ISTORIJA, TRADICIJA

SAMURAJI – VOJNICI OD ROĐENJA

Feudalni gospodar kao vojnik

Iako je često posedovao ogromno zemljište, velike prihode od imanja i za ono doba živeo u veoma komfornom okruženju, japanski feudalac ranog Srednjeg veka prvenstveno je bio ratnik. Nosio je lepu odeću, imao skupoceno oružje, živeo u prostranim sobama i imao velike sale za bankete. Ali svaki feudalni gospodar u Japanu prvenstveno je bio samuraj – kao i svaki njegov stražar u zamku, kao svaki njegov vojnik.
Deca samuraja, pa i deca feudalaca, posebno dečaci, od ranog doba bili su izlagani hladnoći usred zime, morali su da trpe vrelinu tokom leta, a njihove igre, čim bi dorasli do doba kada se u savremenom Japanu kreće u osnovnu školu, bile su ustvari ratničke igre. Svaki feudalac želeo je da mu dete postane izvanredno obučeni ratnik, tako da je dečak još od ranog doba dobijao učitelja koji ga je obučavao kao u najsurovijoj spartanskoj školi. Dečak je morao da izvršava razne teške zadatke, da se penje kroz vrleti, snalazi u neprohodnoj šumi, prolazi kroz različite opasnosti, jaše konja, a najvažnije od svega bilo je da nauči da savršeno vlada oružjem.

Luk i strela, koplje i dva mača, bili su osnovno oružje samuraja i njihova vešta upotreba bila je važna kao i sam život. Posebno se velika pažnja pridavala obuci borenja mačem, jer je mačevanje smatrano osnovom svih ratničkih veština. I ne samo ratničkih veština. Najbolji japanski borac svih vremena, samuraj Musaši Mijamoto koji je živeo na međi 16. i 17. veka, utvrdio je da kada čovek dobro ovlada mačem, onda sve može da radi isto tako dobro.

Mač kao suština sveta

U vladanju mačem sadržana je suština odnosa koji vladaju u prirodi, u celoj vasioni, tvrdio je Musaši, tako da, kada naučite da upotrebljavate mač, onda možete da budete i dobar zanatlija, seljak, umetnik – šta želite. Jer suština sveta je jednaka za sve – objašnjavao je Musaši. On je to dokazao činjenicom da je bio izvrstan slikar, kaligraf, pa čak i drvodelja, a kažu da su mnogi sedlari njegovog vremea zavideli Musašiju na veštini kojom je umeo da napravi taj deo konjske opreme. U svojoj knjizi o veštini borenja i taktici “Pet krugova” , Musaši je posao drvodelje opisao kao istovetan poslu samuraja.
U feudalnom zamku samuraji su u vreme mira vršili različite dužnosti, od stražarske, do administrativne, ali, kad dođe vreme, svi su bili na vežbalištu, na kome se vežbalo borenje svakog dana. I svi su, naravno, išli u rat. Povremeno, u zamku su bili održavani i turniri u borenju, a u borbama su, ravnopravno sa samurajima, čiji su gospodari bili, učestvovali i feudalci.

 

Bilo je pitanje časti da feudalac ovlada toliko dobro oružjem da može da tuče ne samo svakog protivnika, nego i da u improvizovanom dvoboju pobedi i svakog svog samuraja. Naravno da svaki feudalac to nije uspevao da postigne, ali je iz japanske istorije poznato da su neki feudalci bili smatrani najboljim mačevaocima u celom Japanu. Jedan takav primer je Munejoši Jagju, koji je živeo u 17. veku i koji je čak i u dubokoj starosti smatran toliko dobrim borcem da su od njega zazirali ne samo njegovi mnogobrojni vazali-samuraji, nego i svi najbolji mačevaoci Japana.
Ljudi su ipak ljudi, svugde u svetu, pa i u srednjevekovnom Japanu. Čuveni pisac Kan Kikući napisao je 20.tih godina prošlog veka novelu “O ponašanju gospodara Tadanaoa”, u kojoj govori o drami feudalca koji slučajno sazna da su mu njegovi podanici – samuraji popuštali na turnirima i dozvoljavali mu da ih pobeđuje, kako bi se osećao superiornijim od njih. Gospodar Tadanao se tada razočarava u svet oko sebe, izaziva svoje podanike na prave borbe, ali oni mu i dalje popuštaju i ginu, samo da ga ne bi povredili – jer on je ipak njihov gospodar.
Ali, ova priča ipak verovatno govori samo o retkim izuzecima, jer su borbe među feudalcima, pravi ratovi, bili neprekidni, pa je onaj ko nije dobro ovladao veštinom ratovanja bio osuđen na propast. Feudalci su uvek učestvovali u bitkama i ma koliko štićeni od svojih vazala, bili su često u smrtnoj opasnosti, koju bi mogli da izbegnu samo izvanrednom fizičkom i borilačkom spremnošću.

Obrazovanje je neophodno

Pored stalnog vežbanja u borbi mačem i drugim oružjem, održavanja fizičke spremnosti, samuraji su od rane mladosti mnogo pažnje polagali obrazovanju. I najopasniji borac mačem, i najneustrašiviji kopljanik u boju od ranog detinjstva i mladosti učio je da ispisuje i prepoznaje nekoliko hiljada kineskih ideograma, koje su, u kombinaciji sa svojom fonetskom azbukom, hiraganom i katakanom, koristili Japanci. Pored toga, poznavanje kineskih književnih klasika, kineskih filozofa, kao i dela stratega i teoretičara vojne taktike, smatralo se obaveznim za svakog dobrog samuraja.
Nigde u svetu, verovatno, nije zabeleženo da je vojno plemstvo toliko polagalo na obrazovanje. U srednjevekovnoj Evropi feudalci su bili relativno obrazovani, ali samo oni iz viših krugova. Nigde u svetu u to doba, verovatno, nije zabeleženo da je pripadnik ratničke klase istovremeno sa vojnom obukom tako prilježno čitao poeziju, romane ( prvi japanski roman “Priča o princu Genđiju” objavljen je u 10. veku ), dela o filozofiji i taktici. Samuraji su, takodje, upravljali i državom, ili njenim delovima, pa su i pravne nauke, dela o državnom uređenju, takodje bila na spisku njihove obavezne lektire.
Bavljenje poezijom u to vreme u Japanu nije smatrano demonstracijom slabosti. Ratnik koji je bio spreman da umre u svakom trenutku u odsudnoj bici, imao je toliko obrazovanja i iskustva da je mogao da u najtežem trenutku nađe toliko mira i koncentracije u sebi, da pred odlučujuću bitku napiše i lepu kratku pesmu u formi tanka ili kasnije haiku. Priroda i svet oko njih bili su okruženje u kome su živeli, samuraji su ih posmatrali i umetnički su znali da izraze svoj doživljaj prirode i života.