalazio u kineskim klasicima, se zove i najveća japanska nagrada za prozu.
   Jednoga dana, šetkao se Buda obalom lotosovog ribnjaka u raju. Lotosi behu u cvetu i latice im behu bele kao biserje, a iz zlatnih prašnika širio se čarobni miris. U raju je bilo jutro.
   Buda se beše zaustavio na obali ribnjaka i iznenada, kroz otvor na prekrivaču od lotosovog lišća, otvori mu se vidik u donje predele. Pošto dno pakla leži tačno ispod rajskog lotosovog ribnjaka, kroz kristalno čistu vodu mogle su, kao kroz uveličavajuće staklo, jasno da se vide reka Sanzu i planina Hari*. I onda, pogled mu pade na čoveka po imenu Kandata, koji zajedno sa ostalim grešnicima ispaštaše na dnu pakla. Taj Kandata beše veliki razbojnik koji je počinio mnogo zločina, ubijao, palio kuće, ali, pored toga, uradio i jednu jedinu dobru stvar u svom životu. Idući jednom kroz gustu šumu, on opazi malog pauka na stazi, pa, brzo digavši stopalo, htede da ga zgazi. Ali iznenada pomisli: “Ne, ma koliko je sitna, i ova životinjica ima dušu. Nema smisla ubiti je”. Pa oprosti pauku život.

   Dok je gledao dole prema paklu, Buda se seti toga, pa pomisli: “Da li da, za nagradu za to jedino dobro delo, izvučem ovog čoveka iz pakla?” Srećom, odmah pored njega rajski pauk je razapinjao srebrnu mrežu preko lotosovog lišća boje žada. Buda izvuče jednu nit paučine i spusti je, lagano, između bisernih lotosovih cvetova, pravo u dubine pakla.
                        * * *
   Tamo je tonuo i isplivavao Kandata u jezeru krvi na dnu pakla. Bilo je mračno kao u rogu svugde okolo, i ako bi se ponekad nešto i uspelo da nazre u toj tami, bila bi to svetleća igla strašne planine Hari, pa bi razočaranje, kada se to shvati, bilo neopisivo. Svugde je bila tišina kao u grobu i samo bi ponekad mogli da se čuju tihi uzdasi grešnika. Od groznih paklenih muka već, izgleda, nisu imali snage da viču. Tako, čak i strašni razbojnik Kandata nije mogao ništa drugo, nego se samo bacakao kao žaba koja crkava.
   Ali, dođe vreme kada, slučajno digavši glavu, Kandata pogleda prema nebu iznad pakla i ugleda kako se prema njemu, iz dalekih, dalekih nebesa, spušta srebrna paukova nit, jezivo svetlucajući u mraku kao da mu govori: “Da li bi da se izvučeš odatle?”
   Videvši ovo, Kandata nesvesno zapljeska rukama od radosti. Kad bi se popeo po ovoj niti paučine, bilo gde da ode, spasao bi se iz pakla u svakom slučaju. Ako bi sve dobro išlo, mogao bi čak da uđe u raj. Tako više ne bi nikada bio bačen na igle planine Hari, niti bi se više davio u jezeru krvi. Shvativši to, Kandata uhvati paukovu nit obema rukama i iz sve snage zape da se penje. Pošto je bio iskusan razbojnik, tome je bio vičan. Ali, ko zna koliko hiljada kilometara odvaja raj od pakla, pa ma koliko zapinjao, nije bilo lako izaći. Posle kratkog vremena, Kandata se već bio toliko umorio da nije mogao ni pedalj dalje, pa, pošto ništa drugo nije mogao da uradi, on ostade da visi na niti paučine, s namerom da se malo odmori, i pogleda nadole.
   To što se penjao svom snagom, bilo je vredno truda, jezero krvi, u kome se davio do maločas, bilo je daleko u tami ispod njega. čak se bio uspeo toliko, da je bio i iznad one preteće svetle, strašne planine Hari. Kad je već toliko uspeo da pređe, izgledalo je da izvući se iz pakla i neće biti tako teško. Sa paukovom niti obvijenom oko ruku, Kandata poče da se smeje i viče glasom kakav nije puštao godinama:
   “Uspeo sam! Uspeo sam!”
   Ali, iznenada primeti da se ispod njega bezbrojna gomila grešnika obesila o paukovu nit i kao vojska mrava besomučno se penjala sve više i više. Kad to vide, iznenađeni i uplašeni Kandata ostade viseći otvorenih usta i samo je treptao očima. Kako ovako tanka paukova nit, koja izgleda da samo što se ne prekine i pod njim samim, može da izdrži težinu toliko ljudi? Kad bi se slučajno prekinula, i pored svih napora, morao bi opet da padne u dubine pakla. To bi bilo strašno!

U međuvremenu, stotine i hiljade grešnika izviralo je iz tame jezera krvi i u dugom neprekidnom nizu, penjalo se uz svetlucavu tanku nit paučine. Ako ne bude ništa preduzeo, nit će se prekinuti napola i pašće.
   “Ej vi, grešnici”, viknu Kandata snažnim glasom, “ovo je moja nit! Koga ste pitali da se popnete na nju? Silazi! Silazi”, vikao je.
   Baš tada, nit paučine, koja nije izgledala da će se prekinuti, uz prasak puče baš na mestu gde je Kandata visio. Ne beše pomoći. Nije uspeo da pusti ni glasa, a već je strmoglavo padao u mrak vrteći se kao čigra, a na nebu bez zvezda i meseca ostade da visi tanka i svetlucava nit paučine iz raja.
                        * * *
   Stojeći na obali lotosovog ribnjaka u raju, Buda sve ovo gledaše od samog početka. Pa, kad Kandata kao kamen pade na dno jezera krvi, sa tužnim izrazom na licu, on pođe ponovo da se šeta. Jadno je izgledala Budi ta sebična duša koja je htela da se sama izvuče iz pakla, pa je, primerno kažnjena, opet tamo pala.
   Ali cvetovi u lotosovom ribnjaku nisu nimalo brinuli o tome. Samo su se talasali oko Budinih nogu, a iz njihovih zlatnih prašnika širio se čarobni miris. Bližilo se podne u raju.
’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’
* Reka Sanzu – japanski Stiks
  Planina Hari – iglena planina (planina načičkana iglama)
Preveo: Dragan Milenković